ПОРУКЕ КИШЕ
Вести, мени намењене,
од једне до друге кише добују
од крова каменог до крова с црепом,
као болест уведене
шверцована роба, достављена ономе
који је неће –
С оне стране зида звечи лимени симс,
звецкајућа слова која се уклапају
и киша говори
језиком за којег веровах
да га нико сем мене не разуме –
Згранут разабирам
поруке очајања,
поруке беде
и поруке прекора.
Вређа ме што су упућене мени
јер се не осећам кривим.
Ја ево гласно изговарам
да се не плашим кише и њених оптужби
па ни оног ко их мени посла,
да ћу у добри час
изићи и одговорити јој.
УВИД
Знају сви
да је Мексико земља пронађена.
Кад отворих креденац,
нађох истину
покривену
у кутијама са натписима.
Пиринчана зрна
одмарају се од векова.
Испред прозора
ветар наставља свој пут.
ВРЕЖЕ МАЛИНА
Шума иза мисли,
кишне капи на њима
и јесен која их боји у жуто –
ах, вреже малина казују,
плодови ти шапућу у уво,
они црвени што у маховину падоше.
Твоје уво то не разуме
моја уста то не изговарају
речи не заустављају своју пропаст.
Руку под руку са незамисливим идејама.
У густишу губи се траг.
Месец отвара своје око,
жуто и заувек.
ДАНИ СА КРЕШТАЛИЦОМ
Крешталица ми
не добацује плаво перо.
У зору жирови се
думбарају уз њене крике.
Горко брашно, јело
за цео дан.
Иза црвеног лишћа
она тврдим кљуном кљуцка
преко дана ноћ
из грана и плодова дрвећа,
крпу коју преко мене навлачи.
Њен је лет налик откуцају срца.
Али где она спава
и коме је налик њен сан?
Невиђено у тами
перо је пред мојом ципелом.
КРАЈ АВГУСТА
С белим трбусима мртве рибе висе
између прекрупе за патке и шевара.
Вране имају крила да смрти умакну.
Покаткад знам да се Бог
највише стара о опстанку пужа.
Гради му кућу. Нас не воли.
Бели знак прашине увлачи се увече у аутобус
кад одвози кући фудбалски тим.
Месец се у врбаку пресијава,
сједињен са звездом Вечерњачом.
Колико си близу, бесмртности, у крилу шишмиша,
у пару фарова
који се низбрдо приближава.
ПУТ ДО ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ
Још фабрика ћути
на месечини опустела.
Студен јутра
хтедох да начиним обичном!
Десно у јакни
флашица с кафом,
рука мрзне
у џепу панталона,
тако у полусну одох
до воза који креће у шест,
никаква ме туга не обузе,
сам себи бејах довољан.
Но сад ме топли дах
из пекара дирну
срце ми сушта нежност
и не могу бити спокојан.
ПРОБУДИТЕ СЕ
Пробудите се, ‒ јер снови су вам лоши!
Останите будни, ‒ јер оно ужасно се ближи.
И до тебе ће доћи, онај што је далеко
од оних места где се крв пролива,
и до тебе и до твог поподневног дремежа,
којег би нерадо да се одрекнеш.
Ако не дође данас, доћи ће сутра,
буди сигуран.
„О, пријатни сну
на јастуку са црвеним цветићима,
божићног поклона од Аните која га је везла,
о пријатни сну
кад печење беше масно а поврће мекано.
У дремежу мислиш на те-ве дневник од синоћ:
ускршња јагњад, природа се буди, отварање казина у
Баден-Бадену,
Кембриџ победио Оксфорд за две и по дужине, ‒
довољно да запослиш мозак.
О, ти меки јастуци, паперје прве класе!
На њему се заборавља све што нас у свету љути, она
вест на пример:
Због побачаја оптужена у својој одбрани каже:
Жена, мајка седморо деце, дошла код мене с бебом
за коју није имала пелене, у новине завијена била.
Па сад, то су надлежности суда, не наше.
Ништа се не може учинити против тога што је неко
окрутнији од другог.
И шта год да дође, наши ће унуци расправити.”
Ах, ти већ спаваш? Пробуди се ваљано, пријатељу!
Река већ тече кроз ограду, а страже су постављене.
Не, не спавајте док су светски редари у послу!
Будите неповерљиви према њиховој моћи коју они
тобож
за вас морају стећи.
Бдијте над тим да вам срца нису празна
кад на празнину вашег срца рачунају!
Чините оно што је бескорисно, певајте песме
које се из ваших уста не очекују!
Будите неподесни, будите песак, а не уље у механизму
света!
Са њемачког превео
Драган Ј. Ристић
Пјесме преузете из петог броја Бокатиног дијака.