Окица Глушчевић: ПРЕДГОВОР

Испред вас је предговор првог (прозног) превода Дон Жуана лорда Џорџа Гордона Бајрона на српски језик. Његов аутор је Окица Глушчевић, „редак звер” преводилачког заната код нас у 19. вијеку. Овај текст је, махом, Бајронова биографија, али и красан свједок потцјењивања књижевних величина других народа од стране набјеђених и самозваних познавалаца литературе. Овај превод датира из 1887. године, страшно незахвалног времена за превођење (сјетимо се проблема које је са „чаршијом” имао Драгиша Станојевић при објави монументалног препјева италијанског ренесансног епа Бијесни Роландо ни пуну деценију послије) и испуштен је у рестаурираном издању Дон Жуана из 2004. године (Политика, Народна књига: Бисери светске књижевности). Пропуст колега исправљамо овдје, и то чинимо захваљујући оригиналном примјерку у посједу ЈУ НБ Ћирило и Методије из Приједора.

ПРЕДГОВОР

Наша је књижевност тако мала и тако сиротна, не само својим ориђиналима него и преводима великих писаца, да се о њој мора с пуно основа рећи да није никаква. Читаве генерације школске омладине пролазиле су кроз школе, слушале на лекцијама о великим писцима и знале чак њихове заслуге у историји људског развића, а наша им књижевност није могла дати никакав образац радова тих великих писаца. Један веома незнатан део те омладине, данашњих и досадашњих образованих наших људи, могао је на страним језицима читати оно што му наш рођени није могао дати. При таким приликама природно је, разуме се, да наша књижевност не може ни дати младим нараштајима оних мисли, оног полета и оштроумља, каквих могу дати славни и велики књижевници. Нарочито Бајронове мисли, које су потресале сву Европу десетинама година, нису никад имале приступа у нашој књижевности. Изузев неколико одвећ скромних превода неких ситнијих ствари Бајронових, код нас од њега нема апсолутно ништа. О њему вам ништа не уме казати ни ђак, ни професор ни образован човек, који је све своје знање црпао на српске књиге.
Да попуним ову празнину, ја сам превео Дон Жуана, ово „бескрајно-ђенијално” дело Бајроново, како је рекао Гете.
Сматрам да ми је дужност саопштити широј читалачкој публици и неколико црта о раду и животу великог енглеског песника. Простор ми не допушта да на дугачко изнесем цео живот његов, који је пун интересантних епизода, ни да се дотакнем уплива Бајронове поезије на његове сувременике и на европску литературу. То се, у осталом, не може ни тражити од предговора.
Џорџ Бајрон-Гордон родио се 22. јануара 1788. године у Лондону. Отац му је био средњег стања из племићске породице, али је био веома неуредан и одан пороку пијанства, због кога након три године по рођењу сина и умре, оставивши и жену и дете у доста незгодном стању. На неколико година после његове смрти мајка одведе сина у Банф, у Шкотску, и посвети све своје време гајењу и васпитању његовом. Будући велики песник родио се на свет веома кржљав, а уз то и с кривим ногама, али је у лицу био необично леп. Тај недостатак, по тврђењу многих, имао је огромног уплива на рад његов. Исмевање, које је морао трпети од школских другова па и мајке, чинило је страхотан утисак на осетљивога Џорџа и, ђоја, учинило да се у њему накупи она мржња и оно презрење, које је он исказивао у својим списима. То је, наравно, једна више но гола досетка, која у толико пре не може имати смисла, што Бајрон није био ни први ни последњи, код кога се може наћи мизантропије, јер је било далеко већих мизантропа, који нису имали никаквих физичких недостатака. Не допушта ми место, а могао бих јасно доказати да у делима његовим има више љубави према човештву, него мржње. Сама мржња његова само је један облик те љубави.
У брдовитој Шкотској слабуњави Бајрон очврсне и окрупња толико да је по окретности, снази и одлучности надмашио све своје вршњаке, као што је доцније, у младости, био први и у пливању, и у јахању, и у свему. 1798. године умре му стриц, Виљем, и услед тога млади Бајрон постане лорд и пер Енглеске. Због тога се и његова мајка врати с њиме у Енглеску и да га у једну чувену школу, у којој Бајрон проведе шест година. По изласку из те школе он оде у Нотингем, 1804. к мајци, и ту се страсно заљуби у мис Мери Чеворт. Али мис Чеворт није много марила за његову љубав, јер се брзо уда за другога, неког сасвим ништавног човека. То страшно дирне Бајрона; његовој скептичкој души тај је догађај дао прилике да доцније, 1816. излије свој гнев на превртљивост људску у величанственој песми Сан. 1805. год. Бајрон сврши припремну школу, у којој је већ почињао неке песничке опите, и ступи у Кембриџски университет. За све време бављења у университету он је проводио веома весело ђачки живот и изишао из њега пре но што је навршио деветнаест година. 1807. г. Бајрон изда прве своје књижевне покушаје (под именом Часови одмора – Hours of Idlenes). Тај његов почетак, који се публици доста допао, критичари Единбуршког прегледа страшно испрескачу и прозборе о њему с таким презрењем какво Бајрон није био заслужио. Такав дочек новог песника учинио је те се Бајрон одлучи да радовима докаже неистинитост тврђења критичарских. Убрзо су се критичари тога журнала уверили да су разбудили лава, који ће их растргнути на комаде. Неко време 1808. године он проведе „ђенијално-лумпачки” у старом готском породичном замку Њустед-Абеј, па у марту 1809. напише страховиту сатиру Енглески барди и шкотландски критичари, у којој изнесе мане књижевности енглеске и страшно се освети немилостивим критичарима Единбуршког прегледа.
Титула и имање, које је добио од стрица у наслеђе, а уз то и његови књижевни почеци учинили су те је већ у то време Бајрон био познат и чувен. Али једно његова прека нарав, а друго оштроумље и умна надмоћност над околином у којој је био, учине, те га брзо омрзну многи, а и сам постане зловољан на Енглеску. 1809. године он се представи палати лордова, па затим, у лето, крене се с једним својим другом да путује на исток. Дугачка пруга, на којој су се збивали знаменити догађаји старе историје, вукла га је себи; велика дела Грчке и Рима звали су га да види колевку њину. И он удари преко Португалије и Шпаније и дође у Албанију, где се упозна са чувеним деспотом Али-пашом, и постане његов добар пријатељ. У дворцу Али-пашином он напише прву песму свога Чајлда Харолда. Идуће године он пропутује целу Грчку и Турску, преплива, као Леандар, Хелеспонт од Сеста до Абидоса и у јулу 1811. врати се у Енглеску, где му убрзо умре мајка. 27. фебруара 1812. држао је у горњем дому своју прву беседу, која је имала огроман успех, а на два дана после тога изиђу му из штампе прве две песме Чајлд Харолда. То му се дело раскупи за недељу дана и учини необичан утисак у целој Енглеској. И они који су мрзили Бајрона и они који су му завидели, па чак и пристрасни критичари необично су се одушевили и почели га обожавати. То учини те Бајрон заузме место међу најславнијим енглеским књижевницима. Успех Чајлда Харолда поставио је темељ полету ђенија Бајроновог, који је саздао читав низ величанствених дела његових. 1813. он изда без потписа сатиру Валс, а за тим Ђаура, приповетку из турског живота. Ђаур му је био прва приповетка у стиху, у којој се он и данас сматра као највећи уметник. Та приповетка, која је пуна љубави и освете, пуна ватрене страсти, својим необичним живописом песничким учинила је диван утисак на читатеље и изазвала Бaјрона да те исте године напише Вереницу из Абидоса (The Bride of Abydos) и Гусара (The Corsair), приповетке у стиху, које својим одликама стоје над Ђауром. Идуће године Бајрон прослави пад Напоелонов у својој чувеној Оди Наполеону, у којој је опевао са гледишта слободе пад чувеног деспота. 1814. г. изиђе његова Лара, мрачна и тајанствена поема, пуна духа и живота, у којој је, по тврђењу многих, песник насликао многу и многу своју особину. Још се није била ни година навршила, па му се појаве Јеврејске мелодије, елегијске слике појединих момената у животу израиљског народа. 1815. година веома је важна у животу Бајронову. Те се године он ожени Аном Изабелом Милбанк-Ноел. Женидба није била сретна и била је узрок читавог низа несрећа Бајронових. Отац његове жене и цела његова породица били су против Барона, а кад свадбу нису могли спречити, онда су настале обичне сплетке, које су напослетку учиниле да се Бајрон раздвоји с њоме. С једне стране, тврдила је њена родбина да је Бајрон луд, а с друге – да стоји у ружним везама са својом сестром. После свију таких измишљотина, које су Бајрона необично потресале, деси се једна од обичних екстаза његових, кад је он, после дугог ноћног рада, почео у стиховима да разговара са женом, и да показује неке необичне знаке. Отац њен, коме је јављено о томе, дозове докторе и судије, да га прогласи за луду. Тај случај буде непосредни повод, те се Бајрон раздвоји са женом коју је волео, но која није ни најмање била у стању да појми његову велику душу и одлике његове нарави. Његово туговање, а и доцније неуспешни покушаји да се опет састави с њом, насликани су на многим местима његових списа са оном демонском снагом, каквом је владао само он.
Поред свију тих породичних неприлика Бајрон је и даље радио и те године изда Опсаду Коринта и Паризину. Али, пошто се раздвоји са женом 1816. године, његови непријатељи, који су се увек трудили да га представе као означени неморал и да му по лицемерству своме навежу све своје рђаве стране, учине толико да му није даље било могућно остати у Енглеској. Он за то прода свој Њустед-Абеј и 25. априла 1816. г. оде из Енглеске, да се више никад не врати у њу.
Путујући уз Рајну, почне писати трећу песму Чајлд Харолда. После тога крене се и дође на Женевско језеро и у једној вили проведе лето са својим другом песником Шелијем, проводећи време у пентрању по брдима и у непрестаном раду песничком. Ту је он описао страховито очајање у својој Тами, ту је написао своју рапсодију Прометеј, ту је написао Шиљонског сужња, ту живу химну слободи, а у исто време ту је почео и Манфреда – драмски спев који претреса најмрачнија питања људске душе. У јесен се крене у Италију и настани се у Венецији, где проведе зиму у сваковрсним љубавним оргијама. Али поред свега тога ђеније његов постајао је све већи. Он напише четврту и последњу песму Чајлд Харолда, затим Оду Венецији и Мазепу – дела у којима се, како вели Мур, блистају муње слободе. Тада је он почео и свога знаменитог Дон Жуана1, за кога је Гете рекао да је „бескрајно ђенијално дело, с мржњом према људима, која долази до ужасне свирепости, и с љубављу према њима, која долази до дубине најснажније оданости.” По оцени већине меродавних критичара Дон Жуан једно је од нејђенијалнијих дела у европској литератури 19. века, иако је оно остало недовршено, услед преране смрти Бајронове. По плану пишчевом Дон Жуан је морао пропутовати још и Италију и Немачку, па погинути у Француској револуцији. Кад је послао пету песму своме издавачу, он је писао: „Намеран сам да Дон Жуан пропутује Европу, да буде при опсадама, биткама и другим догађајима и да погине у Француској револуцији (као Анахарзис Кутс). Не знам колико ће бити песама и хоћу ли ја свршити моју поему (ако будем жив), али то ми је план. Ја хоћу да он буде cavalier servente у Италији, узрок разводу брака у Енглеској, сентиментални господин Вертерове врсте у Немачкој – да тако покажем смешне стране свију њих и да преставим како он постаје све покваренији што је старији, као што је и природно. Али још нисам решио чиме да завршим – паклом или несретним браком; не знам шта је горе.”
Од венецијанских оргија Бајрона спасе искрена љубав шеснаестогодишње грофице Гвичиоли, рођене Гамба, која је била удата за старца. По жељи њеној он напише Дантеово пророчанство и заврши трагедију Марино Фаљеро. Уплив младе грофице на његове радове он сам признаје у једном писму, које је писао издавачу Дон Жуана и у коме пише да његова драга „обуздава његову разуздану музу у Дон Жуану.” Дуга љубав с њом, а за тим и година дана мирног живљења с њом, пошто се раздвојила с мужем, имали су огромног утицаја на његов рад. Бајроно напише у том времену много величанствених ситних песама, издржи чувену у своје време полемику с Боулсом и напише трагедију Сарданапал, коју је посветио Гетеу с овим речима: „Великом Гетеу странац узима слободу поднети пошту литерарног вазала своме лепом господару, првоме међу сувременим књижевницима, који је створио литературу у својо отаджбини и прославио литературу европску. Недостојно дело, чији се писац осмелио да га њему посвети, зове се Сарданапал.” У 1821. години изда он поред Сарданапала и трагедију Два Фоскара, затим страховиту мистерију Каин, уз коју је као епилог дошла мистерија Небо и Земља. Каин спада у најдивнија његова дела и у њему писац баца светлост свога ђенија на ту личност из митологије, престављајући је као оличење ума људског. У Равени, у коју је дошао 1820. са грофицом Гамбом, напише он дивну сатиру Привиђење суда.
Тај вечити борац за слободу народа, коју је опевао у сваком делу своме, није се ограничио на књигу, него се мешао и у радове карбонара. Услед угушивања револуције у Италији, он морадне побећи са својом драгом и њеним оцем у Пизу, где му убрзо умре његов најмилији друг, славни песник Шели. У Пизи напише свог Вернера, а затим се пресели у Ђенову, гдје напише политичку сатиру Бронзани век и дивну приповетку Острво. У то време Грчка се била дигла на оружје и Бајрон, који је опевао у хиљадама својих стихова, живо почне радити да јој помогне. Он покупи и своју последњу пару, па се 14. јула 1823. крене са неколико својих искрених пријатеља у Грчку. 5. јануара 1824. он стигне у Мисолонгу, где га Грци дочекају са највећом радошћу. За своје паре он скупи бригаду Сулиота, и добије врховно заповедништво над војскама, које су се спремале да нападају на Лепант. Али то се предузеће отегне и баци Бајрона у грозничаву нестрпљивост. 22. јануара он напише песму Данас ми се навршило 36 година – песму пуну осећања и мрачних предсказања, којој је било суђено да буде његов последњи рад. Он силно назебе и стоички, гледајући у смрт, издахне 19. априла 1824. године у највећем јеку свога ђенија. Тело му је пренесено у енглеску, али старо лицемерство и мржња према Бајрону учине те му не даду места у Вестминстерском абатству. Његове кости почивају у цркви села Хокнела. Пре неколико година захвална Грчка дигла му је споменик у Мисолонзи.
То је укратко историја рада и живота Бајроновог.
Кад су највећи противници и најстрожији критичари изрекли свој суд о њему, кад је о Дон Жуану сва светска критика рекла да је ђенијално дело, поред свију својих мана ја се надам да ми нико неће замерити што сам покушао да га преведем на српски језик, ма нашем лицемерном народу то и не годило. „Ни један писац – вели Меколеј у своме чланку о Бајрону – није владао толиком масом красноречивости, подсмевања, мизантропије и очајања. Никаква вештина није била у стању засладити, никакво црпање исцрпсти ове вечно грке воде.” – „Ми не сумњамо, вели он на завршетку, да ће после најстрожијег испитивања, остати код Бајрона много и много што шта, што може погинути само заједно с енглеским језиком.”
Још ово. Дона Жуана превео сам у прози прво зато што је то далеко лакше за мене, а далеко боље за читатеље, којима је стало да превод одговара што боље ориђиналу и његовим особинама, пошто преводи у стиху махом морају храмати; друго зато што превод у стиху тражи и времена и снаге више но што ја имам; и треће, што од свију превода у стиху (француског, пољског, руског и неких фрагмената малоруског) који су ми били на расположењу, ни један ни близу не личи на ориђинал и красоте његовог муњевитог и капризнога стиха.
На завршетку молим читатеље да ми опросте што се у Дон Жуану находе многе штампарске погрешке. Прилике, при којима је превођен такве су да ми је апсолутно немогућно било отклонити те погрешке, а ни угладити на местима ни сам превод.

Априла 1887.
Београд

_________________
1 Требало би писати Дон-Хуан, али ја сам задржао изговарање које се код нас одомаћило.