Ото Олтвањи: БУДИ МИ СИЛАН И ДОБРО МИ СТОЈ (II)

Ото Олтвањи: БУДИ МИ СИЛАН И ДОБРО МИ СТОЈ (II)

9

Бака Кева се домунђава с Тропом по страни: она прича, он клима главом или одмахује. Када заврше, она прилази Ањи и свечано им нуди да се сместе, одморе и окрепе у њеним собама које зврје празне јер за издавање тражи кожу с леђа. Док их воде Бака Кевини синови, Ања се држи за дршке оба пиштоља, јер шта спречава матору нагојену лисицу да изигра договор.
Испада да њене речи имају отприлике њену тежину. Лимена радничка кутија постављена на цигле Ањи изгледа као пансион с пет звездица. Бака Кевини синови чак и навијачког коња везују уз валов пред њиховом новом стамбеном коцком. Унутра их на пладњу чека наградно брдо сланине и купуса.
„Ако смо већ изменили погодбу“, каже Бака Кева, „нема разлога да гладујете.“
„Како то мислите изменили погодбу?“ пита Ања збуњено.
Један од синова баца пар војничких цокула пред Тропина блатњава, крвава стопала.
„Тражио си… ципеле?“ пита Ања запањено.
„А за даље ћемо се договорити“, намигује јој Бака Кева.
Кревет је брачни, с чаршавом налик кафанском столњаку, али макар не мора вилама да се намешта. Онако прљав, уместо да продужи право у купатило, Тропа седа на кревет да правилно упертла цокуле, што Ања никако не разуме: јесте пластична туш-кабина два са два, али има чисту воду и свеже изрезан коцкасти сапун.
„Овако нешто још нисам видела“, говори Бака Кева док тапше Тропу по леђима. „Свака ти дала, бећару. Па и ова девојчица.“
Ања шкргуће зубима. „Не роните ми нешто много сузе за Култиватором. Мислила сам да вам је био љубимац.“
„Их“, одмахује руком Бака Кева. „Има таквих колико хоћеш. А направили сте ми промет за месец дана.“
Док Тропа зева на кревету, Ања не може да не упита њихову нову газдарицу: „Ваше скромно предузеће продаје баш све?“
„Шта ти треба?“
„Имате… вакцину?“
Бака Кева је шацује као да ноге смрде њој а не Тропи. „Шта ће ти?“ Осврће се око себе. „Знаш неког ко је болестан?“
„Нема везе“, каже Ања.
Газдарица је гледа испод ока. „Не шали се с тим, дете. Мој покојни муж, Деда Ћале, бог да му душу прости, скончао је од бљуцавца.“
„Примите саучешће.“
„Ма, ђаво га однео. Посао иде боље откад га нема.“ Бака Кева затеже хаљину на цветни дезен преко лубеница од груди. „Ви се лепо наспавајте, или радите шта год вам драго, па ћемо сутра причати. Имам предлог за вас. За твог драгана.“
Док испраћа газдарицу, Ањи не промиче Тропин израз лица. Као да говори да он нема ништа с њом. Није она његова драгана.
На вратима, Бака Кева је шапатом пита: „Шта му је?“
„Ништа. Ухватила га мала снага.“
„Ах.“ Бака Кева је штипа је за образ. „Заслужио је да се одмори.“
Гледајући њену џиновску гузицу како се њише назад ка Задруги, Ања зна да неће моћи још дуго да крије како Тропи није добро.
Он је, додуше, довољно здрав да га Ања затекне с једном ногом кроз прозор радничке коцке. Ања Наивка. Све време је планирао да јој збрише.
„Нисам спонзоруша, ако си то мислио“, каже она не скривајући увређеност. „Ујутро можемо заједно да пођемо. Како хоћеш. Сâм одлучи.“ Натрпавши уста сланином, Ања показује на купатило. „Ја ћу сада…“ Хигијена га очигледно и даље не занима.
Када се Ања враћа у собу освежена за читав животни век, њен мутави сапутник је још ту, заузео је читав кревет. Угуравши се до њега, Ања му јасно ставља до знања да то неће проћи. Он се невољно повлачи на други крај.
Пада јој на памет да је избегава зато што се плаши да ће је заразити. Она приноси длан његовом лицу. Он склања главу као ошурен.
„Не могу да се разболим“, каже Ања његовим леђима, „јер ме није брига.“
Тропа поново почиње да дрхти.
„Како да ти помогнем?“ Ања свлачи мајицу са себе. И гаћице. „Преузећу твоју грозницу на себе.“ У покушају да га обгрли с леђа, руком му случајно прелази преко запетог уда. Откопчава му шлиц и ослобађа га, да може да дише. Он се не буни, али се по његовом грчу осећа колико је уплашен.
„Ако не желиш, не морамо да будемо момак и девојка“, каже она навлачећи му кожицу. „Ти си ми пријатељ. Ми смо само пријатељи.“
Остатак ноћи Тропа јечи, али она није сигурна да то ради из задовољства.

10

Буди је нека будала која гања коња блатњавом улицом у дивљем галопу. Тропа спава отворених уста. Она се, узнемирена еквивалентом проласка аутомобила кроз црвено, одлепљује од њега и провирује кроз прозор.
Напољу је сунчано. Гужва као да је недеља, а можда и јесте: Ања више не води рачуна о данима. Продаје се све, размењује и више. Иако јој Ања не чује глас, Бака Кева сигурно ваби жртве за неког новог Култиватора.
Греши. Њихова газдарица ћаска с групом војника под пуном ратном опремом и набреклим прстом на који је нанизано прстење показује на њихов прозор. Друга група војника загледа навијачког коња везаног испред њихове монтажне кутије као да жели да га поткује или откупи, а вероватно ће га само присвојити. Двојица војника задужених за Нови Картон-сити црвени су као булке пред рибањем вишег официрског кадра.
Ања нема времена да се пита зашто су привукли пажњу армије. Скотрљавши се с кревета, из ђубретарца окаченог о наслон столице извлачи оба пиштоља, и ЦЗ и „миротворац“, када се улубљују пластична врата.
У собу упадају два голобрада гуштера у панцирним прслуцима као претходница за одстрел. Ања их одстрељује обојицу: првог у лакат, другог у колено. Они испуштају пушке, падају и ваљају се по поду, њихова кукњава милозвуци за Ањине уши. У драстичном цајтноту, она има времена да примети како један од њих, с некаквим простим, скицираним чином на еполетама, носи и лично наоружање. Прилази му у два корака, одузима оружје заједно с футролом и каишем, и качи га око врата. Недостаје јој још само један.
Тропа, будан, стопалима уврће постељину неодлучно степујући на кревету. У очима му се види да жали што није отишао још синоћ, сâм, док је било време. Упркос његовој себичности, Ања себи чврсто обећава да ће га овај пут извући из гована. Из трећег покушаја одлепљује ћошак линолеума с пода и зури у затеченог пацова са њушкицом налик живој рани. Ако се Ања и Тропа увуку у процеп између коцке и земље још имају неку шансу.
Она се провлачи кроз пролаз налик полуотвореној конзерви, а Тропа је послушно следи. Пливају кроз густе наслаге прашине у вакууму испод лимене кућице. Стигавши по дијагонали до северног левог ћошка, Ања из безбедног хлада мотри војничке чизме како трчкарају око њиховог коначишта.
Окреће се преко рамена да са Тропом договори стратегију, али може само да гледа Тропине разрогачене очи док се удаљује од ње: неко споља га је с јужног десног ћошка шчепао за стопала и извлачи напоље.
Тропи више не може да помогне, али можда још није све отишло у материну. Ања се окреће назад процепу испред себе и из обе цеви отвара наизменичну ватру по војничким ногама: страдају један лист и још једно колено. Рашчистивши пут, у прашину испушта два драга, празна примерка, а из футроле извлачи трећи, упиње се на лактове и извлачи се испод кутије. На блештавом сунчевом светлу, онако гологузу, са свих страна је дочекују руке у постављеним рукавицама и хватају је око зглобова.
Држе је најмање петорица, али она не престаје да се отима. Са Тропом, такође голим и окупаним прашином, нису тако интимни: држе га на на нишану и одстојању, као пред стрељачким водом. Он је пристојан, мањи од маковог зрна и ћути.
Битанга и принцеза, пар: она битанга, он принцеза.
Прилази им официр с авијатичарским наочарима подигнутим изнад шилта капе и као нацртаним црним подочњацима. У стопу га прати бркати нижи чин.
„Шта се дешава?“, урла Гола Ања. „Имам своја права!“ Онда види Бака Кеву на сигурној удаљености, иза последњег реда војника. „А ти?“, добацује јој. „Када те се дочепам, правићу чварке од тебе!“ Бака Кева отвара брендирани сунцобран, уврће га на рамену и увређено јој окреће леђа. „Шта је било? Немој да ти дођем тамо!“
„Мане“, каже виши официр.
Бркати ађутант свлачи рукавицу са десне руке и удара Ањи шамар. Она халапљиво гута ваздух… и мири се са стањем. Упрскала је. Поново је пропустила да стекне поене код новог пријатеља.
Официр с подочњацима окреће се Тропи. Стоји му ближе од остатка вода, али ипак задржава пристојно одстојање.
„Вратио си се“, каже.
Тропа зури у његове еполете.
„Узнапредовао сам“, каже официр, не без поноса. Речи изговара полагано, мазно, као у сну. „Мислиш да је превише? Бљуцавац је болест богатих. Напада само гојазне. Фино је очистио врх командног ланца, и дебелог генерала, и дебелог пуковника. Јеби га. Ја сам одувек имао пантљичару.“
Ања први пут види Тропу бесног. Истура браду, развлачи уста у керећу гримасу, затежу му се жиле на врату.
„Шта је било, Војниче двадесет два?“ каже официр. „Кашљаћеш на мене?“
Уместо тога, Тропа га гласно и влажно љуби у уста. Војска га скида с официра утукавши га кундацима.

11

Војска је за коњицу регрутовала расне тркачке коње, вероватно из оближње Зобнатице, али од војске се не очекује ништа мањи безобразлук.
Као новајлија на војној економији, Винамп је добио да лопата коњска говна. По најјачем сунцу и најсувљем песку. Колеге га уверавају да је могао да заврши на горем месту. У руднику који опскрбљује возни парк, на пример. Или на транспорту руде у базу.
База „Земуница“. Тако је зову и војска и цивилна радна снага.
Винамп не зна колика је база јер још није био доле, али мора да је велика, ако ни због чега другог оно због броја војника који силази и не враћа се. Захваљујући добром визуелном памћењу, регистровао их је сто двадесет; исти таленат помаже му да у глави држи више од хиљаду песама, и текстове и ноте, због чега је и добио надимак. Међу запамћеним песмама су неке које никад и ником не свира. Као „Балкан“.
Застаје с разгртањем балеге да ослушне ветар и једва чујно зујање соларних плоча.
Винамп је смештен на оближњем салашу, на површини, с осталим војним робљем. Не држе их само због коња, већ и воћњака, повртњака и свињца. Радну снагу хране огромним количинама дрнча, као у некадашњој војсци. Винамп је довољно матор да је се сећа.
Али, заиста може горе. Бар има кров над главом, не мора да бере бобице у шуми и брише дупе копривом.
У његовом собичку крај штале, у фиочици ноћног сточића од грубо тесаног дрвета, пронашао је некад популарну црну слатко-горку бомбону. Вероватно ју је за собом оставио његов претходник, којем ко зна шта се десило. Винамп је носи у џепу, не знајући је ли бомбона још добра мада кроз омот делује цело и неоштећено, као замену за тамбуру. Пуковник му је узео с уживањем чим је Винамп завршио исповест. „Док не проверимо јеси ли говорио истину“, рекао му је.
Нешто на хоризонту равном као стакло привлачи пажњу наоружаних стражара који мотре на њих: тешко је пришуњати се неком неопажено у Бачкој. Сада и Винамп осећа благо подрхтавање тла под ногама. Враћа се конвој који је пуковник ужурбано повео некуд у цик зоре. Било их је више, и с тежом артиљеријом, него кад су јуче ловили туристе.
Тенк је брзо возило, брже него што се мисли, поготово када има надоградњу у виду котла и дугуљастог димњака на који куља густ, снежнобели дим. Пуковник му намигује на прорез визира, безбедан иза вишеструких наслага гвожђа. Иако Винамп разазнаје неколицину рањеника, изгледа да је мисија успела. Иза тенка, на колима које вуку коњи, возе се два нова заробљеника. Један снужден и везан, други у модрицама и без свести. Винамп их познаје обоје.
Поздравља Ању климањем главе. Погледом прати како њу и Тропу спуштају у подземну базу низ нагнуту бетонску стазу, кроз блиндиране двери, у непознати мрак.
Њему у обор војници из мисије доводе још једног познаника.
„Како си, пријатељу?“, каже Винамп двобојном, навијачком коњу. „И тебе ухватише, а?“ Завлачи руку у џеп. „Ајде, дођи. Имам нешто за тебе.“

12

Зли, болесни и војска.
Говорили су јој да се чува сва три. До сада није успела да избегне ниједне.
Зле ниси могао да промашиш ни пре. Болесних није било одавно, до Тропе, али њих реално ни не можеш да сретнеш: после разбољевања, смрт следи готово тренутно.
Без војске је баш и могла.
Испада, додуше, да Тропа није само болестан, већ да је и војник; официр који их је ухватио упорно га ословља са војниче двадесет два. Оно што Ања са сигурношћу зна јесте да Тропа није зао. Све је само не зао. Иначе га не би ни желела за пријатеља.
Ања носи кожну огрлицу око врата као пас. Војници ипак нису толике свиње да је оставе голу: добила је превелику униформу чија јој тканина гребе кожу, али може да се поднесе. Оно на шта никако не може да се навикне јесу неонке.
Војска је невероватна. У бази имају струје на бацање.
„Земуница“ више личи на град од Новог Картон-ситија. На повоцу их спроводе поред гараже у којој се тренутно сервисира неколико тенкова, пуне пунцате оставе за угаљ, штенаре са шарпланинцима и вучјацима, амбуланте у којој запомажу војници што су јој стали на пут, добро чуване оружарнице и смрдљиве спаваоне. Спуштају их дубље, теретним лифтом, каменим степеницама и металним мердевинама, до средишта земље. Нигде влаге, ходници се ломе под оштрим углом, гломазна гвоздена врата се закључавају точком, као на броду. Доводе их у велику просторију која Ању подсећа на турско купатило, иако мноштво базенчића пуних тамне воде више личи на шахтове који преливају.
Њу смештају на једину столицу. Њега бацају на под.
Она претпоставља да војска саслушава другачије од полиције.
Улази официр ког сви уплашено ословљавају с „пуковниче“, и његова десна рука, највећа улизица, бркајло ког овај зове „Мане“. Од његовог шамара јој и даље гори образ.
Пуковник јој, уз наклон, љуби руку. Она је изненађена, али не може да каже да јој не прија.
„Напунила си ми стационар“, каже пуковник намрштено. „Где си научила тако да гађаш?“
„Блоковска обука“, каже она.
„Ах, Нови Београд. Блок седамдесет?“
„Четрдесет пет.“
Он клима главом, као да одобрава, или макар разуме, али то је све што се тиче његове куртоазије или занимања за њу уопште. Прстом показује на обезнањеног Тропу на хладном бетонском поду. Стража га буди прскајући га водом из најближег базена. Официр преко униформе облачи снежнобели, уштиркани мантил.
Тропа брзо долази себи. Покушава да схвати где се налази. Ања је с њим једва више од двадесет четири часа, за то време није ни писнуо у њеном присуству, али она већ уме да препозна када је нервозан.
„Познат простор?“, каже пуковник, на трагу истог закључка. „Буди непријатне успомене? И мени би биле да сам добио толико ињекција у дупе. Јеби га, синко, морао сам. Сада ме само занима што већ ниси мртав када сви остали јесу.“
Тропа га не слуша. Осврће се око себе и мршти.
„Знам шта мислиш“, каже пуковник. „Једном си побегао, можда можеш још једном. Не надај се.“
Иако се од ње очекује да ћути, Ања скупља храброст да се огласи. „Јесте ли ви доктор или војник?“, пита пуковника.
„Рецимо да ми стетоскоп није дражи од пушке“, каже пуковник готово постиђено. „Медицина ми је само хоби.“
„Свеједно. Знаћете да ми кажете. Је ли мутав од болести?“
Ађутант Мане је гледа бесно, као да се спрема да јој удели још једну шамарчину, али му надређени показује да се смири.
„Увек је био такав“, каже пуковник. „Човек од мало речи.“ Одсутно навлачи црне кожне рукавице. „То ћемо да сада изменимо.“

13

Тихи Док на смену једном руком дави Тропу, другом га уморно лупа песницом у лице. Никада му не би досадило, али почињу да га боле леђа. Мењају га регрути који Тропу сада газе цокулама. Нико не воли да прља руке.
„Ко вас је ослободио?“, пита пуковник истежући се у позадини.
Тропа му се смеши црвеним зубима.
Пуковник узима дим из дебеле цигаре и показује момцима да наставе.

14

Мучење не доноси ништа добро, понајмање резултате. Измучени су сви: мучитељ, мученик и она. Само ађутант делује као да је одсутан.
Тихи Док дозвољава пуш-паузу. Сви одлазе негде и ни сама не зна колико су дуго одсутни. Неко време се батрга у полусну, док се Тропа труди да не јауче, али му не полази за руком.
Пуковник бесно упада у купатило. Одвлачи Тропу за поводац до ивице базена, а Ања нема благу представу шта му је с тим урадио: јер Тропа се одједном батрга, отима и урла промуклим, неартикулисаним гласом. Пуковник га гура преко ивице. Тропу гута тамна вода, али пуковник не испушта поводац. Узица се затеже. Тропа израња на површину и шљапка рукама по води. Ању све помало подсећа на рибарење на Северном полу.
„Престаните!“, виче са столице. „Молим вас.“
Тихи Док пеца Тропу напоље. Ађутант му помаже да га извуку на бетон, као крупну, неочекивану ловину.
„Шта си се усро?“, каже пуковник Тропи. „Празан је.“
Тропа искашљава прљаву воду на нос и уста.
„Двадесет два базена“, каже пуковник. Ања на брзака броји и стварно их је толико. „Двадесет два војника. Требало је да доведете земљу у ред, а не да правите још већа срања.“
Тропа забезекнуто зури у пуковника. Широм отворивши уста, избацује житку жуту масу на хладни бетон.
„То је то?“, каже пуковник. „Умрећеш ми на очи?“
Тропа устаје, проклизава на влажном бетону, пада назад. Још повраћа.
Пуковник прилази Ањи. Њено читаво лице му стаје у шаку у рукавици. Гужва јој образе. Ања је толико бесна и немоћна да јој се плаче. Пуковник је удара спољном страном длана. Боли више од шамара ађутанта Манета. Уместо ње, Тропа је тај који испушта јаук. Зноји се на све поре.
Пуковник му говори: „Реци нам што нас занима, па ћу је оставити на миру. А ти ћеш добити боцку. Биће ти боље.“
Тропа се као слепи морж ваља по сопственом русвају, мешавини повраћке и блатњаве воде. Тихи Док откопчава футролу и вади маузер. Ања не може да не примети да је примерак предиван.
„Последња шанса за исповест“, каже пуковник. „Како си преживео? Што баш ти? Јео си спанаћ као мали?“
Тропа устаје, шлајфа у месту, проналази равнотежу. Пуковник пуца у њега и промашује. Тропа се залеће ка најближем војнику. Пуковник пуца и промашује.
Ања Плачипичка вришти и вришти.
Тропа стиже до војника пре него што овај дигне цев на њега. Отимају се о машинку. Пуковник пуца и погађа војника у слабине. Војник је изненађен, али не испушта оружје; Тропа допушта војнику да повуче ороз, а онда га окреће ка осталим војницима, као митраљез на сталку. Сви осим Ање залежу под рафалом који истачкава купатило. Ања хвата Тропин поглед. Покушава нешто да јој каже, али пуковник узима Ањин поводац са земље и затеже га, да случајно не буде забуне чија је.
Тропа бесно испушта војника с машинком у базен и трчи ка другом крају купатила. Са пута склања новог војника одувавши га песницом као куглом за рушење.
Пуковник окида из маузера док га не испразни.
„Дејствуј!“, виче на осталу војску.
Сви у купатилу засипају Тропу ватром, али овај је већ шмугнуо кроз лучни пролаз као болестан пас.

15

„Друже“, каже убледели ађутант пуковнику. „Господине.“ Прстом показује на пуковниково раме. Овај тек сада види да га је закачио метак из Тропине посредне канонаде.
Тихи Док одмахује здравом руком. „Држ’те га!“
Мане без поговора води војнике у херојски јуриш за Тропом. Пуковник их следи вукући Ању за собом. Изувијаним ходницима базе одјекују пуцњи.
„Је ли тако?“, каже она, задихана, дајући све од себе да јој глас не задрхти. „За несташицу је крива… шта, цивилизација? А за болест сте криви… ви?“
„Бљуцавац?“, каже ознојени пуковник. „Извини, нисмо намерно. Нико није крив. Болештина ће увек бити. Сигуран сам да су и комшије запатиле неку. Шта хоћеш, није испало тако лоше. Мало смо се прочистили.“
„Убило се од чишћења“, каже Ања, са кнедлом у грлу и сузом у оку.
Кроз уске ходнике прохујала је елементарна непогода. По поду се ваљају војници разваљених вилица, сломљених удова и подливених аркада. Пред Ањиним очима блешти урушено лице Шињелца у исушеном речном кориту.
„Идемо!“, виче пуковник претходници. „Не може да побегне!“
У „Земуници“ нестаје струје.
Сударају се с ађутантовим леђима. Ањи изгледа као да добри стари Мане од пуковника очекује вешање, стрељање и јаму с кречом. Снопом из батеријске лампе показује на разваљена враташца кутије с осигурачима. Улубљена су као да их је Тропа напао главом.
„Сјебао нам је агрегат“, каже ађутант промукло.
Не чекајући коментар или одобрење, снуждено води партију лова даље. Сви га ћутке следе, па и Ања и њен кероводац.
У гаражи наилазе на још неколико оклембешених тела у мраку. Ађутант Мане стоји испред накривљених одшкринутих врата за тешку механизацију кроз која се назире парче ноћног неба.
„Напустио је базу“, каже.
„Молим?“ Пуковник дивљачки стиска смрскано раме. „Шта кажеш?“
„Неће га метак.“ Мане чисти грло. „Онеспособио је све на које је наишао. Голим рукама.“
„Тренира бокс од основне школе“, каже пуковник замишљено. „Успело је? Преварио ме је у селу, онако миран као бубица. Не могу да верујем да је успело.“
„Шта је успело?“ пита Ања.
„Припремићу псе“, каже ађутант.
„Мани ме паса, Мане“, каже пуковник. „Знам куда иде. Пали тенк!“ Цима Ању за узицу. „Да је загрејан док се не вратимо.“
„Господине?“, виче ађутант за њим. „Друже? Морате у амбуланту.“
Пуковник је вуче за собом по бази крварећи као свиња. Успут наилазе на још војника разбијених глава. Упадају у нечију канцеларију. Откључава метални орман и из њега вади теглу пуну мутне воде, пажљиво као да је свети артефакт. Љуби је.
„Не бих ја тебе бацио“, говори тегли.
Застаје пре него што затвара орман. Вади Винампову тамбуру.
„Понесите вакцину“, каже Ања. „Молим вас.“
Пуковник је не слуша. Враћају се у гаражу и ускачу у загрејан тенк. Израњају на површину. Мане трчи за њима, али не успева да се попне на возило. Тихи Док маше својој разочараној десној руци.
Од шофера тенка тражи да сврати до штале на оближњој економији. Ту скаче с тенка и утрчава у спаваону. После неколико минута, излази гурајући пред себе Винампа који сањиво врти главом. „Ајде, свирац. Само тебе чекамо.“
Тенк оре њиве, рит и блато, шарајући рефлектором све пред собом. Светлосни сноп не хвата ништа живо. Пуковник вади теглу, одврће велики црни поклопац, заврће рукав и гура руку до лакта у тамну воду. Трза се двапут тако нагло да скоро просипа сву течност из тегле.
„Куда идемо?“ Ања покушава да надгласа буку котла.
„На гробље!“ Пуковник се смеје из пете док задовољно спушта рукав преко мокре подлактице. „Идемо на гробље!“

16

Стварно је гробље, само не за људе.
Ања покушава да сагледа планину одбачених мобилних телефона и не успева. Чула је за њу, али није веровала да постоји. Према неписаном правилу, пре него што туриста пређе границу, уместо опроштаја од завичаја, за собом на гомилу оставља мртву, бескорисну справу. Чини јој се да су ту сви телефони света. Да је сачувала свој, и она би дала допринос.
Пуковникова мала трупа затиче Тропу како седи снуждено подно планине. Иако су му песнице и стопала у ранама, делује жив и пролазно здрав. Чим га види, Ањи срце игра рокенрол.
„Разочаран?“, каже пуковник Тихи Док, блед као поњава. „Саборци се нису појавили, а?“
Тропа врти главом и уздише.
Тихи Док скида Ањи поводац, збуњеном Винампу предаје тамбуру. Тера их са тенка у прашину. „Ајде. Чибе. Иш. Бегајте већ.“ Премешта се за ручке гаравог митраљеза на врху возила и проговара меркајући Тропу.
„Двадесет два нулта пацијента. Када сте побегли од куће, нашли смо оне који су поумирали успут, у радијусу базе. Неки су стигли даље, до првих насеобина, раширили бљуцавац пре него што су скончали. Као ти. Нашли смо их све, осим броја двадесет два, али нисмо имали разлога да верујемо да је преживео.“ Пуковник скида шапку и чешка се по темену. „А ти не само да си преживео, него си једини који није испао мућак. Ти си повео буну на дахије, зар не? Ти си их све ослободио. Признај, Спартаче.“
Тропа му се мршти.
„Шта је било? Добро, добро. Знам шта те највише занима. Овде сте се договорили да се нађете, твоји другари и ти? Сачекао сам све твоје преживеле класиће и пресудио им по кратком поступку. Снајперском пушком, из даљине. Сахрањени су под оним брдом. Закаснио си, Спартаче.“
Тропа устаје и стеже шаке. Спрема се да голорук јурне на тенк.
„Само полако. Нико не може да каже да Данијел Пиперски није фер. Праведан и строг. Батина и бог.“ Једва држећи очи отворене, пуковник извлачи маузер из футроле и баца га на чистину. Пиштољ пада у средину, на приближно исту удаљеност од сво троје. „Ко пре до њега. Кад стане музика.“
Њих троје се гледају.
„Твојим класићима нисам пружио ни такву шансу.“ Пуковник маше Винампу. „Свирај, странче.“
Винамп лагано штимује тамбуру. Винамп пребира по жицама, застаје, поново пика струне. Док гледа остале, готово несвесно започиње дугачки инструментални увод. Ања препознаје стару домаћицу, „Шта би дао да си нам мом мјесту“. Не зна је ли и она из репертоара који Винамп из принципа не свира, али сада мора.
Ања и Тропа су у ставу припрема. Ања и Тропа су у ставу позор.
Пуковник се наслања на ручке митраљеза као да му је преко потребан ослонац.

17

Њихов Јаника Сатријани оплиће, лицка, пипка и тапка, помало струже. Нежни тонови голицају срце, наглашене фразе погађају песницом у душу. Не опслужује жице, колико оне њега. А онда, на пола инструментала, пуковнику пада глава. Не зна се је ли само задремао или, дај Боже, одапео, али нико не сме да ризикује да се помери и провери. Винамп је одавно требало да заврши песму, али само започиње нови круг. Ања осећа како би и сама могла да заспи.
Винамп окида један једини фалш тон када пуца жица на тамбури. И стаје са свирком.
Тихи Док отвара очи.
Ања и Тропа полећу из ниског старта, стењући од муке. Пуковник је уморан, као његова војска, као све војске која је његова војска наследила, али их без по муке хвата у нишан висококалибарског митраљеза. Нема много начина да промаши.
Он решета дижући пешчани зид око њих.
Прашина се слеже, а њих двоје још трче. Тихи Док врти главом и спрема се за нову рунду.
Пуцањ. Један једини. Педерски танак.
Ања се не обазире. Проклизава у песку и хвата маузер пре Тропе. Овај збуњено застаје, али и даље стоји на ногама.
Пуковник пада с тенка у прашину на нос.
Винамп високо у ваздуху држи дамски пиштољ из чије цеви се вијори танки дим попут магичне седе длаке. На полеђини тамбуре отворена су враташца величине мишје рупе. Ања потеже маузер на шофера, али овај спремно гура руке кроз визир на тенку и маше прстићима. Није му до рата.
Пуковник стење у глибу. „Један од двадесет два“, каже Тропи. „Свака част, војниче. Други после бљувања умиру, ти добијаш велику снагу. Далеко ћеш догурати.“
Ања бесно помера оружје на пуковника.
„Желим само да спавам“, каже јој Тихи Док.
„Где је вакцина?“, пита Ања.
„За њега? Нема је. Није ни било. Не за ово. Твој Војник двадесет два се мења. Све је могуће. Жао ми је. Искрено.“
„Преко?“
„Можда.“
Ања повлачи окидач и црта крваву звезду на пуковниковом челу.
Сабравши се од шока, Тропа прилази пуковниковом беживотном телу и уморно му одврће влажни десни рукав. Дуж његове подлактице налази се нешто налик модрој пијавици. Тропи се отима уздах. Он одлази до тенка и позајмљује бајонет од шофера. Вративши се, бодежом стручно одваја пијавицу са пуковникове руке. Тражи маузер од Ање. Кад испразни шаржер у пијавицу, наставља да је гази цокулом док је не развуче и утаба у земљу.
Вративши оружје Ањи, седа у прашину, не одвајајући поглед од пуковникових стакластих очију. Је ли могуће да Тропа сада личи на некога ко је изгубио оца или јој се само чини? Ања Татина маза треба да зна.
„Велика снага, а?“, каже Ања, да би га развеселила.
„Само сереш“, каже Тропа. „Кад ћеш већ једном престати?“

18

Пошто је претходне ноћи Тропа прохујао кроз Земуницу као северац, војска се прегруписала. Већ неко време нису били задовољни вођством пуковника који је желео да буде доктор. Сада је његов ађутант унапређен више него и Тихи Док. Генерал Мане је обећао да ће пустити Ању и Тропу преко границе, толико дугују Војнику број двадесет два. С другом страном ће, пак, морати сами да се снађу.
И Бака Кева им је остала дужна после јефтине издаје. Ања јој је наплатила у оном што им највише треба. Добила је назад чак и ранац са свим својим стварима, укључујући ЦЗ99 и „миротворац“, које је ономад испустила у пушкарању с војском испод кућице.
„Није било потребе за тешким речима“, рекла јој је Бака Кева повређено.
Ања је мислила да јесте, али је одћутала.
Тропин последњи напад грознице био је до сада најгори. Сместила га је у камп-кућицу, умотала му изломљене шаке у завоје и читаво после подне брисала чело влажном крпом.
„Ти си раширио заразу“, рекла му је. То није било питање.
Он је слегнуо раменима. „Нисам ти рекао како се зовем.“ Имао је тамноцрвени подлив у левом оку.
„Не желим да знам“, рекла је она. „Нисмо момак и девојка. А за пријатељство није неопходно.“

19

Када јој Винамп прилази да се опросте, она га пита: „Сигуран си да не желиш с нама? Добили смо бесплатну карту. Када сам те упознала, био си туриста. Спремао си се да пређеш.“
„Предомислио сам се“, каже Винамп. „Када сам те упознао, ниси желела да прелазиш. Стварно мислиш да је преко боље?“
„Негде јесте.“ Ања гледа усковитлану пешчару на хоризонту, незаустављиву пијацу како живи својим животом, како гомила мусаве дечурлије пика полуиздувану фудбалску бубамару коју им је поклонила. Вади три пиштоља из ранца, ЦЗ99, „миротворац“ и пуковников маузер, и слаже их пред себе.
„Пуцала сам у оца када се разболео“, каже она. „Пресудила сам му његовим службеним пиштољем.“
Винамп је затечен. „А он је био…?“
„Београдски пандур.“
Ања руком прелази преко једног од изложених пиштоља. Очев службени ЦЗ је први у њеној колекцији. „Свет се дели на подложне и имуне. Тада нисам знала да не можеш преживети ако си подложан. Мислила сам да је мој отац претња. Мислила сам да тако штитим остале.“
„Свакако је био готов.“ Винамп спушта длан на њено колено. „Прекратила си му муке.“
„Требало је да му дам шансу.“
Винамп брадом показује у правцу камп-кућице, тамо где лежи болесни Тропа.
Ања клима главом. „Морамо да пођемо. Пуковник је рекао да је сада све могуће. Него, Винампе, реци ми, знаш ли ону Еј, салаши… стерам вам га мајци?“
Винамп се смешка. „Види шта имам за тебе.“ Пружа јој дамски пиштољ којим је обрнуо ток обрачуна.
„А како ћеш ти?“
„Ко пева зло не мисли.“ Смешка се, тапше дуговрату тамбуру и качи је на леђа. „Ово је моје оружје.“
Винамп полази ка центру града-бувљака. Иако јој је великодушно поклонио свој пиштољ да би употпунила колекцију, она не верује ни да му је сада тамбура празна.
Једног дана нема ме да никада не дођем“, певуши Винамп док одлази прашњавим путем.
Она опасава двоструки опасач с пиштољима-трофејима. Погрешан тренутак да јој се згади оружје. Коначно има надимак.
Ања Четири пиштоља потеже узда два коња од којих је један двобојни, навијачки, и, с неутешним стењањем Војника број двадесет два за леђима као једином утехом, тера камп-кућицу кроз Нови Картон-сити, поред Гробља мобилних телефона и преко границе.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *