Рођен као Петар Перић – син Александра и мајке Анђе – 1924. године у Београду, Велес се појавио као песник непосредно после Другог светског рата. До своје двадесет и пете године, када је ухапшен и интерниран на Голом отоку (два пута по две и по године, чиме је заслужио етикету тзв. „двомоторца“, са којом је тешко било икада се вратити у нормалне животне токове), Велес Перић је осетио славу какву ретко који наш песник у таквој младости – његова поезија је побеђивала на конкурсима часописа, био је најпопуларнији лиричар радних акција, обожаван и међу омладином на трибинама и међу боемским столовима Скадарлије. Наступао је равноправно – притом и као секретар Удружења књижевника Србије – на вечерима са Андрићем, Исидором Секулић, Вељком Петровићем, и истовремено организовао трке фијакерима у глуво доба са младим песницима свог времена – Либером Марконијем, Славком Вукосављевићем. Могуће је да је на Голом отоку био кад и његов средњошколски пријатељ, један од наших највећих драмских писаца – Александар Поповић – и прозаиста Галиб Сулејмановић, који ће касније приредити његове песме у, за сада једином избору, постхумно, у књизи Кроз зелени талас (1996).
Велес Перић је, у доба када је револуционарна лирика била преовладавајућа у нашој младој поезији, успевао да помири борбени ритам Мајаковског са осетљивошћу Јесењина. Даровит фудбалер, музикална и разбарушена личност, Перић је у послератном периоду написао, данас „староградску“, Кочијашу! (хајд’ на чашу), која ће бити, између осталог, разлогом да га – а пре слања на Голи оток – тадашњи идеолог омладине, Ристо Тошовић нападне – заједно са Владом Дијаком – због наводног лицемерја, и писања једне поезије „за јавност“, а друге „за кафану“. Велесове песме писане на Голом отоку, на картонима врећа цемента или дуго памћене у глави, ношене где нико не може да их спали и исцепа, сведочанство су једне од најпоразнијих истина о лажима које је собом носио ХХ век, разарач свих снова о стваралачкој снази човечанства.
Како време након повратка са робије пролази – а Божидар Шујица је сведочио како је и после повратка са Голог отока, Велес био редовни посетилац тескобне Прешернове клети, где су се окупљали и остали уклети песници-боеми, који на длану пружају другима животе превелике за њих – његова се поезија развија. Са једне стране, ведар услед совјетског освајања свемира, са друге резигниран услед колонијалистичког насиља у свету, а са треће – брутално искрен у дијалектици два најистинитија ентитета његовог песништва, Себи и Њој. Мада је написао читав низ песама о растанцима и поновним сусретима – тим, мислио би човек, толико пута обрађеним мотивима да нема више шта да се дода на задату тему – певао о људској сексуалности без кича или натуралистичких примеса, стајао на барикадама – не Црвене армије, већ човечности коју је газило време – Велес је остајао јединствен, без правог такмаца у течности једног неконвенционалног лирског израза, новаторског римаријума и, надасве, непатворене, из коштане сржи потекле вере у снагу људског вољења.
Преминуо је 1991. године, као пензионисани правник, дочекавши, између осталог, и то да књижица стихова у сопственом издању – Поема о фудбалеру (1976, псеудоним Гејс Греј), у извесној мери алегорична аутобиографија – буде заплењивана.
Песништво Велеса Перића, осим што нуди један нови приступ лирским обличјима – израслим из међусобног дијалектичког поништавања „квадратних“ катрена и „степенастих“ агитки – подсећа колику снагу лирска поезија може да покаже када иза ње не стоје апатичност, згроженост и напетост међу људима. И, данас, скоро тридесет година од песникове смрти, потребно је сагледавати и усвајати оне вредности идеалистичког, времена које са извесном разочараношћу априорно одбацујемо – или, пак, неумерено славимо, сетно осврнути – и самеравати и суочавати са општом резигнираношћу и апатијом коју смо, као традиционално добри домаћини, прихватили на конак, и дуже од „три дана доста“.
Растко ЛОНЧАР
Не, није то ни рана душе…
Признајем, тешко је добар песник бити,
и у своје срце заривати канџе.
– Ал’ много је теже због девојке пити,
и љуштити срце
попут поморанџе.
Не, није то ни рана душе,
то је са леве стране срушен
цео грудни кош!
– И више још!
У ребрима поломљеним ко катарке
дува
бура.
– Била је отровна попут шарке
и болна
– ко фрактура.
Кочијашу!
Месец – свинга
од месинга,
небом лута.
Кочијашу,
скрени кола поред пута.
Кочијашу,
хајд на чашу,
дођи, друже, да те питам,
коме њене руке машу,
ове ноћи
док се скитам.
Ноћ је пала,
кола стала,
коњи врани.
И врата су зашкрипала
на механи.
Никог нема.
Крчмар дрема
преко стола.
Газда, ми смо два боема,
и жељни смо алкохола.
Причо сам јој о пролећу
можда грешно,
можда чудно.
Она дуну ко у свећу.
Све угаси,
све залудно.
Не сећам се ничег више,
памтим само бат корака,
који нам се поделише
на две стране
од сокака.
Она једном, а ја другом.
Растасмо се без свршетка,
пијан звиждук, место метка,
просвиро сам само
тугом.
Пошао сам без заклона,
низ улицу, коју пљујем.
И мислио, да л’ зна она,
у шта све ја
не верујем.
Пошао сам куд ме носе,
две ципеле ко два сплава.
– Пијан, ружан, густе косе,
празно срце,
пуна глава.
Кочијашу,
испиј чашу,
испијмо је за човека.
И потерај сад у касу,
на путу нас
зора чека.
Албатроси
Треба да издржим,
не можемо ни данас да се видимо,
четвртог септембра педесет и треће.
– Сунце залази кроз бодљикаве жице,
и ја ти нећу видети лице,
и овај дан – умреће.
Као албатрос високо,
дигни се изнад ових дана на смрт осуђених.
О, погледајмо се широко,
у нашем животу
– пробуђени!
Четврти септембар,
сетна је ефемерност,
за лет наш, коме се надам.
И зато нека не застари за тебе верност,
као што за мене није застарило
– да страдам.
Време
Њој ће бити
двадесет осам лета,
када се вратим с топлим осмехом ока,
на длановима – с пролећем света,
на леђима – с два Гола отока.
Њој ће бити
двадесет осам лета,
– сетно осмехнут на повреде
када се вратим у живот света,
и када будемо срели
погледе.
Када ми каже гласом благим,
– ниси изашо из срца мога.
Напротив, више те волим, драги,
Била сам жељна
погледа твога.
Ил’ можда, неће ми рећи ништа,
– биће јој очи хладне и неме,
– пусте ко сива, згасла огњишта,
чију је ватру
гасило време.
Њој ће бити
двадесет осам лета,
када се вратим с топлим осмехом ока,
на длановима – с пролећем света,
на леђима – с два Гола отока.
Њој ће бити
двадесет осам лета,
а била јој је
двадесет друга, после суше,
онога маја,
када је синула као дуга
на своду
моје душе.