Изгубила си брата, али упамти, ја од данас могу да ти будем брат!
Наводно је ове речи велики француски глумац Ален Делон упутио Зорици Милошевић поводом трагичне смрти њеног брата Милоша.
Можда је у питању урбана легенда, а можда и није, јер зна се да је Ален Делон заиста био велики пријатељ Милоша Милошевића, београдског мангупа познатог као Лепи Миша и холивудског глумца познатог под уметничким именом Милош Милош.
Међутим, иако је Милошевић био први који је са београдске калдрме скоро па директно ушао у Холивуд на велика врата, сигурно ће се и данас многи збунити кад буду чули његово име – јер он ни након пола века од своје трагичне смрти није довољно познат српској публици, а и кад се о њему ту и тамо проговори, обично буде споменут као пријатељ Стевана Стевице Марковића, париског уцењивача који је својевремено уздрмао врх француске државе и скончао као жртва корзиканске мафије.
И када се о Милошу Милошевићу говори и пише, углавном се наводи како је био један од најмаркантнијих београдских фрајера, да је био телохранитељ Алена Делона, најзад и љубавник многих француских и америчких лепотица (као такав овековечен је у једном кратком али упечатљивом пасусу романа Фолиранти Моме Капора), па чак и криминалац (свакако због познанства са Марковићем, али и са самим Делоном, за ког се зна да је био итекако близак шефовима корзиканске мафије), док се знатно ређе спомиње да је био глумац, каскадер и дублер – а првенствено је то био, и у Београду, и у Паризу, и у Холивуду, мада стоји чињеница да му је љубавни живот био много успешнији, сигурно и битнији, од глумачког рада.
Са друге стране, понекад је срећна околност што се Милошево име редовно везује за Стевицу Марковића, јер кад год се проговори о овом другом, обавезно буде споменут и онај први, па се то десило и у култном роману Душана Савковића Горила, где су сликовито приказани последњи Марковићеви дани у Паризу, али је споменут и случај нерасветљене Милошеве смрти.
Тако и Лексикон ЈУ-митологије (Ренде–Постскриптум, Београд–Загреб 2005) обрађује Марковића и Милошевића у заједничкој одредници под називом „Београдски фрајери Алена Делона“ (где стоји занимљива опаска да је то био „први тандем Милошевић-Марковић који је изнервирао Европу“), коју је написао Бранко Росић, а који ће у својој књизи о Стевици Марковићу (Недељник, Београд 2020) изнети и најважније детаље Милошевићевог животописа, јер чињеница је да се ни Стевичин буран живот не може разумети ако се не сагледа судбина његовог београдског пријатеља, без чијих париских познанстава Марковић вероватно никада не би ни стигао до тадашње француске елите.
Најзад, ако Милош Милош и није потпуно заборављен (па нека је памћење ограничено на онај круг људи који се првенствено интересују за контроверзе у политичком и културном врху Пете републике), занимљиво је да ни они који детаљније познају његов живот ипак не знају да Милошевић није био рођени Београђанин, премда се као мангуп заиста калио у срцу престонице, на углу код „Руског цара“ и „Мажестика“.
Наиме, Милошевићево родно место јесте град Књажевац на истоку Србије, где је Милош провео детињство и где још увек постоји кућа његове породице, уписане златним словима у историју самог Књажевца.
Можда је претенциозно рећи, али чини се да је Милош Милошевић и генетски био предодређен за значајна дела, јер његов је деда, по коме је Милош и добио име, био председник књажевачке општине уочи Другог светског рата, док му је отац Божидар био угледни трговац и први секретар Удружења извозника Краљевине Југославије, а стриц Предраг Милошевић – композитор и диригент Београдске опере, па стога музичка школа у Књажевцу данас и носи његово име.
Међутим, као и многе друге грађанске породице тог времена, и Милошева се породица нашла на удару комунистичке власти након Другог светског рата, па је можда и очева робија развила у младом Милошевићу бунт према ауторитетима и према систему, а на формирање Милошеве личности морао је утицати и развод родитеља, као и дугогодишњи живот без мајке, која је са ћерком Зорицом отишла у Београд код своје родбине и оставила сина да детињство проведе са дедом и бабом док се отац не врати са робије.
Да би ситуација била јаснија, треба рећи да је Милош Милошевић рођен малтене на самом почетку нацистичке окупације Србије, 1. јула 1941, што значи да су му прва сећања морала бити везана управо за расуло у породичном дому.
Ипак, иако је детињство провео у Књажевцу, нема сумње да је Милошеву доцнију судбину одредило управо то што је као гимназијалац отишао за Београд, а затим се као још пресудније показало познанство са Аленом Делоном, који је почетком шездесетих година XX века снимао у Београду филмски спектакл Марко Поло.
У међувремену, Милошевић је већ био забраздио у филмску уметност, најпре као пасионирани посетилац београдских биоскопа (сањајући и свима обећавајући да ће постати нови Џејмс Дин, у чему тада није био усамљен), потом и као ученик експерименталне школе глуме, да би у једном моменту доспео и до Рима, где је запао за око италијанским продуцентима, мада том приликом није дошло до конкретне сарадње.
Освајајући и слободне и заузете (па и удате) Београђанке, Књажевчанин Милош Милошевић малтене је преко ноћи постао београдска фаца позната под надимком Лепи Миша (због њега је, рецимо, Дагмара Стојановић оставила свог тадашњег момка, глумца Душана Јанићијевића), а како се чини, Милош је и до самог Алена Делона успео да дође преко женске линије, и то захваљујући словеначкој новинарки Ирми Флис, задуженој да интервјуише Делона током његовог боравка у Београду. (А могуће да се Милош послужио и једним триком, јер постоји прича да је потплатио неколицину момака да нападну Делона, а затим се тобоже случајно нашао у правом тренутку и спасао Делона савладавши нападаче.)
Филмска прича о Марку Полу са Аленом Делоном у насловној улози никада није завршена (неколико година касније, југословенски продуценти учествоваће у реализацији потпуно нове верзије о венецијанском путнику), но управо је тај неостварени филмски пројекат био судбоносан за Милоша Милошевића, јер му је несумњиво одредио даљи ток живота.
Милошевић је тада постао не само пријатељ и телохранитељ Алена Делона, него и његов дублер (чак и у понеким ситуацијама које делују крајње комично и апсурдно за ангажовање дублера, попут оне кад би у крупном кадру требало приказати Делонове ноге), па је стога било логично да са Делоном оде право за Париз, где ће доћи до нових занимљивих љубавних заплета који би и данас изазвали контроверзне реакције.
У Паризу ће Милошевић започети љубавну везу са лепом плавушом по имену Франсин Канова (родом из Марока), која ће убрзо постати позната као Натали Делон – јер ће се удати управо за Алена Делона.
А затим, за релативно кратко време, Милош проналази нову љубав, Американку Синтију Бурон, бившу жену Делоновог зубара.
Да ли је због својеврсног љубавног троугла (или четвороугла) дошло можда и до латентног непријатељства између Делона и Милоша, па да је због тога Милош решио да напусти Париз – то ће вероватно заувек остати отворено питање, али ако знамо да су Милош и Синтија у Сједињене Америчке Државе стигли 11. јуна 1964. и да су се венчали већ 2. јула 1964, то нас доводи до закључка да са Милошеве стране можда није било толико љубави колико је било потребе за америчким папирима.
А сигурно не треба ни наглашавати да је Милошевић у Америци наставио да љубавни живот води на стари начин – без обзира на промену свог брачног статуса.
Ипак, на плану филмске уметности (или је боље рећи: филмске индустрије) чини се да је коначно дошло Милошевих пет минута, јер у комедији Руси долазе, Руси долазе (The Russians Are Coming, the Russians Are Coming) игра епизодну улогу руског морнара, док у филму Incubus, једном од ретких који је снимљен на есперанто језику, тумачи насловну улогу (нажалост, неће дочекати да угледа себе као Инкубуса на великом платну), а постоје и фотографије које нам показују да је требало да игра у филму Пад Римског царства, мада глумац који је тада већ познат као Милош Милош неће учествовати у реализацији овог историјског спектакла.
Активно се укључивши у ноћни живот Лос Анђелеса, Милош као да је свесно спутавао сопствену каријеру и као да је буквално срљао у самоубилачку мисију, нарочито након сусрета са Барбаром Ен Томасон, женом познатог глумца Микија Рунија. (Није на одмет споменути да је Милошевић први пут срео брачни пар Руни у ресторану Adriatic, чија је власница била Књажевчанка Гордана Ковачевић, Милошева другарица из детињства, те да се Милош управо њој хвалио како ће кад-тад освојити Барбару.)
Ожењени Милош и удата Барбара убрзо започињу страсну љубавну везу, коју не крију чак ни од својих супружника, без обзира на то што Руни и Барбара имају четворо деце и што би Барбара могла да изгуби све у случају развода, па је вероватно већ тада свима било јасно да се таква афера не може решити без крвавог обрачуна.
И можда је управо Ален Делон начинио фаталну грешку пропустивши прилику да спасе свог старог пријатеља Милоша, јер када је Делон боравио у Лос Анђелесу 1965, он се сусрео са Милошевићем и предложио му да се врати у Париз, но Милош је то изричито одбио, истина споменувши да му Париз недостаје, али да не жели да се удаљи од своје велике љубави Барбаре.
А ко зна, да је Делон био мало упорнији, можда би се избегла једна велика трагедија, тим пре што постоји извесна сумња да су у коначном одређивању Милошеве судбине суделовали и Делонови пријатељи Корзиканци, те да је француски суперстар већ тада био добро упознат са тим шта се спрема његовом београдском пријатељу.
Током јануара 1966, Мики Руни коначно убеђује Барбару да раскине са Милошем, свакако јој предочивши шта би и колико могла да изгуби у случају развода, а према сведочењима Барбариних пријатеља, који су увече 30. јануара 1966. били у Рунијевој вили (где су љубавници живели док је Руни био одсутан), изгледа да се Милош није превише потресао кад му је Барбара саопштила да ће се вратити свом мужу.
Али, већ сутрадан, Милош Милошевић и Барбара Руни пронађени су мртви, тачније – убијени, притом закључани у спаваћој соби Рунијеве виле.
Да ли је Милош (како је речено у званичној верзији) убио Барбару па затим себе, не могавши да поднесе раскид од своје велике љубави, или је Руни (уз сагласност Милошеве жене Синтије) послао плаћене убице да ликвидирају његову жену и њеног љубавника, или је убиство починио неки непознати преварени муж са чијом је женом Милош такође имао љубавну аферу – то се вероватно никада неће до краја расветлити.
Шта је друго у тим тренуцима могла да учини Милошева сестра Зорица Милошевић осим да допреми тело свог брата у Београд и организује пригодну сахрану, која ће се на крају претворити у масовно одавање почасти првом Србину који је из родне Србије успео да стигне директно до Холивуда и макар на кратко оствари сан целе једне генерације.
А помало је као мистерија остало и учешће Алена Делона у организовању транспорта Милошевог тела, јер иако је Милошева сестра тврдила да је она сама платила допремање свог мртвог брата, уврежила се прича да је све то финансирао лично Делон, купивши чак и посмртно одело за свог страдалог пријатеља.
Током наредних деценија, Зорица Милошевић није престала да трага за истином која се крије иза изненадне смрти њеног брата Милоша, али чини се да је све остало на претпоставкама, нагађањима и произвољним тумачењима, тако да је свако сведочење подложно сумњи, макар долазило и од људи који су лично познавали Милоша – а таквих је ионако све мање, при чему треба нагласити да су многи скончали крајње мистериозно, баш попут Милоша, и то у року од свега неколико година након његове смрти.
Зорица Милошевић преминула је у Италији почетком 2020. године и остала је упамћена првенствено као Милошева сестра, мада је многи знају и као бившу жену сликара Бруна Маскарелија, а остаће и прича да је ова београдска лепотица била једна од ретких која је одбила понуду славног италијанског филмског продуцента Дина де Лаурентиса.
Вест о Зоричиној смрти прошла је углавном незапажено, свакако и због тога што се десила у време опште узбуне изазване пандемијом вируса корона, па је тако пропуштена још једна (додуше, тужна) прилика да се нове генерације ближе упознају са кратким, бурним и трагичним животом глумца Милоша Милошевића, чија судбина може и данас бити јасна порука и опомена свима нама како провинција, националност и друштвени положај нису никада били препрека нити кочница за остварење снова, али да препреке често начинимо ми сами, не знајући како да се на прави начин носимо са вртоглавим успехом који нам се догодио.
