Живио у Зеници некакав словеначки инжењер, Матко му бјеше име. Било је то послијератно вријеме, жељезара је убрзано нарастала, а са њом и Зеница – ваљало је дићи земљу из пепела, саградити толике порушене мостове, положити километре и километре шина на старим и новим пругама, поринути нове бродове, исковати топове и бацаче за одбрану крваво стечене слободе, направити домове за тек ослобођени народ. Стизали су тада у Зеницу како искусни, тако и новопечени пролетери из свих крајева земље, а са њима и инжењери, техничари и чиновници. Пролетери и чиновници углавном су стизали из срца погорене земље и са њеног истока, а инжењери и техничари већма су били из њених западних крајева. Тако је и Матко стигао у Зеницу.
Добио је кључеве станчића у самачкој згради, вриједно је и уредно испуњавао своје обавезе на послу и два или три пута седмично одмарао је уз карте и шприцер у Рибљем ресторану. За Челик није марио, па на утакмице није ишао. И био је веома стидљив пред женским свијетом. Посебно се устручавао пред конобарицама, касиркама и чистачицама, остављајући каткад у сусрету с њима дојам уплашеног човјека.
Премда већ стари момак, Матко је увијек био беспријекорно чист и педантан, до те мјере да је његова појава у пролетерском граду изгледала помало анархистички. Кућно самовање чини, међутим, своје, па је Матко бивао све шутљивији на послу и у друштву, а сједења у Рибљем ресторану све дужа, баш као и рачуни за испијене шприцере, што је помало нарушавало слику о Матку као штедљиву и рационалну човјеку.
Једног уторка Матко је каснио на таблић и шприцер, није било неуобичајено да ћудљивост високих пећи ту и тамо украде часове одмора самопрегорним металурзима. Један из друштва за столом искористио је згодну прилику која се сама од себе улучила и наглас изговорио оно о чему су остали нијемовали.
− Људи, а да ми нашег Матка оженимо?
− Ех, ваљало би, ама знаш какав је он, склања се од женска ко да ће га ујест. А нешто и нема цура у чаршији, нису луде да чекају док се Матко смилује.
− Ма знам, ал има у Гучој Гори некаква Луција, стара цура. Јозо ми прича неки дан о њој, каже, није баш љепотица, ал је здрава и вриједна. Уосталом, каква год да је, зна ваљда скухат ручка и опеглат кошуље, а имаће Матко и с ким егленисат кад је код куће, изјешће га ова самоћа ако потраје.
У то се и Матко појави, па тројица завјереника за столом зашутјеше. Остатак су вечери испијали шприцере, играли таблић и слушали радијски пренос плаве рапсодије из Тампереа, где су се Митић, Бобек и Чајковски у парампарчад разнијели надања надмених Совјета.
Већ сутрадан Хазим рече Јози да уговори најзгодније вријеме да Матко дође упознати Луцију, а Јозо већ у четвртак донесе вијест да могу доћи кад пожеле, али да би Луцијини ћаћа и матер највише вољели да то буде у идућу суботу.
У петак се друштво окупило у Рибљем ресторану, али нико није посезао за картама. Глас који је из Хелсинкија те вечери кретао као баритон, из радијског звучника у Зеници излазио је скоро као сопран, објављујући бриљантну игру плаве момчади против стамених и дисциплинованих Данаца. На полувремену, осокољен високим водством репрезентације, Хазим узе ријеч.
− Матко, шта радиш идуће суботе?
− Ништа посебно, Хазиме, мислио сам можда прошетати на Сметове да протегнем ноге.
− А јеси ли икад био на Влашићу, Матко?
− Нисам.
− Е онда идеш са нама у Гучу Гору, то ти је одмах подно Влашића. Кажем ти, заљубићеш се ти у ту планину, шеретски дометну Хазим.
Прије него што је Матко стигао поставити неко разоткривајуће питање, наставио се радијски пренос. За још два гола попиле су се још двије туре и још једна за пролазак у полуфинале. За Данце, који су се срчано борили и са три гола избјегли понижење, у Зеници није имао ко да пије.
Идући уторак и утакмица са Њемачком добро су дошли Матковом друштву да му обзнане сврху излета у Гучу Гору. Матко се прво увриједио и мало је недостајало да оде из ресторана не чекајући на пренос. Хазим, Ибро и Ранко нису се дали поколебати и наставише га убјеђивати стрпљиво, као што само другови умију да чине. Разборити аргументи, шприцери и Митићев гол Нијемцима већ у трећој минути учинише зато да се Матко почне колебати, а то је уствари значило да пристаје на излет и на упознавање са Луцијом.
Дође и субота. Четири пријатеља нађоше се на Царини, одјевени у лагана љетна одијела. Матко је за ову прилику обукао нову кошуљу боје јоргована и свезао тамнозелену кравату. У девет сати ушли су у аутобус, а нешто прије једанаест изашли су из њега код разрушеног гучегорског самостана, гдје их је Јозо већ чекао.
До Луцијине куће било је двјестотињак метара прашњавог пута преко ког је ту и тамо прелазила понека кокош. Када су четири пријатеља у пратњи Јозе ушла у Луцијино двориште, тамо су их већ чекали њени ћаћа и матер. На столу од грубо тесане ораховине стајале су боце са шљивом, лозовачом и вином и чисте, мада неједнаке чаше. Након што су размијенили поздраве, посједаше око стола, а Луцијина матер закрешта
− Луце, донесидер мезу, да се нешто присмочи уз ракију!
Луција, одјевена у празнично рухо, оно које се обично носи у цркву, спусти овал на сто и осмјехну се придошлицама. Није знала који је од њих Матко, па је осмијех равномјерно распоредила на сву четворицу пријатеља. Мати јој издаде још једну заповијест
− Луце, дедер кћери зачас огули мало кромпира, да се ручак зготови, гости су нам гладни, није мала ствар доћ из Зенице у Гучју Гору.
Луција зграби повелик вангл и стаде крај авлијске чесме, па узе сигурним покретима гулити кртоле и расијецати их на половине. Хазим ишаретом каза Матку да не сједи само за столом, већ да оде до Луције и прозбори коју с њом. Педантни инжењер, не без снебивања, устаде и оде до чесме, гдје се задржао десетак минута у тихом разговору. Кад је Луција однијела очишћени кромпир у кухињу, Матко се врати до стола, отпи гутљај лозе, па упита
− Гдје вам је овдје задруга, морам купити цигарете?
− Ево, има добра духана, понуди га Луцијин ћаћа.
− Не, хвала, навикао сам на ‘Зету’, кашљем од другог духана.
Објаснише му гдје је задруга и Матко оде. Вратио се послије неких пола сата, таман кад је Луција износила кокошију супу на сто. Још увијек су кашике лупкале по тањирима, када је Луција донијела тепсију у којој су се пушили кокош, кромпир и пилав. Није се ни тепсија још испразнила, а Луција изнесе компот од шљива и крушака. Ручак је био беспријекоран, тек можда одвећ силовит за дуг и спаран љетњи дан. Луцијин ћаћа радосно је досипао чаше вина и ракије, задовољан што му се кћерка показала као вриједна и спретна кућаница.
У то дође и кафа, коју су задовољно сркали, одбијајући љуте димове Зете којом их је Матко почастио. Разговор је почео замирати, пуни стомаци не воле дугачке реченице и озбиљне мисли. Можда би четворица пријатеља из Зенице и задријемала за столом од грубо тесане ораховине, да Јозо не рече
− Људи, ако мислите ић, вакат вам је, аутобус креће у четири.
Матко, Хазим, Ибро и Ранко устадоше и срдачно се поздравише са Луцијом и њеним родитељима, остављајући их у слатком ишчекивању. Премда о самој просидби није било ријечи, Маткови су пријатељи то већ сматрали за уређену и готову ствар, баш као и Луцијини ћаћа и матер.
У аутобусу такође није било ријечи о Матковој женидби, сва четворица су радије уживала у варењу доброг ручка и посматрању питомих брежуљака око Овнака. Када су стигли у Зеницу, већ је било скоро шест сати. То је значило да ће, оду ли кућама да се пресвуку, остати без доброг мјеста у Рибљем ресторану, близу радијског звучника. Зато се са станице запутише право у своје омиљено састајалиште.
Када им је конобарица донијела прву туру шприцера, пријатељи још увек не бјеху расположени за разговор. Тијело је, са обилним ручком у себи и свјежим сјећањем на труцкави аутобус и овначке кривине, протестовало због ускраћивања поподневног дријемежа. Но пословично шутљиви Матко наједном проговори
− Знате, ја ипак не бих.
− Шта ти не би, болан не био? запањено га упита Хазим.
− Пааа… не бих ја ову Луцију.
− А што не би, шта јој фали? Здрава, чиста, добро куха. А и твоје је вјере, дометну Ранко.
− Ама какве вјере, људи, знате да ја не полажем пажњу на те бедастоће. Него… има ту нешто друго…
− А шта ће бит, јадан не био? Да ти не смета што није школована ко и ти? поче Ибро да га пецка.
− Није, него… Ма ево, казаћу вам. Није мени што су ми, кад сам куповао цигарете, неки злобни и завидни људи горе рекли да се Луција водала са усташама уз рат, знам ја да људи хоће и лаж изрећи. Него, дебело гули крумпир…
Послије ове опаске на њихов сто се спусти шутња, која је потрајала и читаву другу туру шприцера. А онда се пробудио радијски звучник и из њега искочи глас који је из Хелсинкија кретао као баритон, а у Зеницу стизао скоро као сопран. Тада је читав ресторан стао шутјети, побожно очекујући узвик Митић, гоооол или Чајковски, гоооол! Надања су трајала до седамдесете минуте утакмице, када је Пушкаш, сам предриблавши читаву одбрану плавих, искоса с лијеве стране послао лопту у мрежу. Мук у Рибљем ресторану постаде густ и љепљив. Само је глас из радијске кутије наставио да кркља, праћен лупкањем чаша и звуком паљења шибица. Не дочекавши да Цибор докрајчи надања плавих, Хазим устаде од стола и једва чујно проциједи
− Јебо те и Пушкаш и огуљен крумпир!
