Познато је да Н. В. Гогољ није подносио рибу, ни кувану ни печену. Гадила му се, повраћао би од њеног препознатљивог воња, а био је, што је такође познато – побожан човек. Ниједан пост није мрсио и редовно је одлазио у цркву.
За време Божићног поста године 1852. решио је Гогољ да се суочи с највећом одвратношћу свога живота – рибом, и то куваном.
С тешком муком присилио је себе да једе рибу цео пост, чак и дуже, све како би победио самога себе. Јео је Гогољ куваног бранцина све до почетка месеца марта 1852, када му је исти дошао главе.
Лекари који су га тако сумануто упорно лечили, пошто је запао у краткотрајну кому, поливали су га врелом водом по глави, а истодобно га бућкали голог у корито с хладном водом у којој су пливали повећи комади леда из Неве. Пуштали су му пијавице на кожу иза ушију, и испод носа, присиљавали су га да једе иако није могао ни да зине не давши му притом да пије воде – чак ни оне невске у кориту. Мучио се јадни Николај Васиљевич и викао: „Куку, мајко! Шта чине од мене! Због чега ме муче? Дајте ми кочија! Полетите, коњи моји, носите ме с овога света! Боже, спаси ме!“
Три примаријуса са Медицинског факултета у Москви, који су га лечили нису имали појма од чега болује јадни Гогољ. Лечили су га од три различите болести. Сваки од ова три научењака је имао своју дијагнозу: маларија, запаљење мождане коре, катар желуца. Свако је примењивао своју терапију. Професор Јеронов га је поливао кључалом водом по глави лечећи га тако од запаљења мождане коре; професор Струшилов га је потапао у корито с леденом водом лечећи му непостојећу маларију, а професор Кајганов му је час забрањивао да једе, час га је на силу приморавао да гута лечећи му, исто тако, непостојећи катар у желуцу.
Да су имали гастроскопски апарат јадни Гогољ би вероватно поживео још двадесетак година. И не би спалио наставак Мртвих душа. Сигурно.
Да су имали овај апарат видели би да Николај Васиљевич у желуцу, а и по свим осталим оближњим органима има остатке несварених бранцина.
Гогољ се упокојио 4. марта 1852. у раним преподневним часовима (по сећању оца Матвеја било је то тачно у шест изјутра). Три дана воњало је на одру Гогољево тело на ужеглу рибу. (Све мачке из Тељешовљеве, Јарославске и Алелујевне улице сјатиле су се у дворишту виле грофа А. П. Толстоја у чијој је московској кући Гогољ издахнуо. Било је и неколико расних буржујских мачака из Петрове улице. Мјаукале су ове мачке на мирис рибе као државна филхармонија на Дану Руске независности – 2. фебруара.) И никоме то није било чудно, нити је икоме сметало (а двадесетак је људи бдило над мртвим Гогољем даноноћно.)
Као да су сви били аласи.
