Ко се данас сећа „Дајане”, великог музичког хита из 1957. године? Или песме „О, Керол” Неил Седаке, или „Сребрног месеца” Кони Френсис, ништа мање популарних у то време? Чувени „Плетерси”, чије су песме представљале малу драгоценост у дану у коме су биле емитоване на радију, данас привлаче тек посвећенике у поједине периоде развоја забавне музике, а то стоји чак и за Нет Кинг Кола, упркос његовој харизматичности и неупоредивом баршунастом гласу. Тако мора бити јер све пролази, па са свим што је ново надиру и нови певачи у наша срца.
Али касних педесетих и раних шездесетих они су се увелико и радо слушали. Било је добрих разлога за то: готово свака од ових и других, тада модерних композиција, имала је и заједничке карактеристике – полетну и изазовну звучност труба, тромбона и саксофона, снажну ритам-секцију, веселе или тужне звуке гитаре и, изнад свега, солисте чистих гласова, што често импровизују мелодију преко аранжмана. Било је ту и нових звукова за наше ненавикле уши, нешто посебно лепо, што се звало „хавајска гитара”. Тај заводљив, као ехо растежући звук специјално подешене гитаре или синтисајзера, што пријања за слух и срце, деловао је нестварно и давао многим песмама сасвим необичан призвук, који се није могао отпевати, али се памтио. Многи су тај звук највише волели јер је био асоцијативан, па су се до миле воље могли замишљати рајски призори са егзотичних острва.
Али, ипак су певачи давали највећи допринос општем утиску и песме су се изједначавале са њима, а све остало ишло је у други план. И мелодије су се певале на сав глас, или певушиле, иако је мањем броју слушалаца успевало да ухвати речи. Но, то често и није било важно због певљивих рефрена што су већ својим првим тактовима изазивали пажњу и осмех. Они су јасно дочаравали душевно стање извођача који, као Пол Енка у песми „Дајана”, свима поверава да се заљубио у девојку тог имена (за коју ће се касније испоставити да jу је једном видео у цркви, као Данте Беатриче). И није било разлога да му се не поверује јер су јачина и плачеван, али уверљив тон његовог гласа били до те мере узбуђујући да су га с пажњом слушали широм света.
Човек не би рекао да су га волели и у Власеници, јер је тешко између овог Канађанина либанског порекла и света из брдско-планинског предела Босне пронаћи какав заједнички именитељ, али су звуци са радија допирали и тамо. Истина, радије су се слушали Сафет Исовић, Нада Мамула и Цуне Гојковић, у шта се свако могао уверити. Њихове севдалинке биле су у складу са укусом мале православно-муслиманске заједнице и такорећи представљале оваплоћење слатке љубавне чежње коју је ухо преносило у само дно душе. Али, кад би се укључила тада најмоћнија справа, што читавог дана и ноћи пева и говори, тешко јој је било одолети, макар свако радије очекивао оно отегнуто: „Кафу ми, драга, испеци!” Па је тако Енкино необично, патњом подстакнуто, staccato грцање, у вези са именом загонетне Дајане, вероватно погађало млађе Власеничане, као и другде. А можда и није, ко би могао знати. Тек, у том месту, а не у Београду, у коме су већ наступали Луј Армстронг и Ела Фицџералд, успела сам да почетком шездесетих година, кад сам се већ наслушала хитова овог певача, видим и његову слику.
Била сам тада старије дете. Открила сам књиге и не бих више трчала до радио-апарата да боље чујем изазивачке звуке Енкиног гласа, али су ми они и даље били драги, па и онда када сам отишла у Власеницу да посетим тетку. Тамо су шетња од школе у којој је мој теча радио (и живео) до чаршије у чијем се средишту налазио киоск за новине, или посета теткиним пријатељицама, били врхунац мени предвиђене забаве, будући да снега у то доба године није било. И тако сам једног јутра са друге стране стакла поменутог киоска угледала неколико црно-белих фотографија мушкараца и жена. Не би они ниуколико привукли моју пажњу да на централној нисам приметила исписано име управо најдражег певача. „Откуд он овде?”, била је прва мисао која ми је прошла кроз главу. Иако нисам тражила, љубазна продавачица пружила ми је фотографију у коју сам пиљила и ја сам је узела, потпуно згранута. Колико год да сам се опирала, сумње није било: тај дежмекаст, носат, смеђ момак у пошироком сакоу био је Пол Енка, главом и брадом. Деловало ми је немогуће да баш њему, а не неком лепотану, припада онај диван, чист глас који сам волела. После неколико дугих минута, пренула ме је девојка нудећи ми да слику купим за мало пара, као и ону Кони Френсис, Неил Седаке, или „Плетерса”. Одбила сам. Био је то увредљив предлог. Ко би, после оваквог шока, још и потрошио новац за слику непривлачног дечка, који као да тера шегу са мном? Зато сам је вратила и удаљила се од стакла, бацивши претходно поглед на остале, већ помало искривљене од сунца и прашњаве, фотографије певача. Сви они били су ми некако чудни, или сасвим обични, без идеалних, божанских црта које сам им приписивала, слушајући њихове савршене гласове. Као у бунилу, полако сам се вратила у школу.
После ове епизоде, никада ме више није изненадило лице певача. Чак сам с великом радозналошћу ишчекивала да их видим на телевизији, унапред се питајући како изгледају, све док временом нисам престала да на њихов лик уопште обраћам пажњу. Био је то, дабоме, део одрастања. Али, много касније, разумела сам да је баш радио, који нема моћ да понуди слику што ће нам заварати очи, управо стога прави медиј за откривање и пласирање вредности. У 20. веку, који је Борхес означио временом лаковерних, јер је произвођач у исто време и онај који рекламира робу, телевизија је овој непоштеној работи главна испомоћ. Тако је све штоје згодно обликовано, упаковано, ретуширано, или напросто много хваљено добило нашу пажњу, позитивну оцену и популарност. У општем сурвавању вредности, и радио је направио многе компромисе, па ипак, чини се да није имао намеру да вара људе, ако изузмемо провокативног Орсона Велса и његову причу о надирању ванземаљаца, или наше врачаре које су деведесетих година прорицале судбину и са радио-таласа.
Чуђење што Пола Енку, или његов лик и сенку, срећем у Власеници, као и много каснија прича мог оца унуци пред спавање о томе како је видео Бој Џорџа, њеног омиљеног певача, у Кочанима, били су антиципација потоњих невероватних догађаја. Двадесет година касније, када је певање заменио пуштањем плоча, Бој Џорџ је заиста гостовао у разним местима Македоније, у шта се свако могао уверити, а „Пеперси”, у већ озбиљним годинама, наступили су у Инђији. То нам само говори да су чуда претходног века толико велика и замамна да се настављају несмањеном жестином и у овом садашњем. Зато остаје да се види чиме ће нас он, тако буран и пун непредвидљивих догађаја, у будућности још изненадити.
Гордана Малетић
Текст преузет из четвртог броја Бокатиног дијака.