Беше то лепо јутро, сунце је лагано треперило и помагало стварању борица око очију. Светлост је већ увелико побеђивала таму и доносила радост у домове својих штоватеља. Мада су јутра и даље била хладна, земља више није деловала тако сурова. Богови су се смиловали, уделили су своме народу доста дарова. Дрво је озеленело, земља је омекшала, први младунци животиња су преживели. Све је полако дошло на своје место, народ је стрпљиво чекао да крене с радовима не би ли се припремио за нову зиму.
Немогуће је проникнути у тајну живота, стварања и брзог краја, а камоли људске душе. Нико не зна шта је то што нас обликује, због чега неке ствари радије чинимо но друге. А након свега, неко прошло време увек нам делује привлачније од садашњег. Је ли то божји план, или пак масло нечастивог, али нам напредак вазда делује деградирајуће, представља корак уназад, посрнуће у неповрат и врзино коло људских судбина. Глад за знањем, материјалним и духовним добрима нас приморава да градимо нове мостове преко река које смо већ препливали и аласе поставили. Све нас то чини људима, али нам нико није рекао да ли нам је и преко потребно.
Појединцима у нас, обдаренима проницљивошћу која је непојмљива маси, па ни многим великашима, поглед допире далеко у будућност, и њихова данашња лудост објављује нам се попут некадашње истине коју смо можда могли да проживимо. Било да је истина заиста истина или превара вештог манипулатора, из наше перспективе делује исправно.
*
Лануша, старешину засеока окренутог у правцу планине Ртањ, затичемо окруженог густом шумом, плодном земљом (разним зверима које повремено служе као храна, а понекад се саме хране онима који би да се њима послуже), у рушевинама паганских храмова и кипова, којег јако грање спречава да се осети као слободан човек. Притвор није затвор – тако му макар говоре, али и даље не може да напусти своје тренутно станиште док не дође свештено лице задужено за његову област. Њихов, кажу, није надлежан за теже ситуације. А он је досадио и Богу и људима својим, цитирам, неразумним понашањем.
Стари о њему говоре само најбоље, иако се сви слажу да стоји на путу благостању и напретку ртањске чељади. И његов отац, и отац његовог оца, колико им далеко сећање досеже, беху вајни људи, змајоликог рода, старога кова, спремни да за свој народ и живот даду, ако тако ситуација изиште. По богатству осредњи, по моралу увек међу првима. А могли су да убиру део сваке жетве, свако грло стоке могло је прво код њих да борави, па, ако тако одлуче – и да га не врате. Не! – нису то себи никада дозволили, напротив. Перун и Велес беху благонаклони, жртва је уродила плодом, имали су и да уделе сиротињи која би их потом славила попут божанства, са омањим манама.
Први хришћанин којем је допустио да упражњава нову веру беше млинар Сава. Авантуриста у духу, волео је путовања и радо је препричавао своје догодовштине дечурлији која тако нешто није, нити ће икад, осетила. Говорио би им да се не плаше појава које муте разум и стимулишу чула, да их доживе, проживе и прихвате као себи задате, мада то ни њихови стари нису видели као истину. Једном тако,на путу кроз јужне земље, наишао је на пастира који му је саопштио тајну Светога духа. Методичан, какав јесте, обрео се међу калуђере који су га подучили постању, првом греху и изгону из раја. Јеванђеоску истину о васкрсењу упознао је преко Грка Алимпија, богатог трговца који је делио Савину фасцинираност непознатим пределима. Њих двојица су доста дуго путовали заједно, испробавали нова јела, трговали када им се укаже прилика. Сави су библијске представе о Богу и људима деловале импозантно, пронашао је смисао о животу и природи које његов истраживачки дух никада до краја није прихватио као готове док је жртвовао део свог иметка немилим му боговима. Добио је чврсто обећање од Алимпија да ће, докле год поштује заповести, вечност провести у рају каквим га он замишља. Јер, говорио би му, не може бити рај нешто теби непознато. Скроман прилог цркви био би пожељан.
И тако, мало-помало, Перун постаде Свети Илија, антропоморфни бог се узвиси у невидљиви дух. Деца су лакше прихватила нову истину, слика
пакла била је веома узнемирујућа. Прошле су године док Сава није успео да окупи око себе групу истомишљеника који су сада захтевали своја права. За паганске ритуале говорили су да су срамотни и бласфемични, за богове да су демони. Дајте нам цркву! – неко рече. Може, али од ваших средстава – беше одговор. Лануш је дозволио хришћанима да се организују, под условом да пронађу правог свештеника који ће новим верницима на добар начин открити мистерију страдања. Село с друге стране Ртња имало је двојицу црквењака који су желели да воде своју паству. Избор је пао на једног, други је био вишак. Искористио је новостворену прилику, заобишао је Ртањ пешке не би ли постао парохијски свештеник Мојица. Или, од милоште, поп Мојица.
Мојица беше од амбициозне сорте, није се дао задовољити маленом групом која је једва успевала да подигне цркву сопственим снагама. Кренуо је у потрагу за смислом свога звања кроз редовне обиласке парохије. Плашећи се за властиту безбедност, дискретно је ширио божју реч уз Савину помоћ. У нади да ће се паства лагано повећати. С временом је тако и било. Мојица и Сава покрстише већи део ртањског живља. Мали део из поглаварског соја стао је уз Лануша. Народ је, углавном, постао хришћанином.
Прилике су се увелико измениле. Пожељно и непожељно су заменили значење. Мањина је постала већином, поредак је постао угрожен. Иако у слову равноправни, малобројни пагани су осећали притисак већине која би да преузме вођство у духовним пословима. Мојицу су притискале и друге ствари, од својих поглавара бива проглашен за црну овцу. У већини села тог поднебља хришћани су преобратили паганске властодршце и тиме обезбедили пун заокрет народа. Чак и село с друге стране Ртња није више имало паганске храмове и споменике. Једино је Мојица своју цркву саградио поред Перуновог кипа. Очајање се полако увлачило у његово срце.
Неопрезни Лануш је сада увидео своју грешку. Окружен хришћанским светом сматрао је својом дужношћу да испуни захтеве својих земљака. Надао се да ће моћи да живе у миру и слози, заведен пасивним ставом првобитних хришћана о насиљу и једнакости под капом небеском. Али варљиво беше то време, зима и смрт су закуцали на многа врата. Земља је опустела, животиње поумирале. Неколицина се закуну да је видела Морану како се провлачи испод врата како би гушила децу. Подави их прилично. Молитве и жртве нису уродиле плодом, вечни живот никада није изгледао привлачније.
Скромне Ланушеве присталице полако су се приклањале закону већине. Неки истински преобраћени, већина снагом пасивне агресије. Углавном,
Лануш је постао прилично усамљен испред Перуновог кипа. Једино су жена и син остали уз њега, жрец је увелико делио савете о моралном животу правог хришћанина. Али Лануш није попуштао, узалуд су га молили остали чланови владарског савета. Народ узвикује да се молите демону место Богу – рекоше му. Исти онај народ који сам спашавао од глади у толико наврата – тужан беше Лануш.
Ноћ је била дужа од дана. Свако је знао да ће се ситуација некако разрешити пре краја зиме. Незадовољство међу људима је расло. Мојица и Сава су потпиривали народ како би све убрзо било готово. На овај или онај начин. Пале су и прве претње животима Ланушове породице. Да ли је тада решио, или је и пре тога осећао дужност према својим прецима, те Лануш је одлучио да спроводи своје паганске ритуале упркос свим противљењима. И на опште запрепашћење своје породице. Они нису више делили његов ентузијазам док се обраћао Перуну за помоћ. Желeли су да се све сврши, да претње престану. Али га нису напуштали.
Велика смртност је озбиљно угрозила моралну снагу осиромашеног људства. Даље се није могло. Очај је спречавао Лануша да трезвено мисли. Упорно је покушавао да пронађе излаз из тешког стања у којем су се нашли. Обећано му је да ће остати вођа уколико прихвати Христа, упркос ранијим противљењима. Узалуд га је породица убеђивала, остао је неумољив. Чак је и тврђи став заузео. Претње, уцене, клевете и подмићивање једноставно нису утицали на њега. Такав је то човек био.
Нерешено верско питање није никоме давало мира. Међутим, реакције није било иако је време пролазило. Обе стране су остале пасивне. Црква то није желела да трпи. Преузевши власт у готово свим околним местима, желели су да заокруже спектар свог деловања и наставе даље. Одлука је пала – кроз тридесетак дана стићи ће свештеник Нићифор, првоборац у крсташким походима на словенску крв.
А чудних прича су се наслушали о Нићифору.
Те је голим рукама задавио змаја, вуку изломио чељуст, те виле јурио по горама не би ли их преобратио у своје слушкиње. Строг, мрког погледа од којег се леди крв у жилама и испадају очи. Кажу да својим гласом може да дозове све звериње из шуме које на његову команду чине недопустиве ствари. Оне које би човеку требале бити стране. Чак је и Мојица задрхтао на помен његовог имена, осећао је да ће бити једини кривац уколико се ствар не реши до Нићифоровог доласка. Снег се лагано топио.
Дође и време доношења одлука. Лануш више није имао куд. Дуго и предано је мислио како би донео праву одлуку – за породицу, претке, себе. И сетио се једног предања, које му је препричао његов деда, о важности старих богова у општој хијерархији: кад год би запали у какве тешкоће пошли би на пут успона и спасења, кроз мрачне шуме и непрегледне долине до крова света, тамо где пребивају бесмртници и они њима блиски, тамо где се јунаци вину након херојске смрти. Световидов кип, висок три метра, једини је на врху купасте планине. Окренут на све четири стране света давао је увид у стање духовног и материјалног. Свевидећи је увек помагао његовом народу, онима који су га поштовали. Моћ самог кипа је незамислива малом човеку, невидљива и видљива, долази из дубина прошлог и траје вечно. Захтева огромно пожртвовање, успон није лак посебно ако се приноси већа жртва, али је награда непојмљива. Ланушу је он био последња нада. Знао је шта му је чинити. Искрао се у току ноћи, повео једног бика из крда и пошао пут врха Ртња.
Његов син га је једини видео када је одлазио. Покушао је да га заустави. Није успео. Отрчао је до попа Мојице и рекао му шта се дешава, да његов отац није при себи. Мојица је осетио божју руку на свом рамену, беше то знак његове милости. Почео је да окупља људе не би ли започели потрагу.
Лануш је ишао брже него што је очекивао. Приде, није понео бакљу. Али добро је познавао тај пут. Осећао је да га срећа прати, ишао је ка врху и био сигуран да неће промашити пут. Снег је на планини дуго остајао, белина му је колико-толико указивала куда да иде. Месечина би помогла, да није густе шуме. Но, да ли у журби, или услед узбуђења, погрешио је код једног скретања и нашао се испред стена које га нису даље пропуштале. Оно мало светла је наједном нестало. Дрвеће се надвило преко њега, гране су га гребале и гушиле. Хтео је назад, међутим, укопао се и није мрдао. Звук који је у том тренутку допирао до њега никада раније није чуо. Није био ни људски ни животињски. Уто се тргао, спотакао и пао. Сигурно је Нићифор послао своју жгадију на мене – помислио је и трком покушао да настави даље. Звук је био све гласнији и несноснији. Срце му је озбиљно повредило грудни кош. Вукао је из све снаге преплашену животињу. Бик се одупирао колико је могао. Али Лануш змајолики је осетио да поседује надљудску снагу, богови су били уз њега.
Мојица и Сава окупише доста народа. Уплашени за живот, али ипак поклекли пред страхом од доласка неког страшнијег и од мрачне шуме. Мојица је свима обећао како ће се све брзо завршити, те ће моћи да се врате нормалном животу без оскудице. Покупили су оружје и бакље и кренули узбрдо. Пратили су трагове стопала у снегу. Били су прилично јасни.
Падао је Лануш, клизао се, гурао и вукао бика како би стигао до Световида. Сада је већ био на чистини и врх није био далеко. Вукови из шуме су намирисали свежу храну. Окупљали су се и правили обруч око Лануша и бика. Дозивали су се међусобно у симфонији звукова ноћи и планине. Лануш није поклекао, он је правио још гласније и страшније звукове неголи вукови. Урлао је, скакао и играо на месечини. Вукови су се полако удаљавали. Приметио је како му се светлост из шуме приближава. Помислио је да га виле гоне и још више терао бика нагоре. Али то не беше обична вила – Варница Скакалица долете, послата од стране Симаргла да припомогне Ланушу и гони зиму. Осветлила му је пут и топила снег под његовим ногама. И стигли су, обојица, изнемогли и престрашени. Лануш је стао пред Световидов кип, раширио израњаване руке и викао из свег гласа. Његова крв је падала на земљу која ју је гутала и тражила још. Давно је било када су се последњи пут ту пели. Планина је одјекнула. Извадио је нож и заклао бика пред кипом, црвенело се на све стране. Бик се само стропоштао на земљу, не покушавајући да побегне. Шикљала је крв и Лануш се трљао крвавим рукама по лицу и телу. А онда је опет дохватио нож и касапио непомичну животињу. Дохватио је срце, појео до пола, а остатак бацио на Световида. Сео је поред мртвог бика и тешко дисао. Мојица и скупина су тада стигли. Посматрали су га неко време. Нису проговарали, покупили су га и кренули надоле.
*
Прошло је тачно три дана како је Ланушу одузета слобода. И тачно тридесет од најаве Нићифоровог доласка. Сунце је обећавало леп дан. Сви су чекали тог страшног човека који ће разрешити све, који ће их вратити на поља и пашњаке место шума са оружјем и бакљама. Народ понекад захтева брзу реакцију, превише је живота зима однела.
Лануш није деловао забринуто, напротив, изгледао је потпуно смирено и спремно очекивао последице. Мојица је тај који је био узнемирен,
сада ће морати да се суочи са консеквенцама своје млаке природе и неодважног делања. Свестан је био да је читава ствар око Лануша предуго трајала, много дуже него у било ком насељу у ближој и даљој околини. Тај податак није му ишао на руку. Трудио се да сакрије панику мирним изразом на лицу, није знао да ли му је успело.
– Помоз Бог, попе! – прекиде му контемплацију још увек крвави Лануш.
– Бог ти помогао, Лануше – нервозно ће Мојица.
– А, је ли… хоће ли више тај ваш Нићифор да дође да ме прегледа?
– Хоће, ништа ти не брини. Хоће…
– Као из раја да долази, нема га нешто.
– Биће, Лануше, биће. Не бери бригу. Теби се баш жури?
– Жури ми се, Мојице, наравно да ми се жури. Убијте ме више па да завршимо с тим.
– Полако ти, са убијањем… Нико не мора бити мртав… Зар не?
– Не знам ја, изгледа да неко мора. Очигледно, ти или ја?
– А зашто ја?! Што бисмо мене убијали. Нисам ја ништа крив. Ти си неразуман, не ја!
– Не знам… не знам… Ко зна шта нам носи дан.
– Носи се ти до врага, знаш! Ти увек мораш бити најпаметнији. Бежи, сотоно!
– Не могу, затворен сам.
– Иди где хоћеш…
Прекиде их топот коња, сви занемеше од призора. Издалека, деловало је као да им змај у пуном лету иде у сусрет. Мрачан, велик и злокобан. Беше то војска, добро наоружана, предвођена свештеником. Нису тако нешто до тада видели. Сјахали су и дошли до масе окупљене око дрвеног кавеза. Ћутању су се придружили и ветрови, гране су мировале, птице су занемеле. Нико се није усуђивао да прекине пакт. Мојица се прилично узврпољио, тешко је подносио притисак и није умео да мирује. Борице око очију играле су своју игру клисура и равница. Блажена симфонија. Све док свештеник коњаник није то и прекинуо.
– Ко је овде Мојица?
– Ја… ја сам.
– Ти! А ово је вероватно побуњеник – показао је на Лануша.
– Да… јесте… он је.
– Да. Добро. Па… да почнемо са суђењем. Можемо и овде да наставимо, нема потребе да идемо игде, претпостављам и да немамо где. Дакле, да почнемо. Нема нам одмора. Ти си тај кога зову Лануш?
– Змајолики…
– Молим?
– Лануш змајолики. Да, ја сам.
– Добро. Ево и оптужбе – безбожништво, ђавољи следбеник, црна магија, непријатељ Бога и народа… Прихватате ли оптужбу?
– Не прихватам.
– Свештениче Мојице, молим изложите случај.
– Хм… дакле… овај… Лануш је противу воље свога народа, а и породице, одбио да прихвати хришћанску веру као своју, Христа као бога, просипао је крв животињску, а можда и људску, преко својих идола, овде, и на планини… Дакле, велики грешник… против заповести. Зар не?
– Велики, свештениче Мојице, велики. Имате ли шта да додате, Лануше?
– Имам. Ништа од овога није истинито. Поштовао сам веру својих предака, ваших предака, веру свога оца и његовога оца. Заклетва на посмртном одру мога оца, мени је светиња. Чувам и чуваћу веру Перунову и Световидову.
– Он је и децу клао својим поганским идолима… Сотона! Видео га је Сава, млинар. Иступи Саво, реци шта си све видео оне вечери на планини.
– Видео сам… да… заклао је неко чељаде… тамо… код оног кипа. Сав је био крвав.
– Које чељаде? Неко од ваших, са Ртња? – упита Нићифор.
– Па не знам, мислим да наши не фале… Мора да је довукао неко, са стране.
– Где је леш тога детета?
– Не знам, испарио је. Биће да је црна магија.
– Да, биће. Имате ли да кажете нешто у вашу одбрану?
– Све су то глупости. Какво дете, бик је био…
– И бик и дете – чврст је Сава.
– Нема детета.
– Па, нема… нема…
– Доста! Да чујемо даље.
– Нема даље – преплашен је Мојица.
– Како нема?
– Нема. То је то.
– Тако дакле. У реду, ионако је довољно. Имате мало времена да припремите последње речи. После тога ћемо саопштити нашу одлуку.
Предах је добро дошао свима. Заморна беху та испитивања. Људи обично не функционишу добро под притиском, зноје се, тресу, очекују најгоре.
Лануш није био од тих, или је макар тако изгледао. Погледом је тражио своје најмилије. Жена је била мало даље у гомили, сина није било. Није ни очекивао да ће доћи.
– Него, хоћемо ли, Лануше?
– Морам најпре да изразим своју дубоку забринутост због овога суђења. Докле је све дошло. Ви мене теретите за нешто у чему ја нисам учествовао. Овде је посреди нешто сасвим друго, заправо, наше виђење исте ствари се доиста разликује. То може бити названо сукобом мишљења, карактера, нипошто злочином. О томе би требало разговарати, али на сасвим другом нивоу. Али ви упорно о мени претпостављате неке ужасне ствари које нисам никада чинио, нити ћу. Ја нисам непријатељ овога народа, не верујем ни да сте ви. Али, не можете рећи да сте ви једини у праву, а како то неко уопште и може рећи. Земља је и моја, и твоја, и његова. Ваш Бог је универзалан, мој није. И не жели бити. Он је мој и ту је када ми је потребан. Спашавао је моје претке у небројаним ситуацијама, ми то не можемо заборавити. Можда сте ви у праву, али пустите нас да не будемо. Зашто желите и ово парче земље, па све сте остало већ узели под своје. Је ли то људски или божји план? Коме то доноси добро? Поделили сте мој народ, начинили их међусобним непријатељима. Зар брат на брата да удари, син на оца? А све то да бисте истерали неку своју правду, једнострану. Мислите да нисам видео шта радите, нудите већ скупљено поврће и воће, и ко зна кад заклане животиње, док заузврат одузимате земљу људима које је снашла несрећа. Сада, док је залеђена и не вреди ништа. Ускоро ће се опоравити и ви је нећете вратити. Дајете мало, много мање него што на крају покупите. Хоћете ли ми рећи на који начин смо то исти, једнаки? Па, је ли то хришћански? Која је то по реду заповест? Ја знам да сте ви мене већ унапред осудили, и пре него што сте дошли овде. Чему онда све ово. Убијте ме одмах и готово. Немојмо замарати себе и све остале.
Него, што се тиче саме оптужбе. Да удовољим вашим захтевима. Безбожник нисам, нити ћу икада бити. Ја у Бога верујем, само не у вашег. Дивим се вашем, само ми је мој некако ближи. За ђавољег следбеника нисам ни чуо, вероватно је нешто ружно чим се толика дрека дигла око тога. Магија је магија, није црна или бела. У томе нема ничег лошег, само ја нисам од људи који су јој дорасли. Као што већ рекох, непријатељ народа нисам. Свој народ волим и поштујем. Као и своју веру, али никад на штету других и њихове вере. Зар то нисам и доказао када сам испрва и допустио Сави и Мојици да направе цркву и окупе људе. Сматрао сам, и даље сматрам, да смо могли живети заједно. Без ометања других или да им на неки начин штетимо. Ви мени нисте пружили исту шансу.
И да завршим, ви не судите овде само мени. Судите свима онима који се залажу да свако управља својом вољом како му духови предака налажу. Водили су нас кроз векове, сада не ваљају. Али ако сада мене осудите, то ће утицати и на поколења која ће доћи, нико више неће бити сигуран. Па ни ви. Доћи ће некада неко ко ће и вас сматрати ђавољим следбеницима, непријатељима народа и Бога. Препуштен сам вашој вољи.
– Ствар је више него јасна, Лануше, за твоје злочине следи најстрожа казна. Друкчије ни не може бити.
– Ако је тако, онда удрите.
– Протеран си са ових простора за сва времена да се никада не вратиш.
Покупио је нешто ствари и хране и кренуо на пут. Нико га није погледао у очи. Бацио је последњи поглед на Ртањ, на ту пирамиду са које се види читав свет. Отишао је далеко, сретали су га људи који су повремено доносили вести о њему у старом крају. Кажу да није одустао, али једино што сада жели јесте да пронађе макар једног пријатеља
Текст преузет из петог броја Бокатиног дијака.