„Нова Елоиза“ представља једно од најуспјелијих Русоових дјела. По својој садржини нефилозофско, ово дјело је, ипак, обогаћено оним до чега је Русоа довела филозофија. Овај роман, лишен строге систематизације и презентован у облику обимне преписке, био је Русоово најприхваћеније дјело од стране публике, и међу најутицајнијим књижевним остварењима осамнаестог вијека.
Дјело које свој узор има у чувеној преписци Пјера Абелара и Елоизе д’Аржантеј пружа нам извјестан увид у деликатност емотивног, страственог односа између двоје људи које реалност подређује изборима што им претходе. Сен-Пре и Јулија; језгро, чвориште и есенција ове Русоове проповједи о моралу, љубави и врлини, јесу учитељ и ученица. Писма актера овог дјела (а у овој врлој згоди било је још судионика) одликује тактичност, убједљивост, промишљеност пишчева која разастире моменат присности, пажљивим потезима помјера нити којима се воља и намјера свих његових ликова управља и води.
Но, због чега писмо? Велики учитељ Абелар сигурно заслужује такву пошту, али прије да је ријеч о дубини која се тек преко писма може да саопшти. Јунаци ове приче откривају се, а предуслов отвореног ступања к другом јесте да се упознамо сами са собом. Писмо може да буде калем интроспекције. Сен-Пре и Јулија откривају себе у односу на друге и из односа према другима. Говор диригује наступ, писмо диригује приступ. У писму смо принуђени да се обавијестимо о себи, о ономе што другима желимо да представљамо. Писмо је хоризонт обзира према ономе што желимо артикулисати. Почињемо да говоримо када стекнемо вјештину да преузимамо значења разумљива осталима. Пишемо тек пошто уочимо да значења нису разумљива свакоме на исти начин.
Писма двоје заљубљених су, осим признања страсти, љубави, чежње, истовремено, и признања врлине, обзира, бриге, уважавања. Русо своје јунаке, који су упућени једни на друго, упућује на пут врлине. Њихове интимне исповједи служе као оријентир, као покриће писцу за будућност коју им је намијенио, то је страст која стасава у поузданост врлине. Врлина се очитује као брига, као присутност, као бивање за другог, али и као углед. Очи других све вријеме боду Јулијин мир. У врлини Русо налази спас за душе чију је присебност надвладала жеља. Више него борба за наклоност, посвећеност и узајамност између два бића, истиче се борба између наклоности и обзира, осјећања и позиционираности ликова. Русо поистовјећује рационално и конвенционално. Осјећајност, страст душе, пламен у коме изгарају срца љубавника изискује друштвено признање, прихватање „трећих“. Аутор атипично савјесних љубавних исповједи, лишених пригодних алегорија и блиставих надахнутости Еросом, у јадиковци својих ликова открива тек наговјештај несмотрене искрене привржености и усмјерене заслијепљености какву раскриљује љубав. Писац је настоји преобразити у нешто друго, у извјесну склоност ка врлини, у испоснички крик међусобне уважености, у свеприсутност заједнице људи. Простор двога је ишчашен упливом других ликова и „топонимским“ одређивањем садржајности бића. О врлини је ријеч тек када се говори о пожељној врлини. Обзирност се позиционира према ситуираности. Част, понос и стид, уграђени у пригодно разликовање сталежа, бране носиоцу ријетких врлина, талената и склоности посјед на који право полаже племство.
Ово, по маниру, антифилозофско дјело, структурално је преобимна скица значења подређеног преовладавајућем у једној епохи. Ликови су досљедни, иако њихов раст јесте тек привидан, колико је њихово мирење спасоносно. Раст је у овом случају ширење које се представља као уздизање. Мирење подразумијева срастање с обликом поретка, обзира и стила којим су актери уобличени.
У овом Русоовом дјелу и страдалништво заодијева рухо помирљивости. Дубина, бол, патња не задобијају глас, лишавање, одрицање и вјера узгредно су искушани. Све то доприноси утиску једне студиозне опсервације неутаживе страсти наивно обуздане неубједљивим разлозима на преко седам стотина страница. Ерос је изигран рационалним. Отпочетка, деликатан наступ судионика драме што се у њима одиграва изигран је аполонском перцепцијом домета и суштине узајамне људске везаности. Привидно изражена садржина дионизијског скончава у својеврсном агапизму. Управо лишеност ове димензије у Русоовој имагинарној преписци потврђује је као опсјенарску изведбу, аверзију спрам несаопштивог и исконског које надилази нашу „комуналну“ везу. Писма двоје заљубљених, веза у њима изражена и преко њих реализована, камуфлира једну ширу друштвену везу што је вези двоје људи претпостављена.
