У безбројима безбојности, најтеже је схватити не зашто нешто јесте како јесте, већ како другачије може, или треба да буде. Како до тога – како може или треба бити – доћи, ван домена је мисли, налази се у простору делања мисленог човека. Савремени живот – који кроз историју експоненцијално убрзава, а да нам није знано да ли се по претпостављеној спирали бивања крећемо ка центру или од центра – не допушта много, иако много нуди. Проклета могућност избора је од два царства пут прешла до одабира између две достављачке фирме, између кафа за уз толико програма колико човек за живота не може да смислено упије. Не постоји циљ којем свако треба да тежи, већ постоји понешто за свакога, и свако од нас може да буде осећање илузије циља. Не треба се више изнад себе подизати, већ све себи потчинити у оном простору времена које нам је ипак уступљено на поверење у оној мери у којој нас не онеспособљава за функционисање у простору времена на које смо обавезани друштвеним уговором.
Живот савременог човека умара – умара човека који га живи, и људе са којима живи; животи су им међусобно преплетени умором, а животи им захтевају напор за који се снаге нема, да би умор био чињењем смисленог побеђен – и не чинимо право када прелазимо преко нашег постојања као слепе детерминисаности, коначне датости. Не, она није (само) то, она је пореклом из једне демонске димензије онолико људске колико у човеку може да пронађе себи тле, темељ за бедеме чуми незајажљивој.
Књига Којим морем Ивана Лаловића, води путем ових мисли, морем углавном одсутним са мапа свакодневних мисли. Није више важно којим смером, правцем, којим пловилом, нити шта. Питање, констатација дата у наслову књиге јесте одабир мора од свих која се нуде, одабир површина које су нам остале непознате, ослобођене људског присуства, оне које дају привид бесконачне ширине, привид бескраја. Користећи се различитим поетским облицима, Лаловић тежи да представи свет у ком се затиче – затечене или стечене изазове и слутње – и понуди неке од одговора које је нашао за сходне супротстављањем и у супротстављању, као и да себе оцрта у постојању тако уобличеном (или изобличеном). Најупечатљивији тренутак свакако јесте када себе назове „монахом зиме у белој мантији“, у чежњи за чистим, за ослобођеним. Снег на копну пружа онај привид слободе и чистог који ван копна пружа море. Снег је, целац, најближи доживљај(у) слободе на копну на које смо се добровољно насукали, ако је веровати еволуцији, и такво место заузима у Лаловићевој књизи.
Уколико није под снегом, ауторов је свет оптерећен крпељима, мишевима, убиством, рањавањем, кашљем, мачорима који лижу своја међуножја, страхом, очајем, мољцима, мучнином, зрикавошћу, сапетошћу… Али, одакле извире овај свет? Снега нема већ годинама (што у књизи, што ван књиге), а и када га има – пролазан је, отопив, није коначно решење. Он је само утихнуће пред назирај онога што се не да снегом покрити заувек, онога што бескрајности није подложно. Песму „Листај своју немост“ посматрам као кључну, као центар из ког се ова књига подиже са свим ужасима јествовања. Донесимо је у целости:
ЛИСТАЈ СВОЈУ НЕМОСТ
Ником не пада на памет да љубав
супротстави оном мраку,
из оне куће,
страх у кости укива црна,
црна сенка са срцем
железним,
са огромним удовима,
са очима на потиљку.
Не занемари куку којом ће нам
речи одвајати од живог меса језика
насушног,
ни две куке којима ће нам черечити
песму последњу, пуну заноса,
не дај боже, таквог крика.
Уз треперење свеће листај
своју немост,
крши крила срца,
и леворуко се представљај,
без осмеха.
Лаловић смислено користи показне заменице да упути на нешто што је непомено, а познато свима: онај мрак, и она кућа, представа онога што изазива ужас, што треба да је страх који за циљ има да човеку онемогући мисао на љубав, као силу једину могућу да се супротстави свевидећем, сведопирућем, свежелезном домету сенке која у кости улази. Не наводи Лаловић шта је ова црна кућа – и можемо да слутимо да је порекло ове бештије заједничко оном у песништву Новице Тадића, присутног и именом у стиховима у овој књизи – али то и није битно. Аутор није онај, као што видимо из стихова који следе, који жели да провали она врата, да стане под гр’оце немани којој је све надохват. Време је хероја прошло, дојми се, и време заклетви да ће се учинити немогуће, јер са злом се данас другачије носимо.
Лаловић демонстрира на који је начин неминовност опстанка представљена на простору на ком се жели да откине занос од песме, речи од „живог меса језика“, да од човека остане само оно што није суштаствено, а суштаствено је моћи бити више од себе, пре свега. Као да се ради о пророку или свештенику, о вернику који се у доба старозаветних краљева моли у својим одајама иако су то фарисеји забранили. Делује да Лаловић говори о нужности једне претворности како би се опстало пред таквим сатирањем: кршити „крила срца“ (мотив за чије је разумевање потребно прочитати Лаловићеву песму „Срце Махмуда Дервиша“), „леворуко“ се представљати, „без осмеха“. Као са нечастивим, дакле, потребно је све радити наопако, потребно сакрити присуство ероса у себи, сапињати се да би се живело да се напише последња, песма пуна заноса који ће бити преточено оно последње што се у себи има. Тада, када се напише последња и највећа песма, тада сав живот излази и није више важно да ли престаје – он је заувек сачуван.
Оставља нас, аутор, са дилемом коју није лако разрешити, и која је могућа као вид једног опредељења. Да је потребно – јесте – али, колико је могуће имати снаге за горети током целог свог постојања у непрестаном суочавању са црном сенком железног срца, и својим постојањем бити негасива бакља побуне? Односно, колико је заиста циљ чувати се за коначни, есхатолошки обрачун након ког се неће дочекати да се виде резултати својег целоживотног трпљења, да би се у једном коначном замаху покушало обрачунати са силама мерљивим, а невидљивим јер мрак су? Бити бакља? Или свећа, тихо треперећа у прелиставању свог прећутаног и неисказаног? Шта је од два доказ веће вере, и оваплоћења надљудског принципа у човеку? Које од ова два је показатељ веће уверености и постојања унутрашњег мира за константност борбе?
Волимо ли, и сањамо ли још увек прометејске фигуре, или ствари обликујемо тако да се миримо са дуговечношћу борбе, с обзиром на то да је наш крај у оба случаја неминован?
Одговор треба дати себи, а пред другима. Песма јесте, у том смислу, једини терен недомашан оним силама мрака које имају очи и на потиљку, оним кезилићима и утварама, и она успева само ако је чиста и слободна. Све је остало покушај онога што је мрак у човеку да покаже колика је жеља његова да се огрне оним што му не пасује, оним што му не следује. А песник, трепет свеће или олимпијска бакља, природи својој, која је светлост, свакако умаћи не може.