А не може човек знати сутра, зато је човек слаб путоказ, временска прогноза, или прогноза резултата.
Смрт наиђе да растави, али једним делом и да повеже. Ту је да опомене срећне да среће је нестабилно ткиво, које мења се. Да их подсети на сузе које су можда, на тренутак, заборавили. На тескобу. На празнину што долази.
А опет, онима што изгубише, да пронађу у себи вечност, борећи се са ништавилом. Наравно да су речи плитке кад је стварност ту, и ретко ко у случају смрти у близини потеже за књигом. Али време пролази, и понешто се помери, и промени, па је ономе што је изгубио лакше.
Када је тренутак за узвишену мисао? Реч? Мора бити другог света, трећег света. Свет за добре, свет за лоше. Далеко иза хоризонта, па још даље. Или је све сан. Или није ништа.
Лепше је замишљати трансформацију душе у други облик постојања, нефизички можда, него досаду. Јер шта би одлазак са овог света био ако иза не постоји нешто боље, или горе. Вероватно досада, опака.
Тескоба је мрак. Свестан си да треба да се помериш, али су ти удови и мисли завезани. И не мора очај да буде у вези са смрћу. Може, наравно, да буде у вези и са неимањем пара. Са одласком. Са растанком. Са пропалим састанком.
А опет, има толико тога што човек може да нађе и покрене у себи, макар и на силу. После иде само. Речи. Логомахија. Слагање. Хармонија. Или само потрага. За истином и покајањем. Или за знањем, другачијег типа. Учење нечега што ти се допадне, а не знаш како да и ти то радиш. Па пробаш, или ти неко показује. Или тражење само по себи. И по другима, и по трећима. Упоређивање, самоупоређивање. Рецимо, потрага за Богом је врхунски начин да се путује. Ко тражи оног другог, наћи ће га без проблема, и без путовања.
Знатижеља се потпуно успава када је човек придављен тугом. Наравно, опет су то речи. Шта могу речи, речи су ваздух, рекао би Селимовић. Онда би опет, кроз ликове своје, одговорио: „Речи су отров, од њих почиње свако зло”. Одлична теза и контратеза. За размишљање.
Чаробно је посматрати. Живот не стоји без нас. Ма колико застали, заспали, кроз тугу, бриге, обневидели… Сви око нас се крећу, и живот иде даље.
Драго, добри мој Драго, професор историје, избегао из једне ратом унакажене земље, мрзне се испред ректората годинама, продајући књиге. Тако је одлучио. Продаваће књиге на улици. Питом, интелигентан, духовит, добар човек. Неприметан.
Илија игра уместо мене вечерас, на 25. мају. Добар је колико и ја, можда и бољи. Ја сам малко повређен, па не могу. Али, болекурција екипе за то, фудбал мора да се игра средом у осам на 25. крај Дунава. Фудбал је врста вечности, у малом. Жене се смеју. И земља опет почиње да плеше.
Ћале слика, задовољан је. Показује ми свежу, тек готову творевину. У Трскари све пршти од стоног фудбала. Менга, Кум, Рујко и Бацко врте шипке и прате лопту, неко брже, неко и не баш толико брзо.
Десиће се нешто добро, мора бити…
За Игора Николића, нека у миру почива.
Текст преузет из петог броја Бокатиног дијака.