Након открића приче „Ђе је мама?“ у Архиву Српске академије наука и умјетности у Београду, у свесци др Васе Глушца, Кочићевог кума и биографа, приповијетку је угледни проф. др Душан Иванић уврстио у критичко издање приповједака Петра Кочића „С планине и испод планине и друге прозе“ (приредили Душан Иванић, Вања Шмуља, Споменка Кузмановић; уредник Душан Иванић; издавачи: ЈУ Народна и универзитетска библиотека Републике Српске и ЈУ Службени гласник Републике Српске, Бања Лука, 2016). С обзиром на то да није било негативних мишљења из научних кругова, НУБ РС приповијетку „Ђе је мама?“ објављује у августу 2021. године, први пут као засебну књигу, поводом 56. Кочићевог збора. Приређивач издања је мр Зоран Пејашиновић. Илустрације у књизи урадио је академски сликар Бранко Јунгић који и сам вуче Кочићеве коријене.
Био је јесењи дан, тих, ведар и топао. Ваздух је мирисао зрелим воћем и сухим свjежим сијеном што се је довозило с њива. Грлице и голубови падали су по стрњишту и купили зрње. Далеко у пољу пасла су стада и чуло се покаткад букање волова и подвикивање безбрижне чобанчади. У селу је било све мирно, а нарочито тамо око куће Петра Остојића.
Изнад куће у пристранку сушиле су се из мочила извађене конопље, а испод стрехе висили су нанизани вијенци духана. Тишина дана и јесење благо сунце мамили су из улишта пчеле те се је јасно чуло њихово зујање око пчелињака. Код куће никога нема. Све се је разишло. Остала је само мала Милица, најмлађа ћерка Петрова. Она слатко спава уврх куће у своме малом дрвеном кревецу. Стрина јој Стана, домаћица и кућаница, отишла часком на поток да пропере нешто рубина и да донесе воде. „Милица слатко спава, неће се ваљда пробудити док ја не дођем“ – тако је мислила стрина Стана остављајући је саму.
Мала Милица, здрава, округла петогодишња дјевојчица, била је врло бистра и паметна, али ипак није могла разумијети, зашто јој се мајка тако дуго не враћа од ђедине куће. Ради тога често је била нујна и замишљена. Још би можда спавала, да је не пробуди својим какотањем једна кока, што је снијела јаје у сепету што је висио споља на брвнима испод стрехе баш с противне стране гдје је био њезин мали креветац. Милица се пренула и мирно устала с кревеца и пошла надвор стрини. Кад је изишла на двориште, није било стрине на оном мјесту гдје је гребенала лан. Гребени и лан стоје на истој оној плати, као и прије, само стрине нема. Зато мала Милица пређе преко дворишта, изиђе на стругу и пође сеоским путем онамо према конопљишту, мислећи да јој је стрина отишла да обиђе теоце у огради.
Дошавши до ограде, не нађе стрине, али јој некако нешто дође у њену малу памет, како би било да она оде ђединој кући, па да доведе маму када ју је већ толико дана оставила. Она се сјећа како је с мамом ишла неколико пута ђеди, и то јој се није чинило далеко. И доиста, кућа њеног ђеде, старога сеоског попе, била је удаљена једва пола сата. Још мало кад би изишла горе на Главицу, видјела би се ђедина кућа, како се бијели међу осталим сеоским кућама и величином их свију надвисује.
Жеља за мајком, лијепи јесењи дан, пољска тишина, а пут пукао пред очима, који управо води према ђединој кући, све то обузе њену малу детињу душу и она пође право путем између живице црнога трна на којем су се модриле крупне трњине. Иде Милица, одлучно иде. Мало се зајапурила па онако округла лица, највише наличи крупној руменој зрелој трешњи, а тамне јој се очи управо подударају с округлим модрим трњинама. Кад је изишла горе на Главицу, и угледала ђедину кућу, јако јој је закуцало њено мало срце радујући се што ће се опет састати с мамом послије толико жељених дана. Чудно јој је зашто је мама отишла и како је могла отићи кад је онако била болесна. Зна да је мама дуго лежала у соби и да ју је стрина често испод руке изводила пред кућу, гдје је сједила према сунцу и сунчала се, па послије опет улазила у собу и лежала на простирачу. Једног је дана стрина одвела Милицу тетки, да се забави с теткиним брацом, па кад су је после неколика дана опет довели кући, маме није затекла код куће. Тата ју је тада много миловао и говорио јој како је мама отишла ђеди и да ће сутра доћи. Она је спавала и дошло је сутра, а маме није било. Она је понекад и плакала, али ју је стрина забављала, давала јој љешника и сувих шљива и говорила јој да буде паметна и добра па ће мама сутра или можда прекосутра доћи.
Такве су јој се мисли јављале у њеној малој главици, те би брзо одлазиле и долазиле, а само је једна најдуље остајала у души, и то она најживља и најдража, како ће се убрзо видјети с мајком и сјести јој у крило, па јој се мазити и чеврљати, и молити је да јој прича причу. Кад би јој ова мисао завладала душом то би јој се видјело и на лицу, које би се прелило неком блаженом ведрином. И онда би одлучније ишла и примицала се ђединој кући. Силазећи с Главице доље у равницу, пут јој је био још љепши. На много мјеста обрастао ниском травом, па мекан и угодан под њеним босим ножицама. Из околице с покошених и пожњевених њива чула се је чобанска пјесма и видјела су се стада оваца и чопори говеда. То је њој било све обично, и није много привлачило њене пажње. Њојзи је била пред очима само бијела висока ђедина кућа, и она се је тамо журила. Кад би из траве покрај пута ненадно прхнула покоја препелица или грлица, она би се сва стресла, али би је тај страх брзо прошао, јер види око себе на све стране живот, обасјан благим јесењим сунцем.
Примицала се је ђединој кући, а срце јој је све снажније тукло и излазила јој још јаснија румен по лицу. Њен стари ђедо дуге бијеле браде сједио је на једној клупи пред кућом, у руци је држао неку стару књигу, а пред њим је стајала једна млада жена из сусједства. Дошла је да пита би ли ваљало, Бога молећи, сутра набијати конопље, јер лијепи су дани за набијање, а сутра се ето десио неки мали светац. Стари попа преврће листове и тражи да ли се сутрашњи светац пише црвеним или црним словима.
Уто се мала Милица прикучила већ на вратнице. Вратнице шкринуше, па и попа и млада жена погледаше тамо, и у исти се мах обадвоје зачудише кад видјеше малу Милицу саму. Она прилази слободно к њима и очицама мјерка откуд ће јој се мајка помолити. Стари ђедо врже књигу покрај себе на клупу, и узе своју унучицу на крило, па је пољуби и поче питати како је дошла сама. „Боме ја све путом преко њива па ајде, ајде, па овамо. Ђедо, на далеко се види кућа, па ја пошла теби и мами. А ђе је мама, ђедо, је ли у кући?“
Сунце је било на смирају и својом златном свјетлошћу обасјавало ову лијепу слику. Низ образе старог ђеде пале су неколике сузе и сјајиле се на дугој бијелој бради. Млада је жена уздахнула, сагнула се и пољубила старом попи руку и рекавши тихо збогом, удаљила се. Малој Милици све ово некако нејасно и чудно, и обзирући се откуд ће јој се мајка помолити, опет запита ђеду: „А је ли, ђедо, зашто плачеш? Немој плакати“.
Текст преузет из трећег броја Нове стварности.