1
Док Ања која нема надимак виси обешена за стопала, свет јој одоздо изгледа нормално.
Не може да дохвати омчу која јој се затегла око чланака, нити било шта са земље што би јој помогло да се ослободи или одбрани, чак ни шешир који се откотрљао у траву када је полетела небу под облаке: црни, равног обода, никако модни детаљ, савршена заштита од сунца, ветра и кише. Али, не и од глупости. Угазила је с обе чизме, Ања Глупача.
Наглас псује једину на списку: себе. У себи у помоћ призива хороскоп, тарот и влашку магију. Не помаже. Посегнувши у унутрашњост ђубретарца, застаје на пола пута када чује јединствени, препознатљиви, страшни звук репетирања пушке.
„Види шта се ухватило у мрежу“, каже неко изнад њене главе.
2
Упецала се као мала, што са пуних шеснаест није била, док је шушкала у жбуњу убеђена да је нико не чује. Желела је да боље осмотри мушкарце око логорске ватре на којој се вртело нешто налик срнећем буту. Јадна животиња, ухваћена лако попут ње, у крају који је вероватно читав посољен замкама.
Четири мушкарца седела су у склепаном логору. Таласасти лим као кров, преко три масивне шперплоче уместо зидова, на неприродној чистини усред букове шуме. И један неухрањени коњ.
Ето јој сада да их гледа колико воли. Истина, наглавачке.
Ниједан од четворице јој не изгледа као туриста. Двојица су наоружани. Брадоња у крилу држи тамбуру дугог врата. И онај који је највише занима, више и од срнећег печења: лепи, с густим црним обрвама, огрнут ћебетом. Тај упорно ћути, загледан у љубичасто небо налик размазаној шминки, не гађа тамбураша музичким жељама као друга двојица.
Сирома’ свирац, понаша се као да је испекао занат на трговима пре него на плажама („Зовите ме Винамп“, каже. „Јер у свету без батерија, то сам.“); зна да двојици лаких на орозу не сме да одбије песме с именима као што су „Погледај дом свој анђеле“. Једино када му траже „Балкан“, каже: „Е, то не свирам.“
Један од наоружаних, са двобојним навијачким шалом више пута обмотаним око врата и двобојном мајицом кратких рукава тесно навученом преко плетеног џемпера, каже: „Нисам још чуо да Винамп одбија да свира.“ Гледа мрко трубадура хранећи нечим свеже окреченог двобојног коња. Ању фудбал није занимао ни пре него што је престао да се игра, али мора да примети како је навијачка страст опстала. Ко зна како би се чарка завршила да није наишла она, Ања Слон.
Исти мангуп сада је голица по ребрима цевком пушке коју је добро упознала откако јој је дупе видело пута, будући да није могла да је се сећа на делу из златних дана: давно су били ратови деведесетих, камоли Други светски. М48. Сви је имају закопану у дворишту. Сви су се сетили да је ископају на прве знаке невоље.
„Баш лепо што сам наишла на вас“, каже она умиљато, клатећи се као шунка. Лепи стоји по страни, не гледа у њу и зноји се под ћебетом. Она прича као навијена. „На вас могу да рачунам, одмах се види. Мислила сам мало да се огрејем и нешто да презалогајим. Не бих се гребала, имам шта да понудим у замену, ако бисте били тако љубазни да…“
Не сачекавши њену дозволу, хулиган јој стручно скида врећасти ранац с леђа и претура по њеној скромној имовини: пар конзерви, испресавијана пластична кабаница, поломљени нож и чутурица. Заболи је када јој пакосно одузме пиштољ, ЦЗ99, из унутрашњости ђубретарца. У ушима јој шуми од крви која јој се нацедила у главу.
„Малолетни не смеју да носе оружје“, каже други мангуп, онај што шетка шињел без ознака и чинова. Иако у руци већ стиска револвер, прави правцати с буренцетом, налик колту „миротворцу“, без проблема преузима од компањона њен пиштољ и спрема га у џеп капута.
„Нико не сме“ каже она. Мршти се одоздо обојици, али њима вероватно изгледа као да им се смеши.
„Опасна је“, каже Хулиган, уштинувши је за сисић. „А шта си то мислила да нам понудиш у замену за грејање и храну?“
Што је уопште бежала из метрополе, успут избегавајући и друге градове, ако ни на селу више ниси безбедан?
Њен Лепи коначно даје гласа од себе: попут детета које протестује што је запостављено, јауче и пада на колена, али не лупа песницама по земљи, било би превише. Она мисли како је то баш каваљерски од њега, скренути тако пажњу с ње чим пригусти. Брежуљак грубе тканине испод којег се крије, међутим, и даље подрхтава као да се он не шали. Шињелац с колекционарским примерком колта му прилази и свлачи ћебе с њега.
Лепи је испод го голцат, гола вода и сув латино-ритам. Тресе га грозница. Тело му је избраздано ситним ожиљцима као изгребана каросерија аутомобила. На правилно исцртаним плочицама стомака, изнад богатог стидног жбуна, неко се иживео истетовиравши му велико, масно 22.
Године? Делује старије. Центиметража? Ања одоздо не успева да процени. Вероватно срећан број.
„Шта му је?“ добацује Хулиган, не скидајући поглед с Ање.
„Остани тамо“, каже Шињелац, одступивши пар крупних корака уназад. „Скот је скотан. У старту ми је био сумњив.“
„Како сад?“ Хулиган дише у шал. „Ако има бљуцавац, што већ није црко?“
„Немам појма. Шта сам ти говорио за туристе? Јебала те хришћанска самилост.“
„Шта хоћеш. Наплатили смо им и грејање и залогај.“
На угажено влажно лишће Лепи из себе изручује нешто жуто и житко, налик пиреу; ако јесте, одакле им кромпир? Види се да се Шињелцу овај толико гади да би га најрадије напуцао у слабине, али се плаши контакта.
„Не бих се много бринуо“, каже Винамп. „Подложни и имуни. Једно си, ил’ друго.“
„Шта ако је вирус мутирао?“, пита истински забринуто Хулиган.
„Не вреди, јеби га“, каже Шињелац. „Морамо да га се решимо.“ Маше лепим пиштољем Лепом. „Одбиј. Крени. Ајде.“
Сачекавши да даса исцеди све из себе, невесело намигује остатку дружине – Хулигану, Винампу и њој – а затим звиждећи и цокћући гања Лепог с истетовираном двадесетдвојком попут живине у шуму.
Хулиган се облизује Ањи у лице. Не би јој сада помогло ни да из свег гласа почне да виче си-ло-ва-ње.
3
„Туриста?“ пита Винамп Ању. „Идеш преко гране?“
„Тамо нема ничега“, каже она. „Само се селим из града.“
Пребацивши зарозани плетени каиш преко главе, Винамп уморно качи тамбуру на леђа. „Е, па ја идем преко.“
„Не идеш ти никуд, маестро“, крешти успаничено Хулиган, као са спуштеним панталонама, чему се ускоро и нада. „Свирај јој мало на увце. Да је откравиш.“
„Јок ја.“ Винамп салутира и парадним кораком креће низ падину.
Хулиган га хвата за руку. Винамп се кобеља. Хулиган спушта М48 у траву, да га боље шчепа, прво за ревере сомотског сакоа, затим и за гушу. Да би се одбранио, Винамп обавија меснате прсте око његовог врата. Гнннрх, каже Хулиган. Мнннњхх, каже Музичар. Када заплешу валцер на пољанчету, Ања стиска гузицу и одбацује се длановима од земље да би зањихала клатно. Оволико јој фали да врховима прстију досегне пушку.
Спазивши крајичком ока шта ради Ања, Хулиган поведе на ту страну; Винамп га не испушта из загрљаја ни за живу главу. Још мало гнннрх. Још мало мнннњхх. Још мало па ће Ања дохватити М48.
Хулиган саплиће Винампа и обојица тетурају ка њој. Промашују се само зато што се Вања клати: она лево, они десно; и опет, обрнуто. Њих двојица задихано посустају, губе равнотежу и строваљују се подно чворноватог храста, око којег је везан други крај Ањине замке. Нешто се десило, јер конопац подрхтава и попушта; Ања савија леђа као мачка, да ублажи пад, али јој ударац о тврду земљу ипак избија ваздух из плућа.
Подигавши се на лактове, види да Винамп лежи непомичан, а Хулиган трља затиљак. Срећу им се погледи.
Обоје скачу: он ка њој, она ка пушци.
„Нећеш!“ сикће Хулиган.
Она прави колут напред и седа у траву испружених ногу. Подигавши пушку, цев углављује у рашље стопала, циља одока и повлачи ороз.
Хулиган натрчава на метак. Тиква му се распрскава као диња.
„Гол“, каже Ања.
4
Ослободивши ноге из омче, проналази шешир, набија га на главу и затеже узицу око браде. Репетира пушку.
Винамп је испарио. Дозива га, поручује му да слободно изађе из заклона, неће му ништа. Јадничак се не одазива.
Претреса логор у потрази за нечим корисним. Срна се угљенисала. За утеху, пуни чутурицу пијаћом водом из једног од десетак наслаганих канистера. Трпа полуиздувану фудбалску бубамару у ранац, можда фина, издржљива кожа послужи за нешто.
Иако не зна да вози, одлучује да проба да узјаше навијачког коња. Узима залет, за одраз користи пањ на којем су седели момци и скоро натрчава коњу у дупе. Повлачи му се преко леђа ка врату, упада у приручно седло од искривљене пластике налик ноши и проналази место за ноге у узенгији. Жели да га потера у дивљи галоп, да јуре на ветру као да их ђаволи гоне – тако се Ања осећа, углавном стално – али коњ удара тек у џентлменски кас, као да полази само зато што се иначе досађује.
Каскају шумском стазом коју су пре њих утабали џелат и осуђеник. Ања се осврће у потрази за Шињелцем и Лепим, стрепећи од пуцња који ће означити крај.
Коњ кочи пред насипом. С друге стране је исушено речно корито, у њему две фигуре, једна стоји, друга лежи. Закаснила је, иако би се заклела да није чула употребу ватреног оружја.
Ања клизи низ кошчато тело коња, на гузици се спушта низ падину до каменог подножја. Лепи, и даље као од мајке рођен, стоји над оклембешеним телом као да не зна шта ће. Шињелчева глава није ништа лепша од Хулиганове: чело, нос и горња усна су му улубљени, отворене очи натопљене крвљу, у руци и даље стиска колт „миротворац“.
„Како си га средио?“ пита Ања.
Труди се да не гледа Лепог испод појаса, али није лако. Он проучава одеране зглавке на својој левој шаци. Пита га како се зове и одакле је. Чешкајући двадесетдвојку на стомаку, он мерка шињел као да у њему нема никог.
„Ехеј, Тропа“, каже она смејући се неубедљиво сопственом вицу. „Свиђа ти се?“ Не сачекавши њену дозволу, он неспретно свлачи војнички капут с леша и навлачи га на себе. Иако је и даље не слуша, она додаје: „Добро. Узми га.“
Очигледно задовољан што се Шињелац током туче није унередио, Тропа позајмљује још и панталоне и одустаје од даљег шопинга. И сама желећи трофеј, Ања неометано извлачи свој ЦЗ99 из Шињелчевог појаса, враћа га у унутрашњи џеп капута и с задовољством присваја колт „миротворац“. Сада јој недостају још само два.
Није стигла да спасе Тропу – и даље јој није јасно како се ослободио – али би бар могао да јој се захвали што брине. Уместо тога, Тропа се повлачи у заветрину, налик улазу у пећину издубљеном у речном насипу. Он седа у рупу и грли колена. Ни шињел му не ублажава дрхтавицу.
5
Данијел Пиперски звани Тихи Док зна да Индијанци нападају у зору. Зато никад не спава.
Као ни непријатељ. Ако онај што рано рани две среће граби, ко никад не спава има утолико више. Спаваће кад умре. Спавањем се траћи драгоцено време.
И пропуштају битни детаљи. Лежећи полуго на крову амбара са којег пуца поглед на бескрајну равну плочу, од замућене Тисе до бетонских бедема границе, не промичу му стидљиви покрети у дугој, спрженој трави. Зна да читава регимента не би приметила Индијанца који се шуња ка обору, али он га види јасно ко дан.
Овај се креће скромно, штедљиво, по пола лакта, с паузама док чека да ветар повије траву да би се поново покренуо. Индијанац је стрпљив, просто да га пожели за чету, али је Тихи Док стрпљивији. Када свет посматраш кроз мушицу на цеви, никуд ти се не жури.
У овом свету ил’ си Индијанац, ил’ каубој… Добро, не каубој, већ војник. Војска помаже каубојима, као сада, јер јој иде на руку. Зато су на истој страни. Али, рачуница је и даље једноставна. Ил’ си војник, ил’ све остало – Индијанац. А зна се какав Индијанац је добар Индијанац.
Тихи Док окида из дуге пушке.
Трава више не таласа. Зауставио га је на ободу џиновске баште, иако Индијанца нису занимале шаргарепе, роткве и зелена салата. Због овог је, између осталог, Тихи Док и учио војне школе.
Из мора траве пред фармом израња пар камуфлажно мусавих лица. Схвативши да су остали без извиднице и шта ће им се десити ако наставе, напуштају заклон и ударају у трк назад у шуму; док дижу ноге као да трче кроз воду, узице за кроћење им плешу на бедрима. Тихи Док репетира пушку, избацује усијану чауру и пушта их да беже. Неће далеко. У сваком случају, не би их пустио да стигну до Гробља.
Спустивши се с крова последњег салаша на северу Бачке, препушта пушку сањивом ађутанту и облачи блузу.
„Драги пуковниче“, каже му газда салаша док гледа како његова најамна снага довлачи леш преко пољане. „Толико их се накотило да више не можемо сами.“ У знак захвалности, газда Тихом Доку поклања пет нових коња који се придружују конвоју на путу до куће.
Индијанци који краду коње јесу напаст, због чега се војска и разместила око газдинства, али не толика да захтева све време једног пуковника. Има он других брига. Нису ово најтеже мете. Ово је само рекреација. Пошто не спава, мора некако да остане свеж.
Тихи Док ставља капу са шилтом и спушта авијатичарске наочаре на нос. Ађутант звижди са два прста, како га је учио.
Земља се тресе. Небо грми. Иза ћошка амбара докотрљава се гвоздени коњ пурњајући на димњак као пушач.
Пуковник Данијел Пиперски звани Тихи Док припаљује цигару величине спорогорућег штапина и пење се на тенк док овај још хвата залет.
6
Војска обилази Гробље више из навике него праве потребе. Вештачка планина је висока, али одавно није имала принове. То је његова заслуга.
Следећа станица је контролни пункт надомак границе где је војска ухапсила нови пакет туриста. Његови момци нису ништа посебно, али макар нису лењи, слушају га и не праве срања. Што би официр икада пожелео да командује супервојском? Заблуде младости.
Ова његова армија, обична, стручно држи туристе у обору. Заробљеника је двадесетак, једна посебно јадна и оронула тура. Али, шта вреди преполовљена популација када и даље има непослушних?
„Имали сте среће“, каже Тихи Док обору.
„Што?“ одвраћа неко. „Јер се нисмо разболели и цркли?“
Тихи Док пљује у траву. „Мислите да је преко границе боље? Тамо су још сјебанији. Што си био даље од дна када смо потрошили нафту, дуже си морао да падаш.“
„А што нас онда не пустите да пробамо?“, упоран је неко. Друштво се разилази да би се јасно оградило од бунџије. Говорник је брадоња који грли складну тамбуру.
„Не, драги моји“, каже пуковник. „Ви ћете на економију. Војска има користи од вас. Тако је најбоље за све.“ Смеши се брадоњиној тамбури. „Не кријеш ваљда оружје унутра?“
„Само војник може да помисли тако нешто“, каже тамбураш.
„Ти као да имаш нешто против војске.“
„Треба да нас штитите, а ја се не осећам безбедно.“
„Шта ти фали?“
„Синоћ сам био оволико близу зараженом.“ Екипа се сада још више склања од њега.
Пуковник уздише. „Што лажеш? Сви који су се заразили су умрли. Они који већ нису, ни неће. Тераш ме да ти присвојим ту тамбурицу.“
„Овај је био болестан, пуковниче“, каже тамбураш. „Јако. И жив.“
Тихи Док маше ађутанту да одвоји провокатора од остатка стада.
„Могу да вам покажем где! Могу да вам га опишем!“
Ађутант бира двојицу најгрубљих војника за задатак. Они гањају тамбураша по ограђеном простору као кокошку. Остали заробљеници се преливају на супротну страну чим процене куда ће бегунац и војници. Тихи Док се досађује на трону тенка.
„Капетане, не лажем, мајке ми!“ пени брадати музикант. „Имао је истетовирани број на стомаку! Видео сам својим очима. Двадесет два!“
„Чек, чек.“ Тихом Доку је живот поново занимљив. „Шта причаш ти?“
7
Ања уводи Тропу у Нови Картон-сити на навијачком коњу.
Град је бувљак. Бувљак је град.
„Родео, родео!“ дере се неко.
Док пролазе главном, блатњавом улицом, људи око њих битишу, навикавају се и тргују.
Пунто-кокошињац. Лаптоп-послужавник. Бич исплетен од огрлица, ниски бисера и свакојаког другог накита. Док је живела у граду а свет још био нормалан, Ањи би било шта од овог живот значило, понекад буквално. Сада пажљиво одмерава анорексично поврће изложено на прљавој најлонској простирци.
Спорошћу необавезне шетње, кували су се на сунцу од свитања до касног послеподнева. За собом је морала да вуче подједнако нерасположеног коња и човека на њему.
Питала га је шта је у хороскопу. Питала га је од чега болује. Питала га је докле мисли овако. Он је, онако блед, само уздисао. Ањи није јасно како није добио пликове нити сунчаницу; није чак ни изгорео: да није имала шешир, њој би се мозак скувао као јаје у љусци. Пошао је с њом, чинило се, само зато што му одговара правац у којем иду. Ка граници.
Вукући се кроз пешчару, јалове њиве и шумарке чије су крошње процвале а стабла зарасла у коров, нису срели ни живе душе; за њу је већ и четворка од синоћ представљала гужву. Ова погранична замисао насеобине делује као метропола.
Не навраћа само локални живаљ. Понуда је богата, можда и превише за пола деценије несташице. Људи стоје у реду пред високим металним ђермом и послушно плаћају пијаћу воду. Стоје у реду за све основне животне намирнице које могу да плате. Иако су још толико дресирани да стоје у реду пред усправним фрижидером с исеченим дном у улози пољског ве-цеа, смрад људских излучевина је скоро неиздржив.
„Родео, родео!“ допире с обода града.
Пушком, пиштољима и лактовима, Ања од себе одбија децу, обогаљене и неутешне, који желе да откупе, украду или поједу њиховог шампиона. Тропа гледа кроз њих, као да не препознаје ко су и шта су. Сигурна је да нема ништа своје, као ни она, уосталом. У робну размену имају да понуде само коња – што је као да имају све – али Ања не жели да га се лиши тек тако. Или уопште.
Заобилазе минијатурне стаклене баште. Возе слалом између сточића с теглама меда. Пробијају се кроз минско поље кофа са водом у којима плешу шарани.
Један од купаца, чичица који је гојазан када то није у моди, не успева да пригуши напад кашља. Гомила потеже танџаре и утоке и засипа га оловом и облаком дима. Двојица дежурних из приручне војне станице незаинтересовано дижу главе, па их враћају шприцеру и картама. „Био је пушач!“, виче уплакана госпођа над беживотним телом чичице. „Одакле му цигарете?“, добацује неко у пролазу. Пепељастосиви Тропа увлачи главу у ревере шињела.
„Родео, родео!“ упоран је дубоки женски глас.
Пришли би да погледају и да немају коња.
И имају шта да виде. Натпис на чаршаву разапетом између две бескорисне бандере, исписан грубим потезима четке умочене у црну фарбу, гласи: БАКА КЕВИНА ЗАДРУГА ЧУДА.
Пијаца свиња одвојена је од остатка града барикадама. Синови власнице је чувају вилама, мочугама и ем-четр’ес’осмицама. Газдарица лично галами са крова камп-кућице, не мора да се напреже да би је чуо цео Град-бувљак. Она сигурно не једе поврће.
„Идемо, народе. Пријаве, пријаве. Ко издржи на Култиватору десет секунди, добија главицу купуса. Ко издржи тридесет, печено пиле. Ко издржи читав минут, носи кући пораженог. Код Бака Кеве нема лажи, нема преваре.“
„Ко издржи на чему?“, пита неко из масе простодушно. „На мотокултиватору?“ Присутни се смеју. Знају да је немогуће.
„Тако се зове свиња“, каже Бака Кева стрпљиво.
Ања и Тропа, чије је чело умазано од блата и зноја као прасећа губица, меркају примерке у Бака Кевином тору и не могу да прокљуве у чему је штос. Свиње су мрзовољне, али не делују опасно. Ако ништа друго, нису веће од саме Бака Кеве.
Ања упире прстом у најближе, умиљато прасе. „На овом само минут?“
„Е, јес.“ Бака Кева заврће брк да покаже како није од јуче. Прстом упире иза њихових леђа. „Господо и госпође. Култиватор.“
Окупљени се окрећу на петама таман када из блиндиране шупе опасане бодљикавом жицом излази највећи, најружнији, најстрашнији створ ког је Ања у животу видела.
Кожа му је црна и рељефна као да је у одсудном часу побегао с ражња; длакавији је од најзапуштенијег шумског вепра; уместо кљова, кроз нос му је провучена углачана алка. Рије земљу папком ко да оре; фркће у празно ко да пали мотор – можда је тако добио надимак. Ања без властитог надимка напола очекује да му на ноздрве пође ватра.
Тропа пред призором зноји слапове. Придржава се за жицу да би остао на ногама.
Народ кличе свињи, више из страхопоштовања него обожавања: ко би се и усудио да му изађе на црту, чак и ако би му то наредних месец дана напунило трбух? Уосталом, ко зна каквог је укуса месо ове але.
„Молим аплауз, имамо првог такмичара“, објављује газдарица, на опште изненађење масе. „Кажи Бака Кеви, како се зовеш, младићу? Нећеш? Добро.“
„Каквих лудака има“, поверава се Ања Тропи. Схвата да говори празном шињелу уредно обешеном о ограду.
Тропа, лудак, полуго доскаче у ограђени простор са црном свињом.
8
Да би издржао читав минут на леђима Култиватора, мораш прво да га узјашеш. А Култиватор је брз, окретан, бесан и, изнад свега, жељан… чега? Крви? Навалио је на Тропу ко на масан џак, нема везе што нема чиме да га подбоде: зуби му квргави и трули, сувише налик људским, а уста толика да би могао да смаже и Тропу и Ању у комаду.
Ако се Тропа оклизне и падне, готов је.
Остати на ногама, испоставља се, није тако лако: за разлику од Култиватора, који се осећа као свиња у блату, Тропа шлајфује у глибу који изува обућу; права је срећа, онда, што је бос. Ања код њега не препознаје никакву разрађену тактику, али се за неког ко је толико уморан да преспава пола пута у седлу макар добро креће по арени.
Када се саплете и урони коленом у блато, Ања жмури. Људи око ње колективно уздишу и падају несвест, иако им ни из џеп ни у џеп. Када Ања отвори очи, Култиватор толико кидише на Тропу да му уши вијоре на ветру.
Тропа, сада клечећи на оба колена, замазане двадесетдвојке на стомаку, истура гузицу и матадорски узмиче таман толико да га Култиватор промаши целог. Док свиња пролази крај њега, пружа руку и хвата је за лепршаво уво. Ова га цима за собом, а Тропа користи замајац да јој доскачи на леђа. Шчепавши је рукама за алку у носу, обухвата је обема ногама око набреклог трбуха.
Ихаа. Њих двоје, живи рингишпил.
Ако је Култиватор и био бесан, сад је луд. Рита се, поскакује и ваља. Збацује Тропу спреда, страга и постранце, али му не вреди. Овај ће остати на свињи и десет минута ако треба. Народ здушно подмазује забаву ракијом и мекикама из Бака Кевине кућне радиности.
Животиња је укључена у струју, у дупе јој је ушао крпељ, дрма је беснило. Увређена је као да ју је газдарица изложила на сајму, дала да је жигошу, или поједу живу, али човек на њеним леђима је зашвајсован, ту нема помоћи. Ањи се чак чини да се Тропа смешка док се одржава у седлу. Диже песницу високо у ваздух и спушта је на затиљак свиње као маљ. Још једном. Ударци су земљотреси, прште попут ракета за разбијање градоносних облака, под њима се Култиватор заноси и забацује задње ноге у ваздух. Од страве и ужаса сада жмури и Бака Кева, и није једина која се у том часу истински више брине за свињу него човека.
Звер галопира, каска, шета. Обртаји моћног мотора који су до сада брујали у њеном носу успоравају. На ноздрве јој не куља ватра већ потоци густе, тамноцрвене течности. Свиња халапљиво гута ваздух, посустаје, спушта се на дупе. Изврнувши се на страну укрућених танушних ногу, гаси се као свећа.
Народ кличе новом јунаку који, када се осови на ноге, поново учи да хода. Чак и Бака Кева делује, ако не одушевљено, оно макар усхићено.
Бледи херој дана поново је озбиљан, зловољан чак, ничим не показује да је свестан подвига који је извео или можда у њему мало и уживао. Уместо пешкиром, торзо прекривен ожиљцима налик црвићима брише шињелом. Знојем би могао да напуни канту за бензин. Ања га решета забринутим, испитивачким, прекорним погледима, а он их избегава, мање успешно него јурише Култиватора.