Свака ствар коју додирнем, одзвања одсутношћу, опомиње ме да је прашина и да оца могу вратити само путујући у скровиште дјетињства.
Кажу да је у Калиновику била кућа мојег оца и да је умирао сатима, без изговорене ријечи. Моја сјећања се пружају до сахране на којој сам пухала у маслачак, као да сам жељела отјерати све што се накупило у мени. Имала сам само четири године и о губитку ништа нисам знала.
Мајка ми је тек касније испричала причу о мени, која је била изван моје личне перцепције стварног. Назвали смо је Тајна врата, и иде овако:
1. Језгро
Рођена си ненадано брзо, отимајући се из постељице, брза и бунтовна, длакава као мала звијер а ипак си осмијехом допустила да те заволим. Позвала сам твог оца и он је славио, звао те Циганче и волио те због твоје необичне воље да се противиш свему људском.
Били смо често уплашени када би се из кревета попела у ормар, уништавала си све ствари које су нам нешто значиле, као да си знала да се љубав одриче. Довршавала си започете приче живота, спремна да нас научиш нашој неспособности одрастања.
Говорила си да ноћу одлазиш у други свијет у којем дјеца могу да се играју без спавања. Све твоје измишљотине, истините су, јер си у њима живјела срећом малог бића, вјечито одбијајући пољубац.
Звали смо те и дјечак због аутића који си возила са дјечацима, показујући оно што нисмо ни слутили, да је твоја слобода већ постала твоје право и да нећемо моћи да те посматрамо као дијете са којим се разговара о правилима, имала си их и опирала си се „бабиним теглама“ како си звала све наше казне.
Откинула се сјена са зида у твој покрет. Малена као коферче, носила си терет покрета из једне у другу стварност. Никоме ниси дозволила да ти појасни свијет. Намотавала си своје вријеме на прст као развучену жваку и говорила: научићу све сама, не знате више од мене ако сте рођени прије мене. Научила си све нас да те послушамо, окренула си наш ред у неред живота и ми смо живјели срећни, што неко као ти, мијења наше коријење.
– Мама, слушала сам како бака не воли деду, нећу никада да се удам – то си ми рекла тако одважно и љутито, одричући се свих, које си сматрала лошима.
Ниси признавала постојање породице, нагласила си нам свима на једном окупљању да не волиш никог лошег и да ти нико није крв, да је твоја крв твој пут и да ћеш отпутовати сама.
На дан када је умро твој отац, престала си да причаш. Молила сам се за мрву твојег присуства, твојег погледа изван празнине, али била си први пут сједињена са истином и бољела те.
Сви су ми говорили да ти треба психолог, да ћутање траје мјесецима и да се крећеш као сјенка, застрашујуће мирна у самоћи. Толико си ми суза поткрадала, толико ми ноћи ниси дозволила да се одмакнем од твог погледа.
Одустала сам од тога да те водим докторима, да те сматрам чудном, да ти приписујем лудило, бол, шок, све што су ми говорили. Знаш, Циганче, било је све јасно, отишла си на тајна врата тамо гдје још можеш видјети оца. Била сам слаба, сломљена и изгубљена у својој боли, али ти си ме подсјећала да суза само одузима поглед облака у очигледно.
Остала сам на попису најближих, које си ти решетком погледа уочавала, дајући ми снагу да те подстакнем на говор, причала сам мјесецима у јастук, зид, ормар, све што нас окружује.
Вјеровала сам ти, твој поглед је био блистав, могла сам видјети како ластавице надлијећу твоју главу, као гнијездо и замолила бих све оне који се боје за тебе, да се измакну из твог простора, моје немирно, дивље и нестварно дијете, све више сам те вољела што си више срце напрезала у тишину.
Сваки дан си ми љубила руку, одлазила си међу дјецу, која су радосна, која говоре, да стојиш и гледаш њихово одрастање у тишини као да преврћеш ништавило на другу страну, спремна да оцу дозволиш да оде тек када ти осјетиш да је вријеме.
– Чим се родиш, сахрањен си – једном си рекла док смо ручали, твој отац ме молио да тражимо помоћ за тебе. Знала сам да си здрава, да одрасташ иза својих врата стварности и допустила сам да будеш своја.
Оног дана када си проговорила, твоја сестра је вриштала од болова у очима, пристигла је и докторица, били смо спремни да је водимо на лијечење али рекла си само:
– То је феферон, прснула је у око кад је преполовила, добро је.
Ми смо сви остали у камену чуда, свјесни да си поново с нама и да си за своју сестру била спремна да се вратиш.
2. Отисак стопала
Пут којим сам ишла био је измишљен као црта која дијели живот и смрт, лебди над главом страх да не превагне осјећај безнадежности, уткан у дјечију главу, као у гљиву којој не знаш колико је смртоносна.
Нисам се сјећала године ћутања. Нисам знала ни због чега ме старица питала знам ли гдје је Бог, онако погнута, скоро до земље, жмиркала је старошћу и надом. Рекла сам јој: свуд је око нас, када погледате било гдје само помислите да га има и то ће бити истина.
У то вријеме комунизма, Југославије која је још потврђивала свој суверенитет, говорити о Богу било је једнако неспретно као и ћутати о смрти оца, надајући се да ћутањем поричеш стварност.
Никада довољно дијете да не могу остарити за минут, почела сам да пишем текстове о отетим новцима од грађана помињући тадашњу кризу у Неуму. Међу свим неправдама, увијек сам бирала једну, да је одмјерим и саплетем ријечима. Могла сам своју ноћ, дати за било чију, своју тугу назвати именом нечије радости, али моја су сасзнања била превише јасна да се могу сакрити иза фантазме.
Након мојег текста о Неуму, мама је сазвала породицу, онако у невјерици да се бавим праћењем онога што су они сматрали послом неког другог, њиховог бога, који је мојем Богу био само један од дописника.
Сви су и даље сматрали да нисам нормална, да не одрастам као дијете, да причам као старица, да се бавим чудним стварима, да није моје да питам за политичаре у Босни и Херцеговини и толико тога су имали да кажу, а никада ми нису рекли да сам сама, да иза мојих леђа нема оца да ме брани, да ми је мајка нејака, да је моја сестра, старија од мене, само дијете које ме треба.
Одлучила сам да штитим мајку од свих и свега, да учим сестру да не плаче, да пратим како пропада друштво у којем сам тек мала прашина, непозната а ипак присутна, док ме неко не одмакне покретом јакога.
Говорила сам и да су комунисти прошупљили небо, отевши нам бога и све молитве за спас рођених. Након што сам проговорила, нисам више жељела да ћутим, и то ме довело до оне вјечите бунтовнице, којој је сваки корак унапријед био осуђен.
3. Руке
Мравињак недостижних глупости, презрела сам и напустила. Оно дијете у мени још је спавало под деком на којој је био Пинокио. Истрошена сјећања попут ребуса редала сам у своју торбу, тамо на литици срца.
Није ме никад нико одвео да видим надгробни споменик и да схватим да под земљом почива онај којег су звали мојим оцем, али сам знала по мамином скривању, у мрачне собе живота да никада нећемо остати исти, више нас неће посјећивати исти смијех, неће нас гријати сунце.
Ноћу сам пред спавање подизала руке у висину, вјерујући да ће Бог схватити, да ће ме спасити властите жалости, тако мало тијело да ће довести до пута и да ћу бити некоме отац, да управо отац а не мајка, мајки има тако много а очеви одлазе.
Били смо на на самом прагу рата када одлучујем да се одрекнем сјећања и да га избришем из себе као да није никад био ту, нити га је мама вољела.
Захтијевала сам да се склоне све његове фотографије, тако прецизно постављене и са пуно љубави. Мене је та љубав гушила, то одсуство времена на зиду, тај оквир у којем је кост, кост беспотребна да се са њом живи даље.
Отишли смо из Сарајева, склонили смо све фотографије, одрекла сам се себе за себе и тајна врата сам затворила, не говорећи ником да знам кад ћу се поново вратити.
Када се будем вратила, то ће бити један обичан дан, а срце ми више неће жељети ништа. Празнина коју будем спремна оставити везаће ме поново за повратак оцу.