I
Питање да ли цивилизација цивилизује? сјајан је примјер логичке грешке која сама себи даје за право, (сама за себе одлучује да је тачна) јер цивилизација, наводно, не може а да не чини оно што јој стоји у имену. Али, не морамо претпоставити да је неко ко заступа ту теорију или несвјестан логичког пропуста или прижељкује да саплете оне који разматрају питање; мишљења сам да се тако овај проблем излаже на дојмљив начин ослањањем на извјестан степен интелектуалности самог излагања.
Што се тиче нецивилизованих народа, знамо нешто мало више од онога што начујемо од путника и луталица који, најчешће, знају само мало мимо чињенице да су ти народи нецивилизовани – што је уочљиво у детаљима и тривијалностима луталачких казивања – и који су, приде, склони лагању. Од самих дивљака мало можемо чути. Ако им судимо према нашим мјерилима, не знајући каква су њихова, нужно их презиремо, потцјењујемо и умањујемо. Оно што цивилизовање сигурно није успјело јесте да нас учини довољно мудрим да прихватимо да супротност врлини не мора нужно бити порок. Само зато што ми, по правилу, сваки имамо по једну жену и неколико љубавница, то не значи да је полигамија свугдје или било гдје – ако смо се већ дотакли те теме – погрешна или неприлична. Само зато што је суровост цивилизованих робовласника и трговаца робљем довела да незаустављивог одијума према ропству не значи да је паметно претпостављати да је ропство злочин код, примјера ради, оријенталних народа код којих роб није потлачен.
Неки од тих оријенталаца, које смо извољели класификовати као полуцивилизоване, не цијене много истину. Сматраш ме за хришћанско псето – рече један од њих – такав да требам бити роб сопствене ријечи? Колико ја могу разабрати, хришћанско псето није више роб сопствене ријечи од Искреног вјерника, и мислим да је дивљак – допуштајући да његове лагарије имају превласт над мањим бројем појмова – лажовчина таман колико и двојица горе поменутих.
Што се мене тиче, не могу одредити, у свим могућим околностима, шта је добро а шта зло, али знам да је, у најмању руку, глупаво, иако можда добро, судити нецивилизованим људима по мјерилима морала и мудрости које су установили они цивилизовани. Живот у цивилизованим земљама је до те мјере комплексан да мушкарци имају више начина да буду добри, него што дивљаци имају, и више начина да буду зли; више могућности да буду срећни и више да буду јадни. Који год начин изаберу да буду добри или зли, њихово обимније знање – њихово познавање већег броја чињеница – омогућава им да остваре веће домете него што је дато дивљацима.
Цивилизовани човјекољубац расипа по својим ближњима вискознију филантропију, а цивилизовани вагабунд сочнију раскалашност. И – фантастичног ли тријумфа просвећености! – таква два лика су често присутна у истој особи. Не знам за дивљачки обичај или начин мишљења који немају своје парњаке у цивилизованим земљама. За сваку будаласту или апсурдну праксу човјека ван цивилизације, могу навести једну од наших која је у својој суштини истовјетна. Скоро сваки обичај наших варварских предака из прошлих времена опстаје у неком облику и данас.
Покушавамо да изгледамо стамено у биткама; а кад већ спомињемо битке и даље бијемо. Наше жене боје своја лица. Прихватамо обавезу да се облачимо мање-више једнако, измишљајући невјероватно домишљате разлоге за то, а дословно презиремо и прогањамо оне који не желе да се укалупе. Скоро да је остало у сјећању данас живих особа, да су брадати мушкарци каменовани на улицама; а њујоршки црквењак који је носио своју браду као што је и сам Спаситељ носио, стрпан је у затвор и свакојако прогањан до смрти.
Цивилизовање, мислим, не чини једну расу нимало бољом. Доводи до тога да људи више знају: ако их знање чини срећним, онда је корисно и пожељно. Јединствена сврха сваког људског бића је да буде срећно. Нико не може имати друкчије мотиве. Несебичност не може да постоји. Чинимо дарежљива и самопожртвована дјела зато што бисмо били несрећни да их не чинимо. Крећемо се линијом мањег отпора. Има смисла посједовати све што би могло повећати просјачку гомилицу људске среће: све остало је безвриједно.
Ламент над цивилизацијом је заморан. Цивилизација је солидна и дивна структура. Сликовита је као готичка катедрала али је изграђена на костима и омалтерисана крвљу оних чија је једина улога у цијелој њеној помпи била управо и искључиво таква. Та структура се не може подићи у шкртим тропима јер тамо људи неће да заложе сопствене кости и крв. Претпоставка да је просјечном америчком шљакеру или европском паору боље, него неком дебељуци који се клати под палмом на острвима јужних мора, не може издржати ни краткотрајно преиспитивање. Ми, учењаци и господа, јесмо они којима је боље.
Нема спора да је становник јужноморских острва потпуно зависан од конзумације људског меса – али као прилог расправи додајем да: прво, њему се то свиђа; друго, они који обезбјеђују месо су, претежно, мртви. Храни се на рачун својих непријатеља, а њих би побио свакако, као што и ми убијамо своје. У цивилизованим, просвијећеним и хришћанским земљама, гдје канибализам још увијек није успостављен и устаљен, рат је учестао и разарајући као и код људождера. Безимени дивљак барем зна ради чега иде да убија, док је уобичајено да је наш послушни солдат у тупом незнању чак и о наводним узроцима сукоба, а о правим узроцима – тек ништа не зна. Удио дивљака и солдата у плодовима побједе скоро је уједначен, поглавица узима све лешеве, а генерал сву славу.
II
Колонизаторске тековине се споро развијају: цивилизацију не можемо утоварити на лађу и пренијети преко океана. Историја ове земље јесте низ очитих потврда таквих истина. Насељена је цивилизованим мушкарцима и женама из цивилизованих земаља; ипак, два и по вијека касније, са непрекинутом везом са матичном културом, и даље је несавршено цивилизована. У учењу и писмености, у науци и вјештини управљања државом, Америка је само блиједи и муцави одјек Европе.
За готово све што је добро у нашој америчкој цивилизацији, дугујемо Старом свијету; недостаци и промашаји су чисто наш допринос. Мало тога смо самостално створили, јер мало шта ново се може створити, али смо нехотице обновили многе обезвријеђене и пропале структуре прошлих епоха и других земаља – добили смо их већ расходоване и учинили их својима простом силом и инерцијом националне убијеђености у њихову свјежину. Свјежина! Авај, немогуће је извести експеримент на пољу управљања друштвом, у умјетности, књижевности, друштвеним наукама, етици, који није испробан једном, па још једном, па опет…
Слава Енглеске је наша слава. Та земља не може постићи нешто чијем настајању наши очеви нису помагали. Ученост, моћ, софистицираност велике нације нису плодови раста једног већ многих стољећа; свака нова генерација наставља да гради на резултатима рада претходих. Небројеним стољећима наши преци радили су предано да усправе тај свети храм, цивилизацију Енглеске. Да ли ћемо сада покушавати да омаловажимо моћну структуру зато што друге, додуше сродне, руке постављају завршне слојеве на стару кућу док смо ми изабрали да пронађемо нову тек започету грађевину у другој земљи? Амерички штовалац цивилизације који није поносан на свој удио у насљеђу енглеске славе није вриједан да ужива мање вриједно насљеђе блиједог угледа сопствене земље.
Енглези су нама, без сумње, интелектуално супериорни – мада их можемо посматрати и као старе затуцане преваранте – и како су врлине искључиво резултат интелигенције и његовања исте, они су и нама и морално супериорни. Зашто то они не би били? Њихова земља није земља ружних школских зграда накарадно подигнутих, са школама које су финансиране цицијашким пореским стопама које штедљива и ускогруда популација пристаје да плаћа, него земља старих установа издашно дариваних од стране државе и помогнутих приватним донацијама које се нижу уназад вјековима. Наш извикани јавни школски систем, као средство дистрибуције организованог незнања, није без квалитета ‒ шири довољно танко образовање да свако добије довољно да постане компетентнија будала него што је то био без њега; али будаласто је поредити га са образовањем које није творевина законодавног дјеловања са злокобним предумишљајем, већ је настало вишестољетним растом.
То је као да поредимо раштркани градић западне прерије, правоуглих улица и његове склепане, коцкасте колибе и дрвене, задружне продавнице са величанственим старим градом Оксфордом, којим доминира композиција купола и торњева двадесет и више сјајних градских колеџа, а сама имена многих од њих су нестала из људског памћења заједно са оснивачима, слично као и хронике епоха током којих су они живјели.
Не само да морамо обуздати нашу дивљину; услови нашег образовања су неповољни на један други начин. Наш политички систем је контрапродуктиван. Код нас, материјална богатства која створи једна генерација, расипају се већ у наредној. Ако су потребне три генерације да би се родио господин, једна неће бити довољна да настане мислилац. Можете некако и добити упуте али способност за разумијевање тих упута преноси се са генерације на генерацију. Мозак који може да носи развијен интелект није резултат случајног брака кловна и проститутке, нити се изражене мождане линије добијају укрштањем главатог земљорадника и стилисткиње са чиодом на мјесту главе. Ако су раса и педигре важни код паса и коња како се могу оспоравати код човјека?
Не сматрам да је политички и социјални систем који ствара аристократију доколичара најбољи могући вид људског друштва; довољно јасно уочавам његове недостатке. Али сматрам да систем у којем најважнијим јавним установама, политичким и стручним, цивилним и војним, духовним и свјетовним, управљају образовани људи – људи развијеног просуђивања, људи оспособљени за управљање – није сасвим лош систем.
Општа људска слабост је да потцјењујемо знања која сами и не посједујемо, али само моја вољена земља може са правом да се шепури да је посљедње уточиште и заклон неспособних и импотентних који оспоравају предности било каквог постојећег знања. Американац је био сенатор који је посветивши, како сам рече, више седмица изучавању финансија, славодобитно прогласио све прихваћене ауторитете из те области – незналицама. Американац је био и онај други наш сенатор који је, суочен са непријатним чињеницама у историји стране земље, предложио да се прво занемаре све чињенице да би се затим примијенио обичан здрав разум. Републиканске институције имају недостатак: неуморним мијењањем особа које чине владу – не спомињући какве су особе које те тупаве властохлепне политичке клике бирају у владу, а све политичке клике су тупаве – ми не стижемо до било каквих стабилних принципа и стандарда. Овдје нема знања које бисмо крстили као политичке науке јер никоме се не исплати да се цијели живот бави таквом науком. Ништа нисмо утврдили, нема истине коју сви прихватамо. Што урадимо прве године, поништимо већ сљедеће, па онда опет урадимо оно исто из прве… Наш напредак је успорен а наша енергија протраћена у вјечитом понављању којекаквих експеримената.
Сваки патриота вјерује да је његова земља боља него било која друга. Елем, како не може сваки објекат патриотске љубави бити најбољи, слиједи да су патриоте свих земаља, изузев оне једне коју можемо назвати најбољом, присилили сами себе да их пука сентименталност заведе у слијепу неразумност. У својој активној манифестацији – будући да тежи убијању – патриотизам би био беневолентан да је само одбрамбени; али он је и нападачки; исто осјећање које нас води ка уздизању наших олтара и потпиривању нашег вјерског пламена гони нас преко границе да утрнемо пламен и срушимо олтаре наших сусједа. Све је то лијепо и продуховљено, то што нам пјесник збори о Термопилима, али је било подједнако патриотизма на оба краја тог тјеснаца.
Патриотизам, намјерно и са злим наканама, потчињава добробит цјелине народа у интересу само једног његовог дијела. Још горе, припадност повлашћеној класи одређује случајно мјесто рођења или поријекло. Западњачка битанга која је одсјекла реп са тјемена Кинезима одсјекла би и тјеме са главе, само кад би се усудила, није ништа друго него патриота са рационалним умом, довољно храбар да се бори за свој став. Патриотизам је оштар као грозница, бешћутан као гроб и слијеп као камен.
III
Постоје двије методе пречишћавања воде — кување и таложење; прва избацује нечистоће на површину као отпад, друга гура олош на дно као тоз. Друга је агресивнија, и таква је нама блиска; али ниједна није корисна ако су нечистоће само издвојене али не и потпуно уклоњене. Стално нас убјеђују, са иритантном упорношћу, да се наш политички и друштвени систем разбистрава; али када ће се појавити цједило? Ако је сврха слободних институција добра државна управа, зашто се никако не појављује? Како и када ће, тачно, до тога доћи?
Системи управљања немају ничег светог у себи: то су практични начини да се окончају послови од јавног значаја; нису вриједни поштовања ако не испуњавају своју сврху. Дрво познајемо по плоду. Наша воћка рађа јабуке дивљакуше. Ако је политичко тијело у самој својој сржи обољело, што ја чврсто вјерујем, ако је неред саставни дио система, нема лијека ни помоћи. Таква грозница мора да истутњи своје а онда ће природа пресудити таквом организму. Не може се дати дијагноза ономе чему само вријеме суди.
Дали смо моћ у руке нашим криминалцима и глупердама; да ли можемо очекивати да ће сами себе обуздати? Да ли ће нам вратити власт над њима самима? Понашаће се како им одговара, док год могу. Од памтивијека постоји природан слијед: тиранија, преврат, насиље. Насиље пружа истинску прилику свакоме ко може подићи тољагу. Историја нам не брани да се надамо, али нас упозорава да се не уздамо у бројчану надмоћ – неће бити на нашој страни. Ако нас историја учи нечему вриједном учења, учи нас да већина људи није ни добра ни мудра. Ако се управљање друштвом утемељи на колективној савјести и колективној памети, стабилност система је само сан.
За период постојања људског рода који је описан у историјским документима, постоји више него довољно доказа да је свака генерација вјеровала да је паметнија и боља од сваке себи претходне; да сваки народ вјерује за себе да посједује тајну националне неуништивости. Поред толико беспућа и опустошених мјеста, такве универзалне илузије немају се чиме поткријепити. Налазишта остатака уништених цивилизација прекривају планету, нема дивљака који нису биваковали на мјесту некада поносних и многољудних градова; нема пустиње да није чула громогласне државнике који будале о националној стабилности. Наша нација, наши закони, историја – сигурно падају у неумитни заборав гдје су и остале завршиле, слиједећи једну исту стазу. Али, примјећујем, тамо стижемо са непотребном журбом.
Ипак, ова Јонина китова утроба, коју зовемо нашом цивилизацијом, може се спасити. Развили смо само назнаке истинске цивилизације; ако упоредимо чудеса чији слаби одсјај назиремо у прошлости, наша изгледају као свјетло свијеће лојанице. Не знамо више од старих цивилизација; само владамо друкчијим знањима, али не знањима која нам могу осигурати трајност и која су истинска мудрост. Наш тражени еликсир живота је штампарска вјештина. Која је њена сврха кад ће нова покољења, погођена интелектуалним опадањем, престати да читају оно што смо штампали. Наше библиотеке ће постати хангари, наше књиге јефтин огрев.
Наша је цивилизација она коју је могуће чути из далеког свемира као дреку и немир; цивилизација у којој су расе створиле толико међусобних разлика да немају више заједништво интереса и осјећања; зрео продукт принципа који подржавају безразложан и блесав сукоб између богатих и сиромашних; цивилизација која нуди избор (ако је неко уопште у прилици да га направи) између америчке плутократије и европског милитаризма; а постоји и шанса одрицања обје могућности у име стултократске републике са џелатом као предсједником и сваком праљом као дворском дамом.
Немам рјешење за проблеме радника. Имам само једну причу. Прије много година живио је човјек који је био тако добар и мудар да нико у свијету није био толико добар и мудар као он. Био је један од оних ријетких чија су доброта и мудрост такве да су његови глупави пријатељи послије неког времена почели да мисле да су оне божја доброта и мудрост и да их поштују као божански закон; милиони их вјековима славе и обожавају. У ријечима овог човјека постоји једна заповијест, ни нова ни савршена, која је његовим обожаватељима тако преимућно мудра да су јој дали име по којем је позната преко пола свијета. Једна од неупитних вриједности овог чувеног закона је његова једноставност, која је таква да свако ко га чује мора га и разумјети; и послушати је тако лако, да је било која нација, која га одбија, неспремна да постоји, изузев у бунама и тарапанама, којих ће сигурно бити. Кад би људи одбацили глад и сукобе или, окончавши их, обновили обиље и мир, ова племенита заповијест би нам пружила једини прави канон – сви остали планови за сигурност или олакшање су узалудни као снови, празни као бапско мрмљање. Чујте, та заповијест гласи: Како би теби учинили други, такоже и ти њима једнако чини.
Молим! Ви, неоправдано богати, који зној и сузе својих радника претварате у драхме, који проглашавате законе понуде и потражње као необориве, који правдате своју сурову похлепу безосјећајном мантром пара је пара; ви, лијени упосленици, који митингујете против капиталиста, који, ако оду, кад их уплашите да ће остати без капитала, гладујете – дижете устанке и пролијевате крв и мрцварите и касапите како бисте изнуђивањем одговорили на изнуду; ви, лажни анархисти, који пљешћете прљавим длановима кад један од ваше кукавичке сорте баци бомбу међу немоћне и беспомоћне жене и дјецу; ви, имбецилни политиканти са пошастима од правних заврзалама којима поправљате непоправљиво; ви, писци и мислиоци које никад не читају, са онолико рјешења за проблем радника колико међу вама оних који не могу сувисло да дефинишу тај проблем – да ли заиста мислите да сте мудрији од Исуса Назарећанина? Да ли ви озбиљно претпостављате да сте компетентни да унаприједите његов начин борбе са злим дусима који опсједају душе и народе? Да ли сте толико лакомислени да повјерујете да ћете моћи присилити оне који презиру његово златно правило да поштују закон који је намијењен одбацивању закона? Пих! Замарате дух. Вратите се, о ви гуликоже, уцјењивању радника, бунџијским штрајковима, састављању црних листа, бојкотима, говорима под шатрама, протестним шетњама и вуцањима; али, ако не почнете да чините другима само оно што бисте хтјели да се чини вама, почећете, и то убрзо, да се давите у сопственој крви а ваша џепарошка цивилизација ће се утопити као звијезда која тоне у океан.
Превео са енглеског: Младен Келеч