Ранко Крстајић: МЕТАК НА СЛЕПОМ КОЛОСЕКУ

Ранко Крстајић: МЕТАК НА СЛЕПОМ КОЛОСЕКУ

1

У дубокој празнини ноћне тишине ослушкујем у даљини звиждуке возова и гледам како ноћ претвара прозоре купеа у црна огледала у којим месец црта призоре из мог детињства. Знам да сам будан иако ми се чини да сањам. Осећам се угодно, некако лако и топло на свом седишту, с оном чудесном лакоћом последњег сна пред буђење, и желим да се никада више не покренем, да више никада не проговорим ни реч и да овако живим до краја живота. У дубини душе осећам ону слободу коју само неузвраћена љубав може да пружи; љубав која више ништа не тражи од мене: нити да поседујем вољено биће, нити да будем ту. С времена на време пренем се из дремежа и видим како се пале и гасе нека светла у даљини и узалудно пребирам по својој свести трагајући за једном драгом сликом скривеном у понору мог сећања, али узалуд. Чујем само клопарање воза и срце ми стеже једно предосећање из детињства: Никада више нећу бити срећан… Никада више нећу бити срећан…

2

Пролазе поред мене алеје високих јабланова, сребрнобелих бреза и дрвореди разгранатих липа, пролазе бескрајна поља зелене пшенице и кукуруза са очерупаним страшилима у даљини, и у души ми се јавља жеља да овај воз никада не стане, да вечно пролази кроз судбину, кроз илузију живота као кроз сан, у коме ја више нисам ја, у коме ништа више није оно што би требало и могло да буде, у коме не постоји крај…
Час ми се чини да сам ја тај воз кроз који пролази време и који не стаје ни на једној станици, а час да сам ја та станица на којој не стаје ни један воз, да сам само празна чаура кроз коју пролази управо то време, не остављајући никакав траг.
А понекад ми се чини да се воз не помера, да стоји у месту, а да поред мене пролазе бандере, житна поља и дрвореди, а онда да сам ја дрворед, јаблан, житно поље и месечина у долини поред којих пролази воз… Па онда опет да нисам више ни воз, ни станица, ни житно поље, ни месечина, већ само та празна чаура у којој нико не станује, у којој ничега нема, само ехо последњег звиждука неког воза који је прошао давно…

3

И не знам више да ли то одлазим ја, или то од мене одлази све остало, све што сам некада био ја. Нестају у даљини моје неиспуњене жеље, неостварене наде, моја стремљења и моје илузије… Или ипак одлазим само ја, не остављајући иза себе ништа и не тражећи ништа, јер све што могу наћи, постоји већ у мени и само ту га могу наћи…
И као да ни време више не постоји јер више немам чиме да га мерим. Тамо где смо некада били, да ли је остала наша сенка, аура, сенка сенке, или било какав траг? Где је сада моја љубав? Где је сада то што ме је она волела? То што ми је некада било све, а сада остало једино што имам.

4

А онда падам у дремеж и у провалију и не видим више ништа. Немам више шта да изгубим, јер више ничега немам, осим апсолутне слободе која ми није потребна, и која ми више ништа не значи. Чујем само клопарање воза који пролази кроз море неке још невиђене узалудне лепоте и онај исти унутрашњи глас који ми упорно понавља: никада више нећеш бити срећан, никада више нећаш бити срећан…

5

Сањао сам призоре из свог детињства, своју младост и своје неостварене жеље, угашене звезде, неке чудне шуме без дрвећа. Обасјавала их је светлост зоре, као што зраци сунца осветљавају прашњаве кулисе у празном позоришту. Чинило ми се да све што постоји на овом свету, постоји некако нерадо, и само накратко; да ништа што је лепо и узвишено није могуће задуго, а камоли заувек. Истина никада није оно што мислимо, нити оно што нам се чини. Истина је дубоко скривена тајна – узвишена лепота – чије лице никада нећемо видети. Истина је потреба да у исто време и волимо и мрзимо – потреба да будемо несрећни бар исто онолико колико смо срећни. Какве све путеве проналази срце само да би постигло оно што жели, не марећи за неумитно време које већ тражи освету за сва задовољства у којима смо уживали, за све радости којима смо се заваравали. Ма колико било лепо и узвишено, све је на свету уистину бледо и непотпуно; и најузвишеније ствари којима тежимо, губе своју драж чим њихово испуњење постане могућно. Све што живи кажњено је временом и осуђено да траје, па макар само један дан; и патња и срећа траже све могуће разлоге да би трајале, али сваком лету у висине – следи пад… Иза сваког успеха, као иза блеска муње, следе само стрепња и само мрак.

6

И чему онда сва та лепота? Чему онда све то, кад иза свега што постоји остају само патња и бол? Да ли је могуће волети живот упркос тој патњи и волети сваки зрачак сунца упркос том болу? Зашто је живот толико тежак а срећа тако недокучиво далеко? Зашто изнад радости и свега што је узвишено лебди сенка пролазности и ништавила? И колики је то бол који људско срце може издржати, и колика је то патња коју људска душа може поднети?

7

Има дана када време не протиче, када се изнова буде старе успомене, као жишке из сенке времена које је заувек прошло. Има тренутака када се човеку чини да му се указује и отвара пут према миру и спокоју, када се на видику указује светлост која води ка спасењу, али човек не зна да је и то само варка, само први корак ка суноврату и пропасти…
Има дана када сва људска радост ишчезава у измаглици равнодушне и већ одавно уморне вечности, када се душа отвара према невидљивом бескрају. Има тренутака када се сва лепота и сва мудрост људског ума распрскавају као мехурићи сапунице пред неумитношћу и једноставношћу живота, када се срећа и несрећа додирују на најтањој нити људске патње и сједињују се у надубљем понору људског срца. По истом закону смењују се и грех и врлина, а све је на свету само делић једне исте љубави, која нам увек измиче. На истој жици играју и срећа и несрећа, а испод обе зјапи исти понор и иста провалија…
И шта је онда људски живот? Шта је људска срећа? Само једна успомена, само један траг. А шта ако и цела вечност није ништа друго осим једна илузија, само један траг?

8

Али кад прође све, кад истекне време, кад утихну фанфаре, кад се погасе светла на позорници, кад схватимо да ће наши снови заувек остати само снови, кад нестане илузије да у себи носимо цео један свет, а заправо, све што имамо, и све што смо могли имати, само је једна једина кап, и кад на свету не буде више никога ко ће се сећати да смо и ми некада живели овде – нeће остати ништа. Чак ни успомена. Чак ни траг…

9

A свуда дуж пута, час с једне, час с друге стране, а понекад с обе, некад јача, нека слабија, а нека сасвим на издисају, жмиркају топла црвенкаста светла која једва осветљавају прозоре и терасе малих трошних уџерица у чијим топлим утробама живе неки добри људи, чија је доброта узалудна и сасвим непотребна. Тамо људи спавају, болују и сањају своје празне снове, неосетљиви на далеку и недокучиву могућност неког другог живота, неке друге варке. Као и та светла што чкиље и кашљуцају у мраку, тако се и њихови животи одвијају као већ давно зарђале опруге које је неко давно заборавио да навије, не штрецајући се више ни на један њисак локомотиве, ни на који звук. Сви њихови возови већ одавно су прошли, остали су само трули прагови и зарђале шине, да их опомињу на пут којим су могли да оду у неку другу могућност, у неку другу илузију, или у нови сан. Њихов једини задатак је да живе, да трају, и да своју узалудност преносе с колена на колено све док не прође и последњи воз и док нестане свака могућност за било какав одлазак, за било какву срећу; све док не нестану и време и доброта, и вечност и илузија сваког постојања…
И све ми то сад, из воза, изгледа као нека давно изгубљена успомена, као сан, као неки давно давно заборављени холограм…

10

А воз, заправо сенка воза, и даље јури, напред, или уназад, али не више оним невидљивим шинама између простора и времена, оним бескрајним брисаним простором између почетка и краја, између слепоочнице и метка, него кроз нерве и крвоток према оној навидљивој линији хоризонта, према некој далекој непојамној срећи, која се указује само повремено, као бљесак муње у беспућу, тамо где се сећање претвара у заборав, а заборав у илузију и сан. И већ се у даљини назире неко црнило, нека велика белина. И више ничег као да нема, само пут који ће се ускоро претворити у путању метка, који никада неће стићи до своје слепоочнице, до свога одредишта – до Црне Рупе, где престају привид и илузије, гда се све завршава, где заправо, све почиње. Не постојим више ни ја, већ само празна љуштура у којој се давно одиграла нека трагедија, комедија, или неко лудило, па сада није остало чак ни то, већ само ехо писка последњег воза који је отишао у неповрат… И сада више не знам да ли сам ја тај воз, тај метак, или та слепоочница, или само тај пут, тај непрегледни брисани простор између слепоочнице и метка… Да ли сам ја та Црна Рупа, у коју више нема шта да упадне…?

11

И све се то сад претворило у брзину, у ко зна кад испаљени метак, премо ко зна чијој слепоочници, па сад све то заједно јури брзином светлости према хоризонту догађаја, у тачку где се сједињују и простор и време, и почетак и крај, и сећање и заборав, и нада и кајање, и метак и слепоочница, тамо где почиње једно велико ништа, али не као ништавило, него као бесконачни почетак неких нових могућности, као нешто непојамно, што још нема ни смисла ни имена…
И не знам више да ли сам ја сада та празнина кроз коју јури воз, или сам само метак који јури према слепоочници. Не знам. И не желим да знам. Јер ја више нисам ја, нити је воз више воз, нити постоји пут. Ја сам само Црна Рупа у коју брзином светлости јури све то, према крају и почетку свих путева који се завршавају и почињу само у Божјем памћењу… И добро ми је. И добро ми јеееееееееееее…

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *