Џои је коначно, али преко воље, продао свог изгланцаног Фендера Кинешчићу. На крају је то морао бити он, Кинешчић. Он је био једини који се јавио на Џоијев оглас на Крејглисту и пристао на тражену цијену. Само је Кинешчић – дијете које је стигло са родитељима након Краха – имао вишка новца, и, захваљујући њему, Џои је имао довољно кеша за пиће у бару.
Преко пута „Флеш ројала”, беспослени младићи и дјевојке су се, на дневној бази, мотали око врата напуштених кућа и даскама затворене биоскопске сале. Флаше су мијењале руке и усне. У нека славнија времена биоскоп се звао Гем Синема, али људи су почели заборављати његово име након што је банка продала неонску рекламу – натраг до Кинеза, који је изгледа скупљао све што је некад било АмеЛика. Иако је „Флеш ројал” опстао, његов власник Хари је такође продао свој знак: четири џиновске играће карте које је држала електрична рука покераша из које је изведено име локала. Извршни директор Чајнакорпа је дао Харију понуду коју овај није могао одбити. Његова клијентела је протествовала, али Хари је само слегао раменима и рекао да се знака свакако морао ратосиљати, зато што би тако себи олакшао плаћање позамашног рачуна за струју.
Дјевојке и момци у биоскопском улазу су се рутински опијали и, већ урађени, би се додатно отупљивали од некаквог стварно лошег шита све док не би постали толико гласни да их је мурија морала тјерати одатле. Баја познат као Мали Демон важио је за најгаднијег. Стигао је из Ел Салвадора или неког сличног мјеста на југу, гдје је сиромаштво било још веће. Момци и дјевојке су купили пинту вина у пластици у продавници за 99 центи. У том цријеву боје ћилибара, била је текућина направљена од кукурузног сирупа и бог зна чега још. У ова тешка времена, алкохоличари су се сналазили како су знали, нису се либили ни пресипања ватренe водe под разним називима или никаквим из прозирних боца сумњиве чистоће и без етикета. И Џои би био тамо с њима да није утрапио гитару.
Џои се надао да ће се увући у „Флеш ројал” непримијећен од стране прошлих и будућих пајдаша. Знао је навике момака и дјевојака који су вазда висили на другој страни улице: слиједили би га у бар и гуркали док им не купи пиће у чаши. Његов план је, умало, осујетио Томи Цвоњак, који га је спазио и махнуо му. Џои је примијетио да је Лотар био међу винском екипом на вратима, и да је додавао пинту у папирној врећици осталима. Лотар скоро да није више излазио напоље. Он је трошио своје дане сједећи у кући и халуцинирајући. Људи су се различито прилагодили свијету послије Краха, али Лотар се није уопште адаптирао. Након Пејлиновог убиства и немилосрдног успона Кине, сви су знали да повратка у „нормално” нема и да ће сваки дан личити на Вјечни Уторак. Већина је урадила што је могла, дајући све од себе. Лотар је имао проблема са налажењем тога најбољег, и Џои је ставио ценера на њега у „Флеш ројаловом” самоубилачком базену.
Док је отварао улична врата, Џои је погледао у небо прије него што је крочио у барски мрак. Никад није престајао да се чуди колико тога се не мијења, чак и кад се живот толико разликује од оног некадашњег. Небо је још увијек било плаво. Сунце је и даље сијало. Вјетар је дувао у правцу запада, и вране су још увијек кричале и клепетале у Улици бријестова у тишини градског праскозорја. Редовима испред Државне службе за помоћ није се назирао крај, а људске олупине које су одвозиле напуштене аутомобиле су исто тако биле незаборавна слика. Негдје у својој подсвијести, Џои је схватио да би депресија морала личити на депресију описану у књигама. Требало би да све буде увијек обавијено сивим облацима, тмуран дан да насљеђује тмуран дан. Он је очекивао да мрачно доба буде мрачно, да се са тешкоћом присјећа сунчаних дана, ваздуха иоле чистог, да се не изненађује суровошћу пејзажа.
Тада су се врата затворила за Џоијем и примијетио је суморност утробе бара, коју су надопуњавали задаси проливеног пива и индустријских производа за хигијену. Запахнут миомирисима, оставио је по страни своје нелогично незадовољство природом. Посјео се на столицу, извукао напоље свој тек стечени колут новчаница, и са помало бахатим покретом оставио двадесетицу на шанк, чиме је јасно ставио до знања власнику Харију да је при лови. Хари је био налакћен на други дио шанка, и у разговору са постаријим типом дуге дивље косе, Џоију познатог као Стари Бо. С њима је била и жена у свиленој кошуљи и кожним хлачама: ништа мање Џоију позната Магда. Али кад се кеш забијелио у полутами, Хари се исправио и кренуо у његовом правцу. „Шта оно би, младићу?”
„Шот и гутљај нечег.”
„Желиш праву ствар?”
Џои са жаљењем показа да не жели. „До ђавола, не. То би ми избунарило џеп.” Хари је ставио чашу на шанк и извукао флашу одоздо. На папирићу-етикети је писало Древан и изузетан. Хари је био махер за откривање залиха стварно јефтиних, стварно незгодних вискија. Некада се Џои опијао и Џек Денијелсом, али ти дани су сада већ давна прошлост. Заиста, посљедњих мјесеци, Џека Денијелса и остале старе другаре из дана посла и кредитних картица, било је страшно тешко пронаћи, чак и ако сте за њих нудили и масне новце. Најубједљивије објашњење би било да су Кинези једноставно купили све залихе Џека прије него што је овај напустио Линчбург. Било је то као да су имали право првине над добрим стварима. Ако питаш у дисконту пића, клинац за касом ће ти нерадо рећи да га немају „на залихама.” Залихе су постале дио наших живота и ријеч у нашем рјечнику коју употребљавамо свакодневно. Када у продавници немају тоалет папира, само кажу да га је било нешто на крају рафа. Ако нема сијалица, управо су их наручили. Свијет хрли у оскудицу и несташицу.
Хари је насуо шот Древног и изузетног пред Џоијем и почео да пуни криглу Пабс пивом из славине, истовремено, наставио је свој претходни разговор са Старим Боом. „ʼСи чуо шта о Чарлију?”
Стари Бо слегну раменима. „Чарли је опет вани, у брдима. Рекао нам је да иде на пецање, али ми сви знамо да очекује црне хелиће. Нико никад га није успио убиједити да они неће доћи зато што свијет не даје два курца на Америку више. Мислим, ко још жели преузети на се овај неред?”
„Кинези, изгледа.”
„Па то ти је точак јебене дарме, зар не?”
Џои је већ више пута чуо варијације истог разговора, и његова пажња се усредсредила на шот испред њега. Право искушење је било сунути га наискап, као сваки представник старе школе, али здрав разум је сам диктирао темпо и ограничио га на отпијање половине. Посљедње што му је требало јесте сјебана ноћ, банкрот и црне рупе у сјећању. Спустио је пола чаше на шанк и загрцнуо се. Древни и изузетни је био истински грозан. „Проклет био, Хари, Бијела муња из масонске ложе je била боља од овога.”
Хари намигну. „Морао си бити овдје у уторак.”
Џои се нацери и брзински прогута јак гут разводњеног Пабста. Затим је гласно издахнуо и дозволио себи луксуз лежерног осматрања унутрашњости бара и клијентеле у њему. Двије аматерски тетовиране дјевојке из предграђа њежно су стискале пиво, дијелиле сто и цигарету. Биле су младе, вјероватно не много старије од година када те смију послужити пићем, јако нафракане, и неуспјешне у скривању своје тјескобе. Мора да су се надали двојици добро нафатираних момака који би их забавили, картицом платили рачун и можда их нахранили. Лоша времена су однијела побједу, чак и над добрим дјевојкама. Њихова тјескоба произилазила је из чињенице да се до тог часа није материјализовао ниједан бољестојећи лик, и, прије или касније, Хари ће очекивати од њих да наруче друго пиће. Хари је попуштао женама више него мушкима зато што је то било добро за посао, али нико још није висио у „Флеш ројалу” унедоглед на само једном пиву. Џои је био напола у искушењу да се пресели за њихов сто зарад разговора, али оне су дјеловале глупо и он је знао да ће све завршити на томе што ће им он купити цугу. Прекасно је за то. Тада је Џоија почела занимати друга жена у бару.
Магда је вјероватно имала четрдесет, али су се оне на њој слабо примјећивале, скоро никако испод црвеног руна на глави и на веома замамном тијелу. Кружиле су приче да је она запослена жена, и да јој иде добро у поређењу са већином. Гласине су казивале и то да је страшно тражена профи домина можда тамо у Шелбивилу – везивање ланцима, бичевање и кешом исплаћено понижавање тек пристиглих на плати у Чајнакорпу – да има сопствену тамницу, и да плаћа пандуре и кинеске агенте за везу како би све било на нивоу и поштено. Ако је то била истина, Џои је сматрао да је то било вриједно дивљења. Сад је Америка постала нешто више од кинеског продајног простора, Пекинг би морао прихватити и настраности са свим осталим.
Приче о Магди, судећи по њеном одијевању, биле су вјеродостојне: кожна јакна са гримизном петокраком на леђима пребачена преко рамена, била је и више него доказ да је Магди стизао новац однекуд, али и да је имала укуса за драматичност. Кратко га је овјерила погледом кад је улазио, и онда кад га је Хари кренуо да услужи. Од тада му, међутим, није поклањала пажњу, остајала је вјерна затвореној конверзацији са Харијем и старим Боом, истовремено незаинтересовано чрчкајући по мобилном телефону. Колико је Џои могао чути, промијенили су причу о екстремним приликама у овом времену након Краха.
Магда се иронично насмијала. „Народ се вратио неком атавистичком, метафизичком бања-филму на неодређено вријеме.” Њен глас… Њен глас је био тих и никотински храпав, али са извјесним и заводљивим ауторитетом, што је лако могла бити професионална деформација.
Стари Бо је климнуо главом. „То је чињеница. Сјећаш се кад су они Пентекостални шупци кренули фарбати зграде у црвено? То је било јебено језиво.”
Хари је улио ново пиће Старом Боу. „Драго ми је што се том срању стало на крај.”
„Нема ни тих занесењака више толико.”
Магда је показала руком да јој се напуни кригла. „Хистерија изгори саму себе.”
Стари је пио Дјуер. Некако је Стари Бо увијек имао кеша, иако му нико није знао извор. Неки су тврдили да је он био цијењен умјетник у своје доба, али које то врсте умјетник би себи дозволио учешће у дебати „Руси су сједили више од деценије након пада комунизма, трептали и чудили се шта се то јебено десило с њима?”
У тај час, свјетла у „Флеш ројалу” су затреперила и пригушила се, ТВ екрани се угасили, а и Магдин Чипед као да је цвркнуо, све у један мах. Сви су застали, питајући се да ли је то почетак тоталног затамњења или само посљедица грешке на серверу. Нико није желио да спекулише о првој, горој могућности. Нелагода се брзо прекиде: напајање и аберантни сервер су дошли себи те се сви екрани вратише у нормалу. Доказ више да постоје пропусти који се не могу објаснити, иако би Чарли, да је био ту, сигурно тврдио да је то био утисни-и-заборави моменат прања мозга. „Мислите ли да човјечанство има још деценију пред собом?”
„Кад је Римско царство пропало наступило је пет вијекова хаоса и варварства.”
„Али кад је Британско царство пропало, пустили су косу, набавили јефтине гитаре и дали нам Битлсе.”
„Шта ти мислиш, клинац?”
Џоијев ум је у том часу лутао страшно далеко од нити њиховог разговора. Он је замишљао Магду у корзету домине и штиклама, као краљицу порока у тамници коју су зли језици измаштали, али га је директно питање изненада вратило у садашњост и он је одговорио без размишљања. „Управо сам продао своју гитару.”
Магда је тужно уздахнула. „То не слути на добро.”
2010.
Превео са енглеског: Милан Милошевић