ГОСТ У ДОМУ
(Успомени на достојанство Јана Скацела)
У игри се морало учествовати:
живети:
на махове спокојно,
обасјан жижом стиха
или тишином вина,
окружен лавовима и њиховим
организационим способностима,
дивокози ишчупати језик,
требало је писати неприкосновене стихове,
заједно са неколицином
чувати кључ (дома),
иако их је неколицина у сваком случају;
оно битно
увек је пуцало у очи,
потом суспрезање,
искуство искушења,
највише стрепети од тих ситних,
безначајних компромиса,
живети међу жицама,
прошетати градом слободно,
одморити под дрветом,
испишати се у реку,
вратити се дому
као увек нежељени гост,
увек неизрачунљиво жив.
ДЛАКЕ
(Синиши Туцићу)
Хтео сам да се заљубим
али сметале су длаке.
Проклете длаке
ницале су свуда,
израстале равномерно и пуне самопоуздања.
Начуо сам понешто и о страним језицима:
да њихова је техника као бријач,
учио сам наврат-нанос.
Али длакав простор се ширио унутра:
у трбуху је скакутао миш,
соба је пуштала бркове.
Био је то болан процес,
длаке су урастале у тело зидова,
у моје топле, беле зидове;
на зградама сам видео маљице:
из даљине деловале су безазлено,
али примакавши се схватио сам:
то је она оштра брадица од неколико дана
тзв. робијашка,
на коју жене највише падају.
И на језику сам почео да их осећам,
лепиле су се,
качиле о пљувачку између зуба,
све теже сам изговарао сугласнике.
Ко је тада могао да ми поверује
да сам се заљубио:
нико жив.
ЈУРОДИВИЈЕ
(БСО-у)
сам себи разумљив, дакле
мислив, једино језиком града –
чији сав простор као запремину,
као попудбину свугде са собом носим –
прошао сам прпошно кроз,
и то нечим налик на подривач,
на тањирачу.
не рилне и музикица за самозаборав:
дубоко орање! као кад се са женом
легне трећи-четврти пут; луђе,
јуродивије сам репродуковао –
ја песник међу младићима –
волшебније сам редистрибуирао.
никако дијачки, дечачки,
већ стваралачкочиталачки, делатно,
али и ситносопственички,
мангупски, нагонски, истински,
наскакивао сам,
на дубљем плану напредовао;
иако,
испотиха,
вечити
ђак.
БРКА
(Стјепану Гулину)
једном је један неговао бркове
као песме
као инсталације
али у моди су кредити
и полудисперзија
зграде успијуше
у њима старци живе вечно
као Србија као Југославија
сишу лимунове и грицкају јабуке
бикови еластичне краве и деца телад
али није брка во
није брка веселник
пришао би он на прстима
пљунуо би им у прозор
да се смрзну до зуба
али пред зградама су даске
са ексерима на готовс
пред зградама су лепљиве траке
са длакама од подављених мачака
друга ће хирургија овде да ради
помисли брка и оде доле
право у град
дође брка до сржи па викне
банко, лепојко
спремај мираз
ожени се мноме
или ћу те лицем у лице силовати
а она му се подаде
и ено га сад!
на то присутни грађани повикаше: тако је!
и дадоше се у бег
Пјесме преузете из Бокатиног дијака #5.