Одломак из необјављеног романа
…постиђени палац извириваше и из моје чарапе. Смрде ми ноге. Одавно нисам ништа написао; сад ми комшија Филип даде неке папире својих ближњих, књигу да начиним од њих. Комшија Ниџо, вели, лако ћеш ти то…
А ја сам дигао руке од књижевности. Ипак, Сава ми је добро очитао лекцију, посрамио ме.
Писао сам раније много, веровао да има смисла и говорити симболичким језиком, преценио сам и свест и језик и доброту читалачке публике. Преценио сам себе, ипак сам ја само просечан писац за неуке. Не разумеју ништа од оног што пишем, нити их занима. Књижевност се разлива, а ја не умем пренети ово мало нечега што знам да не знам… Издао сам неколико књига, ословљавају ме уметником, освојих и неке награде…
Мани се ћорава посла!
Ко ће од говорника штокавског наречја разумети; циљ сваке уметности је да изађе из себе, себе жртвује, не би ли пустила у свет нову димензију духа. Не верујем више да било који језик на свету слути ишта од тога. Уосталом свет је турска касаба где Турци седе на хоклицама испред куће и гледају, пажљиво прате сваки детаљ који их се не тиче. Ослушкују вести са разних фронтова…
Где је ко био, шта је ко радио, ко је рекао нешто негде. Колико је било мртвих негде или слично. Потом се муњевито и бескомпромисно формира мишљење о свему и свакоме. То је код Османлија и свих нас који смо живели с њима, био темпо живота.
Прича је била темељ тог живота. Догађаји су кићени, домаштавани детаљи, симулирали дијалози, мењали се гласови као у радио-драми појачавајући драматургију комшијских пустоловина.
Али, лагало се с љубављу, наратор је водио љубав са својим речима, мед му се цедио низ лажљиве усне. Имао је слушаоце, увек спремне за дигресију, подпитање, наводећи комшијску одисеју на Сцилу и Харибду. Наратор се често и управљао према томе, солио, убацивао разне мирођије у чорбу на радост публике која је халапљиво прождирала ово вариво…
Углавном, комшија, нарочито комшиница, није имала представу шта је све радила, куда се мотала, с ким се видела, шта јој се све издешавало и колико је згрешила, или можда и није. Наратор никад није тврдио, само је чуо негде. Али сумња је изронила из чорбе и више нема назад. Машта, додуше, покварена и подмукла, лепршала је око тих прича као банатски танц Персе и Сиде уз тучу двојице попова…
Из овог времена, заробљеног у информатичку капсулу, рекао бих, најмаснија лаж је лепша од ових јадних савремених истина. Али, покушаћу да напишем књигу o Аксентијивићима. Добри су људи, страдалници, бар за толико могу учинити малом Филипу. Он још верује да свет постоји. Нека му буде.
Нека свет постоји у драматачним обртима, нека људи не траже одговор, него избор, како рече Тарковски. Један коначни одговор на питање, убија живот. Питања остају, али одговори морају бити живи, лични, самосвојни. Путник кроз живот носи бакљу и не сме да осветљава сваку таму. Ако се потпуно осветли тама, добијамо одговор, а где је одговор, ту одмах долази дефиниција. Идеал сваке дефиниције је да се устоличи као аксиом. Аксиом све претвара у покварену, подлу математику, неједначину и шири своје пипке на дух…
Дух се стрпа у догму, обичаје, сујеверје, хороскопе. Духовни живот се заледи у узрок и последице и слободе више нема. А слобода је прва мистерија стварања, кад ништа хоће да постане нешто. Информатичке мине су постављене куд год да крене мисао. Информатичке детонације су свакодневне, надлећу нас јункери и посипају глупостима, вестима, текстуалним отпадом.
Немилосрдно нас затрпавају сваког тренутка, улазе нам у уста, уши, груди, прекривају машту баналностима. Нема то више везе ни ни са расом, класом, идеологијом, то су све застарели термини. Цео данашњи свет је информациони отпад, спречавање могућности самосазнања или самоспознаје. Спознаја и сазнање има да буду исти за све и крај!!!
Прапочетно ништа из којег је створен свет претвара се у информатичко ништавило. Одавде, из угла симболичког језика, јасно се види бездан у који бесконачно падамо из бесмисленог живота у бесмислену смрт. Ништавило, налицкано, нарумењено – нумерисано ништавило. Нешто је било некада човек (ах, како то горко звучи!), сада је потлачено бројевима, темељу статистике страха. Јер статисика је владар сваке мисаоности. Одговор на сва питања је статистика, краљица без краља, аксиом и догма. Она не негира дух, само га меће у бројеве и промерава његове димензије.
Довољно је упалити шибицу, и бездан нестаје. Настаје време. Не настаје електронско, историјско, линеарно време већ егзистенцијално, унутрашње време. Шибица, свећа, жар, ватра…
Пламен постаје жижа. Ослонац. Дајте ми тачку ослонца, померићу цео свет, цртам своје кругове. Дајте ми жижу, померићу бездан, укротићу информације. Ако слутим пламен, онда слутим и да постојим.
Удвојеност којом нас подучавају као врхунском мудрошћу, јин-јанг, тај дивни круг замишљен у медитацији и негирању. Олтар свете удвојености, продаја примитивне вортекс филозофије. Круг, коперникански обрт, лопта, важи у јин-јангу, као довршени универзум у коме се више не тражи пут већ се иде сигурном стазом. Свете тајне будизма су комерцијализоване, укаљане и задављене. Корисне су јер медији могу да манипулишу црно-белим крајностима. Црно и бело дају сиво, побогу, то је истина будизма.
Али та истина важи у свету који је космос. Свет постоји и на други начин, паралелно, као хаос, његов брат близанац, не признаје боје, не признаје довршену слику, не признаје време.
У свету који је хаос, облици и боје су разливени, неоргански су. Само су одбљесак онога што се види под светлошћу шибице у Тартару. Отуд апстрактно сликарство коме се надмоћно ругају миметичари, отуд недокучене вредности херметичне поезије Хердерлина и Верлена.
Поезија није трагање, ако су речи у њој превише гиздаве и личне. Кад свака реч хоће све да значи, свака реч слави лепоту и смисао, одсјаје упаљене ватре. Златна статуа славне аполонске лепоте…
У информатичком лимбу читљива поезија није злато већ бижутерија, силиконски сонети, самозадовољно туговање, афоризам за друштвену мрежу.
У егзистенцијалном времену, под шибицом, стваралачком откуцају срца, ватра једновремено сагорева и ствара…
Савина судбина ме је веома потресла. Он није схизофреничар, он говори и види истину, а ми смо сви таоци страха јер можемо нешто изгубити. А страх је последњи траг духа. Ропство коме се понизно клања дух Просветитељства, једини дух за који знамо. И сада просвећени робови хитају да страх устоличе као нову религију.
„Невидљиви непријатељ“, овог пута на научној основи, изазива страх. Иако је „невидљиви“, присутан од постанка света, није био верификован, није га држава признала. Неопросветитељство, компјутеризовано и неорганско, укључиваће у себе и неминовни страх и бесомучну борбу за здрав живот.
Одувек ми је била сумњива та прича о невидљивим честицама, физичко-хемијским фантазмима што нам доносе прогрес, технолошки напредак, удобност и забаву. И ми смо сви верници тог напретка. Заборавило се порекло тих намера. Њихова мајка је алхемија, вековима није ишло, злато се не појави, али се зато појави низ формула за манипулацију природом. То са собом доноси моћ. Природне науке доносе моћ, а Просветитељство профит. Људска права, хуманизам, солидарност, равноправност…