одломци из противпрозе у настајању
Одједном, румени су врхови крошњи поред аутопута и у брзини, наравно, постају траке, трепереће, напор за очи, па прелазим у чиоде на небу што је попуштало. И, као, ја сам на Голији, сисам боровнице, свуда су бесконачни миришљави кромпири и прсти су ми од хељде. И, као, свуда је вода, незамисливо хладна, баш незамисливо хладна, и ту на једној падини, са кључним смрзнутим жилама, ја, застала пред бебећим бором, нагла се, па чучнула, одавде се учинило као да ћу да наиђем, али је незамисливо, и немогуће, толико хладно наилажење. И, као, нешто у позадини куцка, нешто куцка као у позадини, иза свачијег џеза, нешто у мојим очима куцка брзином прскалице. И беоњаче цвркућу, заљуљане црвењаче, шмркћу, одахнуле, замућене, у црв-кућу, црквућу.
Одједном, као, знам да све то делује смишљено, и да све бива сувише, и схватам невероватност и уочавам немогућност и могу јасно да замислим незамисливост, поновљену, таквог наилажења, па ипак одједном, као – док сам ту поред бора нагнута удисала – отворила се, мени у стомаку. И како сам се у болу исправљала, тако се подизала чудним трзањима. Нешто је куцкало, нешто је запињало, киселина се ширила и на очи ми терала ладне сузе, и баш је било непријатно, па сам се сетила старинског одговора медицинских сестара на мртво питање: је л’ боли? Не боли, само је мало непријатно. Нашла сам да се наслоним на неку мајчинску јелу и захуктала и закркљала на већ потпуно бахату киселину у желуцу: шта је, шта се курчиш? Угасићу те ко ништа. И осетила сам гадан напон још једног подизања, и дисање се било у паници заглавило, сушила ми се уста, вртела ми се глава, задрхтале ми руке, била ми је у плућима и могла сам да видим како се од тог унутарњег дисања подижу листови њени као на кошави, а споља, ништа, ни метак кисеоника тешког од боровине, ни иглица ни капља свеже порције ваздуха, ништа, замандаљено дисање у круг, и мислила сам, па, добро, није лоше, планина, јела, она, скоро ујелењена, са светлим пољупцем у плућима. Спремала се да легнем у једно хвалите Га на тврђи силе његове кад трећи напон рече пукао ти грлењак и одједном ми гркљан био напуњен хартијом и схватила сам, још само последњи напор, зини, викни, испали први ћошак, направиће се уши ако још мало остане, а и, мада не боли, било је јако непријатно. Тад сам се испунила неком испонављаном снагом, чак сам ведро приступила последњем избачају. Ту, међутим, расте, финале немогућства: она се није, уопште, имала избацити таква, цела, материјална, слузава и допола изједена у желуцу, нити се могла сварити назад у смрт; није се могла излучити, нити се могла родити, пошто је она, то, као, знамо – ствар. Морала сам да седнем и да, већ исцрпљена, дуго учитавам књигу, слово по слово, да би, од ствари, постала значење, јер ништа што човек из себе може да извади, не може не бити знак (ајде?). Ову баналну мудрост учим на начин можда не сасвим болан, али баш непријатан. Књига се имала изнутра нежно читати, на грло већ десет прстију отворено вадити дуго у свет, па онда, мучно, изнова записивати, да би могла да ми нутрину напусти, страну по страну, до неке старе, добре, сада већ незамисливе, самоће. И
Почиње
Огледало царице
римско један: како царица нужно бива у црвеном
Сва се Кућа узбунила када се чуло да се са брода пијан већ искрцава учитељ. У соби за полилог већ су постављене четрдесет и две чесме, са четрдесет и две сорте вина, за четрдесет и две учитељеве године. Огромна царска породица-по-избору распоредила се по закону у предворју и свечаној диванани; сви у нијансама плаве, према протоколу Куће, са брошевима од белог злата, ролкама, високим крагнама, закопчани, у хаљинама, панталонама, сукњама до пода и мало ниже. Забарикадирани у раскош, блистави, али дискретни, пратећи опште одредбе о игрању пред гостима. И тихи, јер сам још спавала.
У сну сам се, као обично, сећала неких одломака старих утисника, са звучном подлогом једне Франкове сонате. Утисници су били писања о доживљају, лишена сваког догађаја. И чинило ми се да је у мојој нес кафи претходног јутра било мало превише млека; још ми се нешто млечно мутило по ноздрвама у том сну.
,,27….expecto patronum
Hose Arkadio sin, veliki istetovirani razbojnik, sa krstom na ruci ispod kože, jednom rukom ti smrska kukove i obujmi struk, pa nestaneš tonući na visećoj ležaljci. Jedeš zemlju. Red feniksa i Aurori imaju nešto za šta se vredi boriti. Pozdrav smrti i pozdrav mesu; ljubav će pobediti. Idi, idi: kada me opet izbodeš tim hladnim svojim zelenilom,setiću se vedrog vremena pre tebe, kako na ljuljašci u malom parku maštam da se sećam i odlučno ću reći: expecto patronum!“
Искрсавају врло необичним редоследом, без смисла, усамљени одломци ко зна којег времена што ми је нешто донело и у нечем ме зауставило. Уверење да у ноздрвама ипак има и мало кафе расанило ме је, а учитељ је међутим ступао крупним и бучним корацима у наш Предњи врт.
Сад је тренутак да се учитељ заљуби, саветовала је мама; видите некако да га у то заплетемо, да се одржи пажња читалачке послуге, као што је и обичај. Добрих се обичаја треба држати баш као пијан учитељ плота на уласку у врт-вртлог, како смо га у шали звали, пошто је био кружног облика, или налик на круг, посебно несносан у пијанству, створен да казни пијаницу на повратку у Кућу. Али учитељ је још на броду био пијан, и неколико је месеци љуљан по валовима вискија његов желудац; био је прекаљен, био је жилав, као што мора да буде учитељ. Ступио је у вртлог релативно сигурно, ногама што су се тресле некако равномерно, увежбано, тако да није тај тремор могао сувише много да му искриви кретње. Кажу да је био изванредно леп у том ступању, играјући улогу мушкарца у најбољим годинама, и сам свечан као одбор за дочек, у сјајним чизмама које су сигурно бар четри морнара трљала пред излазак на копно, са тамнотамно зеленим шињелом и неизоставном свиленом кошуљом млечне боје, какве су умели да створе још само његови крајеви, знани по свиленом млеку и страшно моћним кројачима. Управитељ тог далеког града откуд је позван учитељ био је један од таквих кројача громада, и под собом је имао тридесет и четири кројача средњег умећа, и још седамнаест почетника; био је цар. Сем стварно дивљења вредне снаге одевања, због свиленог млека које је давало карактеристичну боју кошуљама, место је било познато и по меким душама људи, чије су мисли текле као млеко кроз мозак, а на уста излазиле свиленкасте, задивљујуће. Учитељ у томе није могао бити изузетак, а изгледа да том извору млека у глави, којим смо се у Кући надали да ћемо моћи да се подојимо, ни бура вискија у стомаку није сметала.
Сада је следило дубоко његово хркање у трави и прикупљање снаге за први час, који се имао одвити у Првом кабинету, свечан као и дочек, једино узбудљивији, и дужи. Ја сам се, наравно, дуго спремала. Требало је да пронађем начин да се обучем, а да се ипак не обучем превише, ни у смислу труда ни у смислу слојева. Шта ће мислити Учитељ? Још нисмо били дошли до лекције о одевању, којој се нисам много ни радовала, али сам знала ћу је морати одслушати, и то од човека с онаквим кошуљама. За почетак, довољно ће бити да не помисли да сам хтела да скренем његову пажњу неким нарочитим облачењем, нити да сам хтела да се у облачење сакријем; уопште, да му на памет не падне да сам на било који начин одећом оптерећена. Треба му одмах ставити до знања да царица на то не даје ни пет пара, и да свилено млеко његовог завичаја нас није задивило. Да га нисмо због тога звали. Уз све то, не би се смео заобилазити протокол Куће. Значи, црвена. Дуго сам се облачила.