Са веранде се видео Дунав. Протицао је некако равнодушно, као да је знао да ће једино он за десет или педесет година и даље бити ту, доступан погледима других. Недељни ручкови су код Николића трајали уобичајено предуго, по неколико сати, нарочито лети, а сада је управо било лето, касно али и даље врело, упркос окраћалом дану, и притом су овога пута имали несвакидашњег госта. Ипак, није се толико изобилно обедовало, што због врућина, што због отмености, што због разговора. Породица и понеки пробрани пријатељ окупљали су се једном-двапут месечно, кад се већ могло, у кући за одмор најстаријег брата, тридесетак километара узводно од Београда, на обали Дунава.
Да, окупљали су се из многих разлога, али највише због разговора, наши свакодневни животи сведени су или на брбљање или на неразумевање или на равнодушно ћутање. Дани у недељи су углавном препуштање послу са искљученим мозгом, а у нешто ведријој варијанти они су само продужена летаргија између доручка и вечере, дуго умирање пред телевизором, кома. Нико никог не слуша, речи су испране и сиве и сви се праве да не разумеју шта им се рекло, и сви објашњавају да нису тако мислили кад су већ нешто рекли, а рекли су да би били примећени, узети у обзир, да би важили… Углавном, свако прича своју причу, али више нема ко да је заиста саслуша, да се у њу удуби.
Код Николића се, велим, приповедало, не као некад, јер некад је све било боље зато што смо и сами били бољи, али, ипак, приповедало се, разговор је ишао сам од себе, без напора, онако како то већ бива у кругу блиских људи. Понешто би се и појело, шта се већ нађе и зготови, а од вина се пило оно што се донесе. Најчешће се јела риба, због близине Дунава. И хлеб су сами пекли, уосталом, прича и хлеб некако иду заједно. Мајка светог Павла Кесаријског имала је обичај да каже да је човек – човек ако једе пет залогаја хлеба дневно и живи у врећи. О болу није ништа рекла, мада је пре свега на њега мислила. Човек који боли самог себе зна зашто живи, то би ваљда тако требало да се разуме. И још је пропустила да каже да се бол најбоље ублажава причом, мислим на душевну бол. Онај ко се пред ближњима исповеда о томе шта га тишти као да себи даје анестезију. Изговорити бол, то је важна терапија. И још је нешто важно, ако је данас било шта заиста важно: док је будан, човек дневно, осим пет поједених корица хлеба, мора или да исприча или да саслуша причу. А у сну, у сну је већ све прича, понекад идемо да спавамо не да бисмо се одморили, него да бисмо сами себи причали приче, да бисмо се уљуљкивали, и тако лечили од наказности света. Но, добро, време је за ту једну причу, уз пет залогаја сувог хлеба. И чашу вина, ако се нађе…
…Ручак је протекао у блискости, како за трпезом Бог заповеда, деца су по обичају извољевала, а такозвани одрасли се правили да се љуте на њих. Стари Николић се повукао први, на послеподневни дремеж, а да за столом није прословио ни једну једину реч. Први је сипао супу, и не сачекавши да други учине исто, почео је да куса. Откако му је пре две године умрла жена, од ведрог, на тренутке обешењачки расположеног човека у најбољим годинама претворио се у мучаљивог чудака коме све смета. Тек повремено би, у ретким часовима нешто бољег расположења, сетно изјављивао како једва чека да смрт дође и по њега, па толико, крај. Синови су испрва, знајући некадашњег оца, покушавали да све то помало окрену на шалу, а после су дигли руке и привикли се на његову нову нарав. Ништа не мења човека као бол, претрпљена бол, од ње после долази и страх, и патња, и препуштање, и незаинтересованост.
За старим Николићем отишла су и деца, потом њихове мајке. Ана, кућна редуша, избеглица којој је у минулом рату погинуо муж, имање спаљено, кћери се поудале и разишле по белом свету, а она се прибила уз Николиће и постала нови члан породице, као нека закаснела усвојеница, почела је да поспрема посуђе. И њу је бол учинила превремено седом, мада још није имала педесет година. Плакала је ноћу, кришом, у малој соби пространог официрског новобеградског стана који је стари Николић уступио старијем сину и ујутру би се, за доручком, показивала са подочњацима и очима подбулим од несанице и плача. Била је и даље лепа, чак за своје године привлачна жена, али је женскост у њој изгледа заувек минула, одбила је већ две понуде да се поново уда, изјављујући да се једном удавала и доста, мада су просци, обудовели озбиљни људи из њеног краја, такође избеглице, били за њу више него пристојне прилике. Бол убија чак и могућност поновне љубави.
И тако, кад је послеподне одмакло, и у унутрашњости куће се све примирило, за столом су остали само старији Николићев син и кћерка, јединица, њено право име није од неке важности, рецимо да се за ову прилику зове Марина, нека јој бар у имену буде мало ведрине. Она је била тај посебни, неочекивани гост на ручку. Допутовала је тога јутра, однекуд из Европе, после дугог избивања. Током ратних година видела се са породицом свега једном, на пропутовању, радила је као преводилац за неку хуманитарну организацију у Босни, па је тада и скокнула до Београда. Чак ни на мајчину сахрану није стигла, док су је пронашли, јер је стално мењала адресе и одредишта, не обавештавајући их, било је већ касно да за неколико сати стигне до родног града, са свих страна опасаног гробљима, мртви су стегли прстен око нас. Њена појава изазвала је краткотрајни талас одушевљења међу члановима породице, упознала се са Аном коју пре тога није видела, чак се и стари Николић, отац, мимо својих скоријих обичаја, насмешио и загрлио кћер, правећи се да је као мало љут због тога што му се кћи не јавља. У ствари, право говорећи, био је равнодушан, бол нас учини равнодушним за све што не припада оном месту откуда он сам потиче, и не обазиремо се превише на то што наша равнодушност узрокује бол код других.
Тако је, одувек, било и са Марином. Према њој су у породици, ко би знао зашто, готово сви били равнодушни. Порасла је неприметно, изван погледа осталих укућана, научила да живи са том равнодушношћу и искористила прву прилику да оде, без имало обостраног премишљања или жалости због тог одласка.
Једино је са старијим братом, са којим је сада сама седела за столом, успела да успостави и очува топлији однос, узајамно заштитнички, какав је и иначе чест међу браћом и сестрама, посебно ако је брат старији. Млађа браћа никада нису од пресудног значаја, они постоје да бисмо се са њима такмичили, унапред знајући да смо изгубили, јер млађа браћа, супротно писаним правилима, узурпирају наследно право и једног дана постају цареви. Тако каже бајка, а бајке нису за потцењивање, напротив, у њима све лепо пише, ко уме да чита, али, ко данас то чини, читање је дангуба.
Одмах после ручка млађи Маринин брат, једва дочекавши да отац оде да убије око, и изменивши једва неколико најобичнијих речи са сестром коју није видео пет-шест година, дограбио је пецарошке штапове и стрчао до Дунава, неких стотинак метара подно њихове куће, ускочио у чамац и изгубио се негде у већ избледелом зеленилу насупротног речног острва. Долазила је јесен, и штуке су, слутећи промену годишњег доба, почеле да раде као луде, а штука, господо, није обична риба, штука је поглед на свет. Какав крволок, и каква страст, готово еротска, када тог крволока имате на удици. Да, да, еротска, постоји нешто врло интензивно у чину наношења бола другом, а то нешто јаче је од нас, не можемо му одолети, макар имало и облик риболова, када пресуђујемо рибљем злочинцу, егзекутору других. То је занимало млађег брата, једино и само то, остало је био обичан брачни живот, интервали досадом испуњеног времена између два лова на штуке.
И реч по реч, Марина је седела са братом, сама, први пут ко зна од када, и могла је да му исприча свој живот. Запалили су цигарете и полагано испијали вино. У даљини је равнодушно протицао Дунав, као да зна да ће га неко други посматрати за педесет година.
Не ми.
– Стари се нешто љути – рекла је Марина.
– Ма не, пусти га, откако је мама умрла, нити може са другима, нити сам са собом.
– Као да нисам отишла пре десет година, него пре сто, ово је неки потпуно други свет. Док је авион слетао на писту, мислила сам коме сад да се јавим. И знаш шта сам закључила. Да више никога немам у Београду, изузев, наравно, вас троје. Више ниједног пријатеља, чак ни познаника. Осим тога, како би то изгледало да се јавим некоме, чак и да имам коме, после толико времена нејављања и без икаквог разлога. Мучно је звати некога ко те се једва сећа, а и зашто. Шта сам ја њима, шта су они мени? Сва је прилика да су ме овде сви заборавили. Али, право да ти кажем, није ми због тога нарочито криво.
– Молим те, без тих фаталних уопштавања. Ја живим педесет година на Новом Београду и имам три-четири пријатеља.
– Ма знам, у том граду и не можеш имати пријатеље. Само познанике. Можда сам због тога и отишла.
– Зар је то сада важно? Отишла си, па шта, имаш свој живот…
– Немам.
– Добро, немаш, хоћу да кажем да би ти била незадовољна где год да живиш, таквом те Бог удесио. Уосталом, нагутао сам се тих прича о одласку, сви су некуда желели да оду, па и ти, као да је одлазак неко решење. И углавном се прича о искуству оних који су отишли, отишли су зато што овде ништа не ваља, а тамо је све као у сну, хајде да верујем. Али, не могу. Устанеш ујутру у осам и до вечери умреш од рада. И стално се преиспитујеш зашто си отишао, као да тражиш потврду од оних који то нису учинили, као да их убеђујеш да су погрешили, као да себе тиме увераваш да си учинио добро, да си у праву. Понижавање оних који су остали само је начин избегавања самосажаљења. А шта је, збиља, са причама оних који су остали? Мислиш ли да су то мање вредне приче? Ево, рецимо, ја сам остао због старих, и због клинаца, на крају крајева, није ми се мењало место, желим да бар једном месечно дођем овде, само да седим и да гледам у воду, и да пијем мало вина, и ништа више од тога. И то је живот. Мој, не нечији други.
– Хоћу нешто да ти кажем.
– Кажи.
– Увек сам те волела. А сада највише. Ти си мој велики смирени брат који је увек знао шта хоће. За разлику од мене… ја никада нисам знала шта хоћу.
– Дивно, видиш како се лепо надопуњујемо.
– Ма, немој да се завитлаваш, мислим озбиљно. Где год да сам дошла, после извесног времена ми се одатле ишло.
– И где си сада?
– Право говорећи, не знам, нисам сигурна. После свега, чак помишљам и да се вратим.
– Па врати се, имаш где.
– Постоји један мали проблем.
– Какав?
– Не знам шта ћу са дететом.
– Чијим дететом?
– Мојим. Пре пет година сам родила девојчицу, нисам хтела тиме никога да гњавим. Знам да припада мени, али имам извесних потешкоћа. Отац, хм, ако је то отац, боље рећи, његова законита жена, полажу право на њу.
– Слушам…
– Прилично запетљана прича. И на известан начин мало онако без везе, само је незгодно што се баш мени десила. Пре седам година обрела сам се у Паризу, једна међународна организација која је радила у балканском региону тражила је неког ко говори српски и ја сам се пријавила. Прошла сам из прве, било нас је преко две стотине, две стотине судбина које нису знале шта да чине са собом. На разговору сам оставила добар утисак, не добар, најбољи, рекла сам им оно што си малопре ти мени рекао, да онај који се налази споља никада до краја не може знати како је унутра. Мислила сам, шта ме кошта, бићу дрска, мада сам знала да то тамо не пролази. И, добро, ипак је прошло, све се то некако завршило, одмах сам почела да радим, не бих ли се што пре упознала са свим са чим треба да се упознам. Два месеца чудног живота у Паризу, толико су трајале припреме пре одласка на терен. Добијем и стан. Сећам се, прва три дана нисам излазила нигде, све време провела сам са једном мувом. Да, мувом. Зунзарала је, улетала и излетала, отварала сам прозоре да је истерам, али она никако да изађе. После сам престала, тачно сам упамтила тај тренутак када сам застала насред собе, са пешкиром у руци, и помислила: добро, шта ту витлаш као луди Настас и млатараш као страшило, а кога ти у овом граду имаш осим те муве, ко те дочекао?
– Опет ти.
– Опет ја. Била сам усамљена. Отишла сам после у Босну, ништа ми ни тамо није било јасно, али, ко је мене питао, квака је у томе што тамо никоме ништа није јасно, ни онима који су унутра, ни онима који су споља. Они који су споља кажу, онако практично, са мало испраним мозговима, хајде, сад ћемо ми све то да средимо, овако, овако и овако, очас посла, а они који су унутра, свеједно на којој су страни, мисле: ма ко сте ви да нама уређујете живот, најбоље би било да оставите паре и да одете. И тако бесконачно. Вратим се у Париз, са нешто новца, после неког времена запослим се код неког нашег човека, био му је потребан пословни секретар. Трговао је са целим светом, укључујући и Русију, била сам и у Петербургу неколико пута, углавном, почела сам да сређујем живот. Стално сам мењала станове и после неких годину, годину и по дана, види човек да ми то баш и не иде од руке, а у међувремену смо постали баш добри, и позове ме да пређем да живим у његовој кући, у елитном крају. Кућа је велика, он је живео сам са женом, нису имали деце, а већ су зашли у године када их и не могу имати.
– Мислим да знам.
– Па, није тешко погодити. Свеједно, хоћу неком да испричам, морам неком да испричам, коме ћу ако нећу теби.
– Нисам мислио ништа лоше.
– Знам да ниси. И једног дана, две-три недеље после мог пресељења, десило се. Сећам се, била је недеља пре подне, његова жена је отпутовала, а човеку који је сам свакакве мисли падају на памет, нарочито недељом ујутру. Недеља ујутру је чиста смрт, нигде се на иде, ништа се не ради, нико не долази, мрзи тек чак и ТВ да укључиш да погледаш репризе синоћњих филмова. Дакле, нисам имала где да одем, нисам имала шта да радим, нико није требало да дође. Дошао је он. Врло љубазно, чак нежно, без примисли о било каквој присили. На мојој добровољној основи, са жељом које сам постала свесна нешто касније. Покуцао је, ушао у собу, сео на руб мог кревета и рекао: знаш, хтео сам нешто да те питам, колико сам година, у ствари, ја старији од тебе. Двадесет пет, одговорила сам, и одмах потом, ћутке, преко главе скинула мајицу у којој сам спавала, човек се заплакао. Боже, зајецао је, сасвим сам заборавио како то изгледа, топло, и глатко, као лед, и мирис младе жене сам заборавио, мислио сам да је то за мене заувек прошло. Није прошло, наредних месеци трпали смо се као звери, у свакој могућој прилици, са њим сам надокнадила сваки пропуштени секунд свог дотадашњег живота, а и он се губио, Боже, како се тај човек губио… И сад, да не дужим, затруднела сам, његова жена је прилично мирно прихватила ту чињеницу и чак је, док сам била у другом стању, показивала стварну бригу како ће се све то завршити, а онда се, када сам родила здраву, плавокосу девојчицу, напросто разгоропадила, то је наше дете, викала је. После два несносна месеца умешала се њихова држава, перверзно уредна држава, што би државу, који мој, занимало с ким се трпала твоја млађа сестрица, али видиш, озбиљне државе и то занима, и дете је сада у прихватном дому, много је таквих и сличних случајева, свуда па и тамо, и сада не знам шта да радим. Све ме то боли, никада пре нисам осетила такву бол. Ни они не знају шта да раде, нико више не зна шта да ради.
– Молим те, без уопштавања, рекао сам ти.
– Да, али шта сада да радим, хајде, реци.
– Средиће се, некако. Све се на крају некако среди.
На те његове речи на вернаду хрупи млађи брат, задихан и озарен, носећи штуку двокилашицу. – Да видите шта сам ухватио – грцао је од узбуђења, радостан као дете. – Даћу је Ани. Ана, где си, одмах ћемо је за вечеру! – викао је. – Разбојник ниједан, јурим је месец дана, коначно је долијала.
– Мало тише, пробудићеш људе.
– И треба да их пробудим, оваква се не лови сваки дан.
– Добро, али не мораш бити толико гласан.
– Ма, знам да сам мало гласан, али то мени уопште не смета.
Да, да, млађа браћа су посебна прича.
Стотинак метара ниже, миран као огледало у којем се видео цео свет, равнодушан као и увек, у косој светлости ведре јесење вечери, протицао је Дунав.
