Зима Господња, 1981.
– Хладно ми је, хладније него доли код матере. А што смо ми изашли, Петре? – осврну се мали дјечак на пустош око себе, завуче руке под танку кошуљицу и стресе се од хладноће.
– Молим те, Јоване, пођи са мном. Само овај пут. Нека ме топлота вуче ка оној шуми – заштитнички загрли, за главу већи дјечак мањег, повуче га за собом, истовремено се борећи са вјетром. А бура завија преко врлети и сабија прошарани снијег по високим стијенама правећи необичне и сабласне облике.
*
– Који је тебе враг спопо, несрећо, па ревеш васцјели дан? Вала си добио више но што треба. Није Маркан такав инсан па да гледа гладно благо – мрмља старац себи у браду, натовари самар на леђа магарца, па са сјекиром преко рамена крене уз брдо. Као да вуче окове за собом, корача Маркан полако, ногу за ногом. Накупило се и јада о биједе у седамдесет година, па отежао корак ко олово. Вуче се кроз шуму и очима шица по чалији. Одједном застаде, привеза магарца за омање дрво па из десног џепа извуче лулу и, у новинску хартију, замота дуван. Ситнећи прстима дуван, напуни лулу и запали. Повуче један дим и загледа се негдје далеко, кроз шуму.
*
– Петре, Петре, види што овај ђед личи на нашег ћаћу! Само наш ћаћа нема оволике брчине и косу к’о сњег. И зашто он само ћути и гледа? – не престаје са причом мали Јован држећи чврсто брата за руку. А Петар ћути и гледа слабашан дим који се извија изнад луле. Нехотице направи пар корака напријед и крене руком да ухвати дим. Само мало топлоте да осјети. Стресе се старац читавим тјелом, зарева магарац. Трзну се и Петар, уплаши, зграби брата за ручицу и потрча, видљиво шепајући на једну ногу ка излазу из шуме.
*
– Бог с тобом, Маркане – прекрсти се старац осјећајући да га нешто стеже и најрадије би бацио са себе и гуњ, и чакшире, и дебеле зимске чарапе. А онда се изненада баци кољенима на земљу, и зајеца.
– Кукала ти матер, Маркане, кукала и на оном свиту за тобом, грешним! Не долазиш ти мени тек онако у снове, већ да ме подсјетиш. На мојег Петра, мојег првенца. Велики би мудрац стаса’ из њега, вајек је био зрелији од све дице у селу. И мојег Јована, татиног малог куроњу са ’иљаду питања. Знам ја, матер, да ме проклињеш што их својом руком у гроб не положи но их остави, јадан ти сам, у јами дубокој крај матере им. А тебе је, Јело моја, сам Бог погледао кад ти је очи заклопио прије оног погрома. ’вала ћу ти испричати како је било, ко ће инсана боље саслушати но матер његова?
– Бијаше лито. Зажутило се поље, ово наше Ливањско. Родило. Вајек је тако било пред неко зло, а зло се слутило. Зло и наопако. Пазили смо се, ми тежаци, тих илинданских светаца па нисмо ишли у поље. Знали су то и душмани. Знали су да на Огњену Марију нећемо у поље и да нас могу лакше поватати. И поваташе. И дицу, и жене, и мушкадију, па са нама уз планину. Ко покуша побјећи, убише га ту, на лицу мјеста. Пред јамом нас збише у гомилу па нам прочиташе наки проглас. Како нас нема, у име њихове државе, и у име оног њиховог, ни име му не могу изрећи сјеме му се затрло погано. И крену зло. Чује се само врисак и ударац кундаком. Истурим се некако да будем први од мојих. Лашње ми тако. И задње што видјех је кундак и слово U.
– Сам Бог зна колико је трајала та моја борба између живота и смрти. Знам само да сам шћио, али Бог не даде. Отворим очи, а око мене мрак. Осјећам како ме свака кост боли, чујем подмукло запомагање и ропац, осјећам у ноздрвама мирис крви. Навикавам очи на мрак да погледам паклу у очи. Разазнам, недалеко, моју Милку, лежи непомична са рукама пруженим у једном правцу. Несвјесно крећем у том правцу, разгрћем људска тила тражећи мојег Петра и мојег Јована. Нађем их, јадан ти сам. Заједно. Мој Петар загрлио свог брата, а сломљена му нога под нечијим тилом. Извучем му ону ногу па их преко оних тила довучем и онако заједно спустим у материно крило. На другом дијелу јаме нариче Олга над својим Милојом. Крвавим шударом притиска рану на образу једном руком, а другом се удара по прсима. Дица јој отишла на Динару за воловима па преживише овај погром. Нариче Олга за живом дицом, а ја сјео крај моје мртве дице и ћутим. Жив, а мртав.
– Сутрадан зачуше неки чобани јауке па нас помоћу конопаца извукоше из јаме. Ни сам не знам како и када прође рат, све у неком бунилу. Само знам да, негдје тих дана, не наиђоше неки Талијани, све би нас црна земља прогутала.
– Испрва су ме се сви клонили. Нико не шће имати посла са инсаном који дивани сам са собом. А ја јадан сам, остала само олупина од инсана. И гледам како се црна Олга пати са оном дицом. Од петнаестеро чељади остала само она са дицом. Још млада и стасита, али због оног ожиљка на образу не шће је нико. И би ми жа’. Приведем Олгу и дицу себи па наше дви туге спојимо у једну. И роди мени Олга и Петра, и Јована, и Милицу, и Јелу. Пуна кућа дице, триба то одранити.
*
Дођоше ми, једног дана, нека господа у кућу. Рекоше ми да сам сада домаћин, да су ми дица паметна и да због њих морам у Партију. Рекоше ми и да ћутим, и заборавим. И ја заћутим, ради дице. Заборавити нисам могао. Ево под старе дане учим писати. Спрда се народ, кажу сметно се Маркан. А ја знам зашто. Дицу сам поштедио, али оставит ћу писану ријеч овој мојој унучади… да не забораве.
*
Стресе Маркан влажно лишће са чакшира, набаца који суварак на самар, тек толико, и крене. Чини му се да сада некако лакше носи ону своју олупину.
*
– Петре, Петре, а што је наш ћаћа отишо и заборавио на нас?
– Није, Јоване, није… он је само зачаран… заклели су га зјеницом ока свог да ћути… ускоро… потеће опет крв и наш ће ћаћа нама. Сад спавај, Јованче.
И усни Јован, и сања стотине малих запаљених свијећа, како га грију.