Викентиј Викентјевич Вересајев: АНА ВЛАДИМИРОВНА (Тачкасти портрет)

Викентиј Викентјевич Вересајев: АНА ВЛАДИМИРОВНА (Тачкасти портрет)

Истинитe причe о прошлости (IV)

Ана Владимировна (Тачкасти портрет)

Има двадесет пет, двадесет шест година. Мршава, има туберкулозу, али то не зна. Прелијепо лице, али главна љепота су огромне, блиставе очи, наивне и невино дрске. Кћерка жандарског генерала, давно умрлог. Има лијепу кћеркицу Мусу, година седам, непознатог оца. Сада има цимера, студента Макса са пожудним очима. Као кћерка жандарског генерала добија пензију, тридесет двије рубље на мјесец. Али главни извор прихода биле су јој разне новчане помоћи, које би она успјела намаћи попут умјетника у таквим пословима.

Топови Петропавловске тврђаве одјекују над Петербургом. Краљица се породила. Испоставило се да је опет кћерка, али прво се прочуло да је дугоочекивани син.
Ана Владимировна сједи за столом, пише молбу.
− Шта ви то пишете?
− Молбу, министру царског двора. За новчану помоћ. Јесте чули? Краљ је добио сина.
− Какве то има везе са вама?
− Мора да му је драго, што му је напокон син рођен. Зашто да ми не да триста рубаља за радост, шта га кошта?

− Обукла сам своју министарску блузицу.
− Министарску?
− Да. Имам такву блузицу у којој ходам по министарствима, скромну, са три набора. Изгледа биједно али префињено. Да их ражалости… И искрено сам рекла министру Витеу: „Ви сте бездушан човјек, безосјећајан човјек, вјероватно вас ниједна жена није вољела. И вјероватно, цијели живот сте пили млијеко и прокувану воду!” Недјељу дана касније, отишла сам поново на пријем. Али он је забранио да ме више уписују. Ипак сам се провукла у дворану. Огроман пријем. Прозивају генерала-губернатора Духовског. Мален и дебео као сијалица. Стомак… ево овакав. Похитала сам ка вратима, а врата уска. Његов стомак и ја смо се сударили. Он, наравно, васпитан човјек, пропустио ме. Угледао ме је Вите: „Опет ви?!” − „Опет ја!” Одустао је и потписао рјешење за моју молбу: „Исплатити тражени доплатак!”

− Страшно не волим непродуктивне трошкове?
− Као на примјер?
− Купити каљаче, пломбирати зубе, платити станарину.
− Па који су трошкови продуктивни?
− Па… у оперету ићи, корпица добрих бомбона. Боца шампањца.

− Волим да дајем напојницу.
− Али, да… на крају крајева − људи раде.
− Баш ме брига! И да је било љубави и сагласности. Страшно волим, да ме сви воле.

− Не подносим рад. Када не будем могла ништа добити, отићи ћу тамо гдје старије жене добијају пензију. Свака, када добије пензију, са задовољством ће дати.

Кћерку Мусу је предала на државни рачун у школу балета.
− У најмању руку, свидјеће се старчићима. Нека балерина буде. Може себи наћи добру партију наћи.

− Ово љето смо живјели у Уфимској покрајини, код Мефодија Јегорича. Ништа нема, осим седам мршавих паса у дворишту. Чамотиња, ништа за јело, само јаја. Муса хода по собама и понавља: „Не бојте се Мефодије Јегоричу, ја се вас не бојим.“ Каква је будала тај Мефодиј Јегорич! Пресвукла сам се, отишла спавати − он долази код мене у спаваћу собу и сједи. Љуби руке и не жели да оде. Говори: „Вруће је, зашто сте се умотали у јорган?“ А новац није био у мене, нисам имала куда. Дошао је полицијски комесар да одузме имање, од њега сам двадесет пет рубаља позајмила.
Општи смијех. Сумњичаво гледа око себе војим блиставим очима.
− Чему се ви смијете?

− Несимпатичан је!
− Не, прелијеп је!

− Максе! Ко је предсједник суда у Полтави?
− Откуд знам!
− Ево будале, ништа не знаш!

− Мој је пријатељ и велики нитков!

− Када сам мјерила температуру − видјех да се приближава тридесет девет,− брзо извукох. Бојим се, да ће изненада бити четрдесет степени. Страшно се бојим, када је четрдесет степени темепература.

− Докторова жена је љубоморна на мене. А она је црвена и глупа, као божур. Сцену ми је направила, глупачица та. На одласку, у шали сам рекла: „Мили докторе, збогом!“ – и цмокнула га у образ!

− Не, не желим другог доктора. Одмах ће ми рећи да имам туберкулозу. Има тако сурових доктора.

− Ухватила ме мелахонија, рекла сам Максу: „Вјероватно имам туберкулозу!“ А, он, будала таква каква је: „Шта ти је! Код туберкулозе људи имају необичан сјај у очима и ноћу се зноје“. Отишао је, пришла сам огледалу − у мојим очима била је фосфорна боја, кунем се Богом! И цијеле ноћи се толико тресла − да ме подизало са постеље. Бојала сам се да није делиријум тременс.

− Не, не желим умријети. Сандуци су увијек тако уски!

Превела са руског:
Миланка Марић

One thought on “Викентиј Викентјевич Вересајев: АНА ВЛАДИМИРОВНА (Тачкасти портрет)

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *