Управо га је хтјела упитати да ли и он вјерује да су Јевреји криви за сав тај јад као што је то Хитлер свуда пропагирао, кад јој он стави руку на кољено и она занијеми.
Усред приче.
Осјетила је његову лијеву руку на свом лијевом кољену.
Рука му је била топла и јака.
Бивала је све јача и осјетила је топлину како продире кроз њене штрампле све до коже а сама је постајала све неодлучнија, шта би сад требалo да ради са његовом лијевом руком на свом лијевом кољену. Да ли да каже: „Шта то радите са својом лијевом руком? Не мислите ваљда да моје лијево кољено припада Вашој лијевој руци! Није моје кољено такво! Моје кољено је ту за клечање, али не за то да ме на крају још и узбудите!” Или да ништа не каже већ само њежно склони његову лијеву руку са свог лијевог кољена или да га шаљиво удари по руци смијешећи се притом, али тад би га можда навела да мисли на кољено, јер он можда уопште и не зна да му је лијева рука на њеном лијевом кољену, можда је спустио сасвим случајно па би јој то баш било срамно јер би он могао помислити да она мисли да он своју лијеву руку не држи случајно на њеном лијевом кољену. Или да ништа не каже и ништа не чини већ само да сачека да он склони своју лијеву руку са њеног лијевог кољена, јер он засигурно не зна ништа о својој лијевој руци, он сједи сасвим изгубљен поред ње и чини се да размишља о нечему веома озбиљном а не о њеном лијевом кољену − али тад осјети његову руку на свом десном кољену.
Запањено се скупила а његова лијева рука лежала је на њена оба кољена. Толико је била велика. А Агнес помисли: дакле, овај поред мене и није тако изгубљен, али се и даље чини да размишља о нечему озбиљном и можда заиста још не примјећује шта ради његова лијева рука − кад осјети његову десну руку како јој је иза леђа обухватила надлактицу.
И десна рука му је била јака и топла.
А Агнес помисли како он није само јак и велик, већ можда и груб те да је сад сигурно да не мисли ни на шта озбиљно већ на њу. Најбоље би било кад би му одмах рекла: „Шта то радите са Вашом лијевом и десном руком? Надам се да не мислите да моје десно кољено припада Вашој лијевој руци? Моје лијево кољено није такво а моје десно кољено је ту за клечање а не зато да Ви својом десном руком тако луђачки притишћете моје десно раме, јао! Даље од мене с Вашом лијевом руком! Шта то радите Вашом десном руком, ух! Хоћете ли спустити одмах своју лијеву руку са мог десног рамена? Господе, моја коса! Мој лијеви палац, ах! Мој десни мали прст, ах! Склоните свој нос, угришћу! Исусе и Маријо, моје усне! Ах, Ви сте дивљак! Ви, са Вашом лијевом руком…”
Али онај са лијевом руком није ништа од тога чуо, јер му није рекла нити ријеч, све је то само помислила. Знала је она наиме да једну такву лијеву руку не могу спријечити ријечи — и Агнес је размишљала, бранила се, додуше, али могла се и трипут јаче бранити, а он би је и тако пољубио јер је био још јачи и уопште, веома добро грађен, али би ипак било неправедно рећи да је био груб. Не, уопште није био груб, али је ипак било неправедно што су мушкарци јачи од дама. Тако су слике мушкараца увијек боље а често су само негативци који нестану одмах послије, иако су често пријатни људи, попут овог са лијевом руком који ју је тек три пута пољубио а тај трећи пут је био најљепши.
Сунце је зашло и пала је ноћ.
Све је прошло како је морало.
Агнес је запањено примијетила да је Еуген још држи у загрљају, а и она њега.
Била је без ријечи а чинило се да је и читав свијет занијемио, толико тихо бијаше под бријестом.
Дошло је све како је требало доћи.
Скоро да се чуло како долази и Еуген се осврну.
И Агнес се уплаши и стидљиво га упита да ли је нешто чуо.
„Да”, рече, „није то ништа.”
Питала је не би ли сад требало поћи, а он рече: не. И тако су остали сједити.
Превела са њемачког: Јелена Ђудуровић Вајкић