Ученији читалац ће схвати убрзо да у педесетак страна Палог инквизитора свачег има – Гаргантуе и Пантагруела, италијанских драма, барокних списа, готике, гротеске, Шеридана ле Фануа, Булгакова и Борхеса… али ова новела, или боље готска новела, како је њен аутор назива, успела је, да се као гроф Дракула из почетног цитата, извуче из замка традиције – али не да из њега побегне, већ да се врати… пошто нас је најпре, добро престравила.
(Из рецензије Стефана Брезара)
НАПОЉУ, на чистом и светлом зраку и под отвореним и радосним плавим небесима – на бујном Тргу Св. Петра и преко целе територије мајушне и сироте ватиканске Државе, и уз обалу бистрог и плавог Тибра, све до старо-римског и Флавијевог Колосеума, дан је био особито светао и топао – ни једне једине мрве од трага тмурним и црним облацима није било, а римски су облаци до јуче тако језиво мрачили плава небеса и јасно наговештавали да може бити какве страхотне олује, силовите водурине са небеса – кише – можда и повећи потоп, сличан оном библијском – који ће, по свему судећи, у Божијој разочараној мисли, нужној претњи и праведном гневу поплавити, подавити, уништити и очистити све грешно, ђавоље и лоше на кори земљиној и блатној пуној греха, злодела и људских непочинстава а сачувати све оно добро и хвале достојно.
Али не!
Не, све је тога дана било веома разгаљено, живо и весело. Живахно и пуно необјашњиве радости!
Чворци – те красне малене црнпурасте и досадне птичице (можебити око петнаестак репова) биле су постројене – као прави правцати стрељачки вод напуњених пушака – у густом шпалиру на једном старом вишестолетном високом четинару, баш подно големог прозора готског архитектонског стила (испод кога је било неколико омањих чудовишних Гаргојла у облику химере) спаваћих одаја светог оца Силвестера VIII (а чији је Папски апартман другим делом гледао на Трг Св. Петра) – певали су своје благе и миле арије тако величанствено, грандиозно и милозвучно као да им диригује, дакако, лично главом и маестралном диригентском палицом – Жан Батист Лулије, или – Вилхем Рихард Вагнер, или можда – месје Берлиоз!
О, да!
Све се орило благоугодним, шареноликим, милозвучним мелодијама које су на сва уста славиле радост и вредност овоземаљског, опипљивог, материјалног живота.
Испред грандиозног здања Базилике Светог Петра, присутна и придошла дивља, покварена и неукротива деца свих узраста скакутала су радосно и распевано, гонећи и гонећи питоме, добродушне, гладне и поплашене голубове – и јурцајући, искежених лица, за добро подгојеним и подлим, те опасно манипулативним ватиканским резиденцијалним мачкама (чији су дебели и добро нагојени стомаци подсећали на прасеће, а мачке – на дебеле, домаће црно-жуте мангулице) које су се непрестано облизивале, децу дражиле, и попут хијена се цериле – хировито мјаучући и повремено бесно режећи на све присутне туристе на ватиканској територији, попут крволочних тигрова жедних меса и крви, дапаче; тако је било.
Но, иза Базилике Св. Петра, на источној страни, неколико уличарских клипана мусолинијевски обријаних и ошишаних до главе, и неколико малодобних ниских мангупских џепароша (који су пуким случајем годинама избегавали боравак у италијанским поправним домовима и затворским установама за малолетнике) гађало је ситним, оштрим, шиљатим каменчићима једну омању, мршаву веверицу (која је по танком трбуху казивала само једно: да ништа није окусила минимум недељу дана), и која је, престрашена од ових аљкавих безобразних клипана, шмугнула, те се завукла у највиши део тамно зелене ускопирамидалне крошње једног бујног црног бора – који је у кругу ватиканске Палате посађен још у деветнаестом столећу, с јесени хиљаду осамсто осамдесет и друге године – у време столовања двеста педесет и шестог папе – Папе Лава XIII – Leo Tertius Decimus.
А са величанствених и ведрих, грациозно плавих и светлих небеса тек по неколико врло хладних, једва осетљивих, танких и малених кишних капљица пало је на суву земљу и наговестило да би, ипак, можда могло и бити какве страхотне кишне олује, ужасног и ветровитог невремена, можебити и обилног потопа, који, као и увек – прекида леп и сунчан дан онда када је дан најугоднији, најмилији, најлепши и најсунчанији.
А деца, на овом великом светом ватиканском Тргу?
Било каква да су – сва су деца – прави мајстори и чаробњаци укуса, игре, мириса, боје и маште, и сви су они, ипак, били оличење једне велике радости и среће тога дана, и све је било тако весело, радосно и живахно испред Базилике Светог Петра.
О, да!
Све се збивало као на неком карневалском урнебесном сеоском италијанском вашару, можебити негде на сунчаној Сицилији уочи празника – Sollemnitas Omnium Sanctorum (или Свих светих): туристи са свих страна ове наше шарене кугле земаљске комешали су се пред красним зидинама ове грандиозне ренесансне ватиканске грађевине из позног шеснаестог столећа – жагор, галама, громка вика, смех, радознали погледи, радосни повици, непрестано и иритирајуће бљескање фото-апарата, задовољно кикотање, весело гунђање у смеху, живахно и импресивно причање под најлепшим утисцима, безазлено брбљање, дуги погледи, помна посматрања, усправне руке, прсти који јасно показују тамо и вамо, погледи у висине, погледи са стране, погледи свуда уоколо, погледи, дакле – који пиље крупним и будним очима, људи који импресионираним очима дивљења гледају у големе ватиканске грађевине великих старовековних и средњовековних уметничких архитеката и стваралаца: Доминика, Брамантеа, Ђованија Бернинија, и Микеланђела Буoнаротија – све су те вредне и дивљења достојне уметничке и колосалне грађевинске творевине старог, раног и средњег европског века биле, доиста – импресивне за „обичне“ људе који су први пут стали пред велика и богата здања Римске Цркве, знамените Микеланђелове скулптуре – највећа архитектонска и уметничка достигнућа и највреднија чуда италијанске и европске уметничке ренесансе.
А тог дана, тог сунчаног, топлог, плавог и красног дана – било је, заиста, радосно и благоугодно – само је на овом Тргу, као последњи „омаж“ Светом Петру, још зафалила и каква подебља, и мајсторски укроћена мечка, као и распевани талијански циркусанти „Цингари“, те један јак добош и добра фрула од младе јеловине – па да се све заори у један једини громки глас скупа са мечком која игра на задњим ногама и риче док један добошар снажно длановима удара у добош а други дува у двојнице и свира за мечку познату мелодију – као на правом правцатом сеоском вашару који се збива једном у годину дана, у једном кратком времену од свега неколико празничних и распеваних дана, традиционално и већ више векова на читавом брдовитом, трибалском, варварском Балкану, од Триглава, Загреба, Лудбрега и Београда преко Цетиња, Златибора и Рашке до Куманова, Битоља и Стамбола.
НО, ДУБОКО, дубоко унутар велике, грандиозне и простране ватиканске Апостолске палате – чији су особито дебели, масивни, чврсти, каменити и понегде чврсто мермерни зидови (дебљине и преко два и пол метра) чували грозотне, страшне и језовите земаљске и световне ватиканске тајне од виспрених очију и увек спремно начуљених ушију спољног људског и обичног смртног света – одвијала се, уз приметно Божије одсуство, сасвим друга драматска слика, која, наочиглед свих земаљски-реалних и догођених збиља тих момената, није имала јасно видљивог, овоземаљског, и разумног редитеља.
Сироти свети Силвестер VIII, врховни и једини отац малог Ватикана и премоћне Римске Цркве, тада је – прешавши полагано с властите клозетске шоље на свој лепи биде – започео све грлатије и грлатије да цмиздри као какво мало, сићушно, фатално постојано размажено и видно побеснело дериште, баш тако – као некакво болесно, хировито дете које нема властиту представу о себи и о спољном свету.
Започео је папа Силвестер VIII, у једном тешком трену, тако врашки хистерично да урла, запомаже и виче, да завија као осамљени несрећни курјак у ломбардијској алпској шуми, и да се дерња на сва уста бацајући бале и пљувачке на све стране око себе – о, да – и млатарајући притом властитим рукама око своје малене, кржљаве, осушене главе и шутирајући ногама, наравно – из жестоког беса, своју личну каду (која се у односу на тренутачан Папин физички купатилски положај налазила – тачно наспрам врхова његових подебљих ножних палчева – а на чијим су бескрвним, хладним врховима, попут оштрих челичних игли, штрчали дуги, танки, чисти, бели и камено чврсти и шиљати непоткресани нокти, који су увелико попримили бисерно-белу боју поприлично стврднути и опасно наједени од дерматофитских алавих гљивица, као и подмуклом бактеријицом Candidom auris која се из прљавих носних ноздрва и маснога, нечистога уха лако да пренети на неопране воњаве ножне прсте – и празилуком запуштени, то јест – скроз длакави, нечисти предео врха задњице).
На све ово – као на какав типични и сваком разумном човеку јасни ђавољи Circulus vitiosus – сироти, унезверени и поплашени отац Франческо, узрујан до бола, шокиран и уздрман до вриштавог пиштања у ушима од наглог и прекомерног повећања крвнога притиска, повикао је светом оцу Силвестеру VIII, хватајући се за своју болну главу обема рукама:
„Sanctus Pater… Sanctus Pater! Pater… Ira initium insaniae!“1
Но, није забринути отац Франческо успео ни за један једини делић секунде или трена зауставити нити бар мало умирити и на концу смирити до минималне сношљивости тада врашки избезумљеног и апсолутно у простору и времену изгубљеног папу Силвестера VIII.
Свети отац рикао је и рикао, попут какве опасне, крволочне дивље и потпуно побеснеле животиње, скроз отупљених својих људских чула и осећаја. Попут најобичније прозукле шумске кладе – ништа га није дотицало нити је ишта хтео и могао чути, нити је давао и ма каквог знака да имало реагује на гласне и уплашено-добронамерне повике сиротог и поштеног оца Франческа, који је утроњаног и унеређеног Папу гледао тако сажаљиво, малодушно, отужно и постојано искрено, тако заплашено, помно и брижно да, просто, од видне муке није знао шта да тако чврсто учини па да „узнемиреног“ Папу умири, те се обема рукама још чвршће ухватио за властиту главу – конкретно косу, и почео је тада отац Франческо чупати своју властиту неговану косу с раздељком на средини врло силно и врло болно за њега самог – да је готово застењао, зајаукао од бола и кидања неколико јаких коренова његових дугих власи у можданој кори.
Свети отац ватикански и римски, папа Силвестер VIII викао је и викао, урлао и урлао, плакао и плакао без прекида, неутољиво и дречаво, без одмора, као прецизно навијена дечија играчка на особито – енергијом снажне – батерије.
Свети отац Силвестер VIII рикао је и рикао потпуно, за људски разумни ум, несхватљиво и необјашњиво – о, да – цмиздрио је и цмиздрио. И цмиздрио… И цмиздрио… И цмиздрио.
О, да – у сав глас!
НА КОНЦУ конаца, донесена је нужна и преко потребна одлука о томе шта ће се даље с Папом чинити.
____________
1 лат. „Свети Оче… Свети Оче! Оче… Гнев је почетак ођавољења!“ (Прим. аут.)