Мој стриц Јово, првоборац, КНОЈ, ОЗНА, НКВД школа, касније УДБА, потпуковник исте…
Београд…
– Гдје је онај мој брат бандит?
– Није он бандит, он је подофицир британске војске.
– Добро, онда је дупли бандит. Прави државу под идејом Теодора Херцла… И она његова жена бандитуша.
– Стрина је Енглескиња, није никакав женски бандит.
– А ти сликаш за новине?
– Сликам више за агенције.
– А нећеш да радиш за нас?
– Нећу да радим за Вас.
– Оно јесте, свилен си ти за ово срање… А ти си у контакту са њим?
– Јесам.
– Да није у удружењу Равна Гора?
– Није, нема у том мјесту.
– Има Croatia. Па то су усташе а то је исто банда. Имају и фудбалски клуб.
– Шта, коцкаста им лопта?
– Је ли ти тамо у Сарајеву имаш неку?
– Имам неку.
– Из какве је породице?
– Фине…
– Дај ми име и презиме и рећи ћу ти гдје јој је дјед био првог септембра 1939. године. У ствари, не треба, ми ионако све знамо.
– Не сумњам…
– А треба ли ти пара?
– Не треба хвала.
– Ајде, ајде, узми…
– Јеси ли гладан? Иди код стрине да ти да нешто за јело…
– Стриче, ти си увијек у облаку дима.
– Јеби га… Није ме убила банда, није ме убио Швабо, ваљда од нечег морам крепати.
– Кад ти требаш у пензију?
– Јеси ли ти луд, ми никад не идемо у пензију! Ми директно идемо на гробље.
– Али, стриче, то је гротескно…
– Хоћеш да ти ја мало причам о гротески, о бранденбуршкој капији и западној окупационој зони?
– Ако ти нешто затреба, ево ти мој број.
– Какав је ово број? Ваљда стрина зна гдје си…
– Ма к…ц мој она зна гдје сам! Не би знао ни мој покојни ћаћа. Овај мали под тим бројем увијек зна гдје сам…
– Ето, дај да те загрлим…
– Нећемо се љубити, само се мртваци цјеливају.
– Збогом… стриче.
– Какав ти је то поздрав? Ваљда здраво.