ФАБРИЧКА СТАКЛА СУ УВИЈEК РАЗБИЈЕНА
Фабричка стакла стално су сломљена.
Неко стално опеке бацат’ мора,
Неко ће стално угарке џарати
Играт се ружних рмпалских фора.
Фабричка стакла стално су сломљена.
Друга стакла нису узнемиравана.
Нико не баца кроз прозор црквени
Подругљива, горка, режућа камења.
Фабричка стакла стално су сломљена.
Ово ил’ оно по злу мора да крене.
Нешто је труло – мислим, у Данској.
Крај је фабричког прозора пјесме.
СТИХОВИ О ЕЛЕКТРИЧНОЈ РЕКЛАМИ
Погледам на привидно фино електрично свјетло
Очигледно, механичко, пузеће и бијело,
Опако црвено или зелено злоћудно je
Као перле младе краљице Сенегамбије.
Гдје казује, док милиони душа и даље журе,
Врлине оковратника, од вечери до зоре,
Стрелицом ил вихор у вихору што се урушава
Почиње моду дјевојци коју срамота замара
Са црвљом кретњом у болесном низу
Свијест шири о шеширу, о супи или о вину,
Док негдје изнад оштрих литица улице високо
Звијезде казују вијест неухватљиво и слатко.
Не може човјек да више се у свом ужитку одмара
И ринта трапавим склопом од калема и калема
Док ствар не пронађе, која у сврси и величини,
Не доведе до дивне ПРОМЈЕНЕ У ПРОМЈЕНИ.
Неког ће дана стари Бродвеј до неба се успети,
Ко облачна машна на души вјетра што ће се попети.
И ми ћемо да се вазнесемо, и у ноћи славимо
Док планетама, што хором се радују, не приђемо.
Улични знакови, ал’ и они на небу што су горе,
Нов Зодијак, што ће мудре да води, ће да створе,
И Бродвеј ће постати једно са дивним степеником
Којим се успињу духови молитве, одјевени дугом.
У СЛАВУ ПЈЕСАМА КОЈЕ УМИРУ
Након што сам прочитао сијасет добре
cавремене поезије у часописима и новинама
Ах, та оне пролазе, пролазе крај мене,
Дивне су пјесме, ал да умру су рођене!
Из бескрајног мора то јецаји су људи,
Складбе су и троструко таласи крилати.
На пристаништу овдје у пјени ја стојим
Пјесме плажи гдје враћају се кући, видим,
Умиру у пијеску док се повлаче плиме,
Као што некад су ишле путем судбине.
Ох, ти што нећеш чути, струјо у хитрини,
Своју дјецу пјене која мру у близини:
Нема ли мјеста утјехе за пјесме ли те,
Ни куће, ни луке, гдје оне припадаше?
Ох, иду и одлазе, химне умиљате!
Како вас силно волим, а ви скапавате!
КО ЋЕ ЗНАТИ?
Кажу да један је краљ луд. Можда. Ко ће знати?
Кажу да један је краљ дрхтав и већ нам сиви.
Кажу да један је краљ лабав и зле памети
Лутка скривеног конца који дрхти при игри.
Биће да Европа је мјесто им освајања?
Њихова је лудара, док све не упропасте?
Њихов осјетљиви дом, робља препродавања
Докле далеко свако имање не излуде?
Препјевао са енглеског: Милош Пуђа