Прича о путовању возом кроз Индију и једном драматичном сусрету
Возови који из Бомбаја иду за Мадрас полазе са станице „Викторија“. Моја брошура је обећавала да сами полазак са станице „Викторија“ вриједи колико и путовање у Индију и то је било прво што ме подстакло да изаберем воз умјесто авиона. Та туристичка брошура је била једна чудновата књижица која је давала сасвим нелогичне савјете и ја сам је слијепо пратио. Чињеница је и да је моје путовање било потпуно нелогично, па је и сама брошура била као кројена за мене; према путнику се није односила као према разбојнику који жуди за стереотипним призорима и коме се препоручују три или четири обавезна итинерера као у великим музејима које журно обилази, већ као према бесловесном и лутајућем створењу, спремном на беспосличарење и грешке. Авионом ћете, каже, путовати удобно и брзо, али и пропустити Индију незаборавних села и пејзажа. Возовима који путују дуго ризикујете непредвиђена заустављања и можда ћете стићи са даном закашњења, али ћете видјети праву Индију. Међутим, ако будете имали среће да се укрцате на прави воз, биће јако тачан и удобан, имаћете изврсну храну и врхунску услугу, а карта за прву класу ће вас коштати мање од половине авионске карте. На крају крајева, не заборавите да у индијским возовима можете доживјети најнепредвидљивије сусрете.
Посљедње тврдње су ме коначно увјериле, а можда сам имао и довољно среће да ухватим прави воз. Пропутовао сам ријетко лијепим крајолицима, свакако незаборавним због људи које сам срео. Вагон је био узузетно удобан, са угодном вентилацијом и савршеном услугом. У сумрак воз је пролазио кроз пејзаж црвених, стјеновитих планина. Послужитељ је ушао са ужином на дрвеној лакирној тацни, положио влажну салвету, насуо ми чај и дискретно ми рекао да се налазимо у срцу Индије. Док сам јео, намјестио ми је лежај, нагласио да вагон-ресторан ради до поноћи и да, уколико будем хтио да вечерам у купеу, треба само да позвоним. Захвалио сам му скромном напојницом и вратио му празну тацну. Остао сам да пушим, посматрајући кроз прозор тај непознати крајолик и мислећи на моје чудновато путовање. Одлазак једног агностика у Мадрас због посјете теозофском друштву и дводневни боравак у возу, био је подухват који би се вјероватно допао блесавим ауторима моје уврнуте туристичке брошуре. Истина је, заправо, да ми је једна особа из теозофског друштва могла дати информацију до које ми је било много стало. Била је то блиједа нада, можда само илузија коју нисам хтио срушити кратким путовањем авионом: хтио сам да је пазим и његујем на миру, баш онако како поступамо са одређеним надањима до којих нам је много стало, а и сами смо свјесни да су шансе да се она остваре јако мале. Кочнице воза пренуше ме из мојих, можда летаргичних, размишљања. Вјероватно сам задријемао на који минут и воз је већ био на једној станици, тако да нисам успио прочитати назив на табли. У свом приручнику сам прочитао да је једна од међустаница била Мангалор или Бангалор, нисам могао тачно да се сјетим, нисам имао живаца да поново листам приручник и тражим путању пруге. Под надстрешницом су били необични путници: западњачки обучени Индијци, по држању наизглед имућни; група жена, нека ужурбана послуга. Мора да је био у питању неки битан и развијен град. У даљини иза пруге назирао се димњак неке фабрике, велике зграде и алеје са дрворедима. Човјек уђе док се воз поново покретао. Журно ме поздрави, провјери да ли број слободног лежаја одговара оном на његовој карти, и када се увјерио да нема грешке, извини ми се због узнемиравања. Био је то Европљанин млохаве грађе, носио је плави комплет, поприлично неприкладан временским условима, и елегантан шешир. Од пртљага је имао само црну, кожну ручну актовку. Сјео је на своје мјесто, извадио из џепа бијелу марамицу и пажљиво обрисао своје наочаре за вид, осмјехујући се. Зрачио је љубазношћу, али са дозом опреза, налик некој грижи савјести.
‒ И Ви идете у Мадрас? ‒ упитао ме и није ни сачекао мој одговор. ‒ Овај воз је јако тачан, стићи ћемо сутра у седам часова ујутру.
Причао је добар енглески са њемачким акцентом, али чинило ми се да није Нијемац. Холандски нагласак, помислих, не знам ни ја зашто, или швајцарски. Изгледао је као послован човјек у седмој деценији живота, рекао бих на први поглед, али можда је био и старији.
‒ Мадрас је главни град дравидске Индије ‒ додао је ‒ ако нисте до сада били, тамо ћете видјети сјајне ствари.
Причао је спонатно, некарактеристично за Европљане који познају Индију и припремих се за разговор заснован на баналностима. Одлучио сам да би било корисно да му кажем да можемо вечерати у вагон-ресторану, јер сам хтио прескочити предвидива општа мјеста неизбјежног разговора са обавезним ћутањима која се подразумијевају у току једног пристојног оброка.
Док смо ишли ходником, представио сам се, извињавајући се због непажње што то нисам учинио раније.
‒ Ох, упознавања су већ постала непотребна формалност ‒ потврдио је, одишући љубазношћу. Благо је климнуо главом.
На вечери се показао као изврстан познавалац. Одговрио ме од биљних котлета на које сам се намјерио из чисте радозналости. ‒ Биљна храна мора бити доста прерађена ‒ рече, ‒ и тешко је да се то може провјерити у кухињи каква је у возу. Стидљиво сам насумично пробавао остала јела, увијек наилазећи на његово негодовање. На крају сам мирно пристао на јело које је он изабрао за себе, ‒ јер јагњетина је племенита и жртвена храна, а Индијци имају смисла за ритуалност у храни. Причали смо много о дравидским цивилизацијама, заправо, увијек је он причао, јер су моје упадице досезале само до устаљених дилетантских питања, стидљивих приговора, углавном до безусловних одобравања. Описао ми је са мноштвом детаља канчипуранске пећинске рељефе и архитектуру обалног храма, причао ми је о древним и мистериозним култовима, непознатим хиндуистичком пантеизму, као што је култ бијелих орлова Махабалипурана; о значењу боја, погребним ритуалима, о сталежима. Изложио сам му са мало оклијевања оно што сам знао: моје познавање европских продора на тамилске обале, причао сам о легенди о мучеништву Светог Томе у Мадрасу, о пропалом покушају Португалаца да оснују још једну Гоу на тим обалама, о њиховим ратовима са локалним царствима, о подишеријским Французима. Он је употпунио моја сазнања и исправио одређене нетачности о домородачким династијама, цитирајући имена, датуме, мјеста и догађаје. Причао је способно и самоувјерено и његова ерудиција је свједочила о опширном знању на основу чега се могло претпоставити да се ради о квалификованом експерту, можда универзитетском професору или еминентном научнику. Упитао сам га да ли је тако, са извјесном лаковјерношћу, сигуран да ћу добити потврдан одговор. Осмјехнуо се и уз лажну скромност одмахнуо главом.
‒ Само обичан заљубљеник ‒ рече ‒ то је страст коју ми је судбина одредила да његујем.
Његов глас је имао снажну ноту, чинило ми се као да носи некакво кајање или казну. Очи су му сијале, а његово ћосаво лице се чинило још блијеђе под свјетлима вагон-ресторана. Имао је крхке руке и гестове уморног човјека. Било је нечег попут недовршености у његовом држању, нечег половичног, али тешко је било рећи чега тачно, помислио сам да је у питању нешто болесно и скривено, као нека срамота. Вратили смо се у наш купе, настављајући разговор, али сада је његова полетност ослабила и наш разговор је био прекидан дугим ћутањима. Док смо се спремали за починак, онако чисто да нешто кажем, упитао сам га зашто путује возом а не авионом. Мислио сам да би за особу његовог узраста, умјесто да се упусти у овако дуго путовање, било једноставније и удобније ићи авионом; вјероватно сам очекивао да призна да је запањен таквим превозним средством, као што се некада дешава људима који на то нису били навикнути у младости. Господин Петар ме погледао зачуђено, као да о томе није никад размишљао. Онда се одједном разведрио и рекао:
‒ Авионом ћете угодно и брзо путовати, али ћете пропустити праву Индију. Наравно, у возовима који прелазе дуг пут постоји ризик и да закасните један дан, али ако имате довољно среће да погодите прави воз, можете путовати јако комфорно и стићи тачно на вријеме. Уосталом, у возу увијек можете уживати у разговорима каквих у авиону нема.
Било је много јаче од мене, па сам прогунђао:
‒ „Индија, водич за преживљавање.“
‒ Молим? ‒ рече он.
‒ Ништа ‒ одговорио сам ‒ пала ми је на памет једна књига.
Онда рекох са сигурношћу:
‒ Ви никад нисте били у Мадрасу.
Господин Петар ме невино погледао.
‒ Да бисте познавали неко мјесто, није увијек неопходно посјетити га ‒ потврдио је.
Скинуо је јакну и ципеле, гурнуо своју торбу под јастук, навукао завјесу на свој кревет и пожелио ми лаку ноћ. Хтио сам да му кажем да је и он имао неку потајну наду и да је због тога ишао возом: да је дуго пази и његује умјесто да је сагори кратким путовањем авионом, био сам сигуран. Али, наравно да нисам ништа рекао; угасио сам главно, а оставио плавичасто ноћно свјетло, навукао своју завјесу и пожелио му лаку ноћ.
Пробудила нас је нелагода нагло упаљеног свјетла и неки глас који је нешто питао. Кроз прозорчић су се видјеле бараке од дасака, освјетљене пригушеном свјетлошћу, са неким неразговјетним натписом. Кондуктер је био у друштву једног веома мрачног полицајца који је одисао сумњичавошћу.
‒ Управо улазимо у државу Тамил Наду ‒ рече кондуктер са осмијехом. ‒ У питању је чиста формалност.
Полицајац испружи руку и рече:
‒ Документа, молим.
Расијано је погледао мој пасош и одмах га затворио. На документу господина Петра се задржао са више пажње. Док га је прегледао, опазио сам да је у питању био израелски пасош.
‒ Господин Шл….мел? ‒ срицао је са тешкоћом полицајац.
‒ Шлемил ‒ исправио га је мој сапутник, ‒ Петар Шлемел.
Полицајац нам врати документа, угаси свјетло и хладнокрвно одступи. Воз је наставио да плови кроз индијску ноћ. Свјетлост плаве лампе је плавила угођај као из снова, а ми смо дуго ћутали и на крају ја проговорих: ‒ Немогуће је да се зовете тако ‒ рекао сам. ‒ Постоји само један Петар Шлемил, онај кога је створио Шамисо1 и Ви то добро знате. Такво нешто је сасвим у реду за једног индијског полицајца.
Мој сапутник није одговорио. Онда ме упита:
‒ Волите ли Томаса Мана?
‒ Не све ‒ одговорио сам.
‒ Шта волите?
‒ Приповијетке, неке кратке романе. Тонио Крегер, Смрт у Венецији.
‒ Не знам да ли Вам је познат предговор Петру Шлемилу ‒ рече ‒ то је запањујући текст.
Поново тишина. Помислих да се мој сапутник успавао, али није, наравно. Само је чекао да ја проговорим и ја проговорих: ‒ Зашто идете у Мадрас? Мој сапутник није одмах одговорио. Лагано се накашља.
‒ Идем да видим једну статуу ‒ прошапутао је.
‒ Дуг је то пут само да би се видјела статуа.
Мој сапутник није одговорио. Издувао је нос неколико пута.
‒ Хтио бих да Вам испричам једну причицу ‒ рече тада. ‒ Имам жељу да Вам испричам једну причицу.
Причао је скромно и његов глас је до мене долазио тихо иза завјесе.
‒ Јако давно у Њемачкој упознао сам једног човјека. Био је доктор и тербало је да ме прегледа. Сједио је за радним столом, а ја сам стајао го испред њега. Иза мене је био читав ред нагих људи које је он морао прегледати. Кад су нас довели на то мјесто, речено нам је да ми служимо напретку њемачке науке. Поред доктора била су двојица наоружаних чувара и један болничар који је испуњавао некакве табеле. Он нам је постављао прецизна питања која су се тицала функционисања наших мушкости, болничар је приступао одређеним анализама наших тијела, а затим записивао. Ред је брзо напредовао јер се том доктору журило. Када сам већ био завршио преглед, умјесто да наставим према соби у коју су нас водили, оклијевао сам неко вријеме јер ми је поглед привукла једна мала статуа коју је доктор држао на столу. Била је то реплика оријенталног божанства, али ја је нисам никад прије видио. Представљала је лик који плеше, са рукама и ногама, складним и сагласним, уписаним у један круг. Било је само неколико отворених мјеста у том кругу, које су очекивале да их испуни машта оног који их је посматрао. Доктор је опазио мој занос и насмијао се. Имао је танку и подругљиву браду. „Ова статуа представља животни круг“, рече „у који сав отпад мора да уђе да би достигао узвишену животну форму ‒ љепоту. Желим Вам да у биолошком циклусу, који је предвидјела филозофија која је осмислила ову статуу, у неком другом животу достигнете степеник више у односу на ово што Вас је запало у овом животу“.
Мој сапутник је заћутао. Упркос буци воза, могао сам савршено чути његово испрекидано и дубоко дисање.
‒ Наставите, молим Вас ‒ рекох.
‒ Нема се ту много шта додати ‒ рече он. ‒ Та статуа је била Шива који плеше, али ја то тада нисам знао. Као што видите, још увијек нисам ушао у круг животног препорода и ја другачије тумачим ту фигуру. Свакога дана сам мислио о њој, то је једина ствар о којој сам мислио свих овиих година.
‒ Колико година је прошло?
‒ Четрдесет.
‒ Је ли могуће четрдесет година мислити само на једну ствар?
‒ Мислим да је могуће, ако нас је зло искушавало.
‒ А какво је Ваше тумачење те фигуре?
‒ Мислим да она уопште не представља животни круг. Једноставно представља плес живота.
‒ У чему је разлика? ‒ упитао сам.
‒ Ох, веома се разликује ‒ промрмљао је господин Петар. ‒ Живот је круг. Постоји један дан када се круг затвара, а ми не знамо који.
Опет је издувао нос, па онда рече:
‒ Сада ме извините, уморан сам, ако допуштате, хтио бих да заспим.
Пробудио сам се у близини Мадраса. Мој сапутник је већ био обријан и спреман у свом беспријекорном плавом одијелу. Био је одморан и насмијан, поново је подигао свој кревет и показивао ми је послужавник са доручком постављен близу прозора.
‒ Чекао сам да се пробудите да заједно попијемо чај ‒ рече. ‒ Нисам хтио да Вас ометам, тако сте лијепо спавали.
Упао сам у просторију са лавабоом и на брзину обавио јутарњу хигијену, прикупио сам своје ствари, средио пртљаг и сјео да доручкујем. Путовали смо кроз насељено мјесто, предио насељених села са првим знаковима града. ‒ Као што видите, стижемо тачно на вријеме ‒ рече мој сапутник ‒ сада је петнаест до шест.
Пажљиво је пресавио своју салвету.
‒ Волио бих да и Ви идете да видите ту статуу ‒ додао је ‒ налази се у музеју у Мадрасу. Волио бих знати шта Ви мислите о њој.
Устао је и узео свој кофер. Стиснуо ми је руку и поздравио ме својим љубазним тоном.
‒ Захвалан сам својој брошури која препоручује овај вид путовања ‒ рече ‒тачно је да се у индијским возовима могу десити најнеочекиванији сусрети; Ваше друштво било је за мене задовољство и утјеха.
‒ Задовољство је обострано ‒ узвратио сам. ‒ Треба ја да захвалим савјетима своје брошуре.
Улазили смо на станицу а испред је перон врвио од гужве. Воз је активирао кочнице и колона се милозвучно зауставила. Пропустио сам га и он сиђе први поздрављајући ме климањем главом. Док се удаљавао, дозвао сам га и он се окренуо.
‒ Не знам гдје бих Вам могао, евентуално, саопштити своје мишљење ‒ узвикнух ‒ немам Вашу адресу.
Он је наставио да корача са свом збуњеношћу која ми је већ била позната и на тренутак се замислио.
‒ Остави ми поруку у Американ експресу ‒ рече ‒ навратићу да је покупим.
Затим се обојица изгубисмо у гужви. У Мадрасу сам остао само три дана. Били су то тешки дани, скоро грозничави. Мадрас је огроман град са приземним кућама и непрегледним необрађеним пространствима, претрпан бициклистичким саобраћајем, набацаним аутобусима и животињама; потребно је јако пуно времена да се пређе читав град. Када сам ријешио све обавезе које су ме чекале, остао ми је само један слободан дан, па сам умјесто музеја одабрао посјету рељефима Канчипурама који су километрима удаљени од града. Моја брошура и у тој прилици показала се као драгоцјено друштво. Четвртог дана ујутру нашао сам се на станици са које аутобуси полазе у Кау и Гоу. Остало је сат времена до поласка, била је паклена врућина и једино скровиште од паклених улица биле су надстрешнице аутобуске станице. Да бих убио вријеме, купио сам локалне новине на енглеском језику. Биле су то новине од једва четири странице, по изгледу, рекло би се, општински лист са огласима разних врста, сажецима познатих филмова, градском хроником. На насловној страници са посебним акцентом стајала је вијест о убиству које се догодило претходног дана. Жртва је био грађанин са аргентинским држављанством, који је у Мадрасу живио од 1958. године. Описан је као суптилан и неупадљив господин, без пријатељстава, седамдесетогодишњак који је живио у једној кућици у стамбеном комплексу у Адијару. Жена му је преминула прије три године природном смрћу. Нису имали дјеце. Убијен је хицем из пиштоља у срце. Било је то наизглед необјашњиво убиство јер циљ самог злочина није била крађа. Кућа је била уредна, без трагова провале. Чланак је стан описао као једноставно и скромно пребивалиште са некоицином предмета од умјетничке вриједности и малом баштом. Чинило се да је жртва била познавалац дравидске умјетности. Часопис је помињао неке услуге преузете из каталога локалног музеја и приказивао је фотографију непознатог човјека: лице ћелавог старца са бистрим очима и ситним устима. То је само објективан и безначајан опис. Једини чудан детаљ била је фотографија статуе усклађена са лицем жртве. Био је то одговарајући склад јер је жртва била познавалац дравидске умјетности, а Шивин плес је најпознатији предмет музеја у Мадрасу, нека врста симбола. Али то вјеродостојно спајање је мене асоцирало на нешто друго. Остало је двадесетак минута до поласка, потражио сам телефон и окренуо број Американ експреса. Јавила се љубазна госпођица.
‒ Хтио бих да оставим поруку за господина Шлемила ‒ рекао сам.
Госпођица ме замолила да сачекам тренутак, а затим рекла:
‒ Тренутно немамо никога регистрованог под тим именом, али ако желите свакако могу оставити Вашу поруку, биће му уручена чим се појави.
− Хало, хало ‒ поновила је службеница која више није чула мој глас.
‒ Моменат, госпођице ‒ рекох ‒ дајте ми моменат да размислим.
Шта сам могао да кажем? Помислих на комичност моје поруке. Може бити да сам нешто схватио? А шта то? Да је за некога круг био затворен?
‒ Нема везе ‒ рекао сам ‒ предомислио сам се.
Спустио сам слушалицу. Не искључујем да је моја машта можда превазилазила дозвољене мјере. Да сам само одгонетнуо коју је то сјенку господин Петар изгубио; и ако се икада деси да прочита ову причу истом чудном игром случаја којом смо се нашли оне вечери у возу, волио бих да му пристигну моји поздрави. И мој жал.
_________________
1 Алберт фон Шамисо, њемачки писац, аутор романа Чудновата повијест Петра Шлемила у коме јунак прода сопствену сјенку ђаволу у замјену за богатство.
Превео са италијанског:
Стефан Париповић