Јачање маније цитирања великих умова по друштвеним мрежама и отварање сајтова за просљеђивање туђих навода, навео је уредништво Српа да се прикључи овој кампањи и створи рубрику посвећену овој моди. Напомињемо да лакомисленији конзументи текстова са нашег сајта неће имати користи од ове рубрике, јер цитати, које ћемо у турнусима по десет објављивати с времена на вријеме, не подлијежу просјечном укусу пратилаца друштвених мрежа. Они су само исјечак из стварно прочитаних књижевних и иних дјела, те, као такви (али и због помањкања патетичности у њима), сигурно неће подићи рејтинг преносиоцу.
Имена нису битна.
(Анонимна мадам једне јавне куће у Енглеској)
Држите невине људе у затвору, луднице су вам пуне
Безбожни вам доктори продају лекове који не лече људе (…)
Имате људе који не могу да се смире и жене с језиком ван контроле
Богат заводи сиромашног, а старце заводе младе лоле (…)
Прељубници у црквама, и порнографија сред школе
Гангстери су вам моћници, а преступници законе кроје
(Боб Дилан: Када ћеш да се пробудиш)
Издижем се и ослоњен на лактове гледам кроз прозор. Као да ћу тамо видети ко сам ја и шта ми је…
А у другом кревету моја боља половина. Моја друга жена. Дању ми ћути звоцањем, јер смо у смртној завади, а ноћу хркуцкањем. Дакле, ја сам што се каже, ожењен човек, сређен човек. Лепа је. Процветало месо. Где је тај човек што је покрај жене – а ова овде довде ми је…
У завади смо. Кад дођем кући из канцеларије, она је већ ручала. И ја се служим сам, подгревам јело, постављам сто, и трудим се да што мање испрљам тањир, јер она у завади не пере. Трудим се да не лупам ножем и виљушком – јер ја сам, збиља, незграпан човек. А затим, она је са мојим синчићем легла после ручка „да се одмори”. Кад год смо у завади, она се одмара и одваја дете од мене: кажњава ме мојом једином љубави. Тад ми чак ни мачак испод шпорета не прилази да измњауче залогај. Жмиркањем ме презире, а предењем сажаљева.
(Александар Илић: Глувне чини)
Жењени треба да поштују своје жене, иако то није у својим таблицама записао Мојсије.
(Александар Илић: Глувне чини)
Хитлер је на својој кожи осетио да је мало изгубио тиме што је отерао музичаре и глумце Јевреје. Међутим, показало се судбоносним што је отерао Јевреје математичаре и физичаре.
(Ерик Хобсбаум: Крај културе)
И овде смо као на мрачноме пољу
Запалом у збрку од борбених повика и бежања, и
На коме су глупаве војске туку у ноћи.
(Метју Арнолд: Доверско жало)
Убиј и дај се убити, остало је наша ствар!
(Октав Мирбо: Себастијан Рок)
Мој јад је бољи од твог јада, ха!
(Чарлс Буковски: Музика вреле воде)
Универзитет је мртав. Овај свет је мртав. На власти су лудаци.
(Карло Амброзини: Неогенеза)
Главна опасност која прети од стране државе у либералним друштвима није наметање званичне културе или монопола за финансирање у култури. Држава више нема тај монопол. Она покушава да се уплете у тражење историјске истине путем закона. Има доста примера у овом смислу, поглавито у прошлих тридесетих година откако се историја, у облику јавно финансираних свечаности и комеморација, музеја, културног наслеђа, тематских конструкција итд., разгранала. Промене режима и нови национализми само су створили велики број држава чијим политичарима је потребна прикладна нова, нјима корисна историја или јавна историјска традиција. Ово се најбоље може видети када су у питању нове независне државе, од којих су неке, заправо, успоставили и воде професионални историчари, боље речено, проповедници националних митова, као на пример, у Хрватској и Грузији. Овоме треба додати и политичаре који не желе да праве уступке демократским групама притиска или потенцијално пожељним бирачима који инсистирају на својим историјским истинама или сопственој политичкој коректности. Овде падају на памет недавни примери из Француске, САД и Шкотске. Установљавање историјске истине путем одлуке или скупштинског акта представљало је изазов за политичаре, али овако чему нема места у уставним државама. Државе би требало да памте речи Ернеста Ренана: „Заборавити историју или лоше је разумети један је од највећих елемената у грађењу једне нације. Ово је разлог што развој историјског изучавања често представља опасност по национализам.” Сматрам да је првенствена дужност модерног историчара да води рачуна о овој опасности.
(Ерик Хобсбаум: Крај културе)