Технолог Лаптјев се пробудио и помислио: напокон морам то да јој кажем!
А мислио је тако о једној жени, Коњагиној.
И запутио се на станицу, да би стигао на трамвај у осам и двадесет пет, зато што му је било далеко путовати.
Али, на станици је открио да је данас недеља, трамвај у осам и двадесет пет је недељом укинут, доћи ће тек онај у девет и четрдесет. Ево до чега су ме довела осећања, помисли Лаптјев и поче да чека.
Да би скратио време, он оде у трговину, по боцу пива. Али, продавачица рече да не само да неће дати пиво, него да јој је он, уопште, дужан двадесет седам рубаља, треба имати савести. Лаптјев је имао и више новца, али ако јој да двадесет седам рубаља, њему ће недостајати за карту, а он је морао код Коњагине. Зато је брзо отрчао кући, тамо узео двадесет седам рубаља и донео продавачици. И једва је успео да стигне на трамвај.
У трамвају је путовао и гледао кроз прозор.
Али, тада су ушли хулигани. Они су почели да праве неред. Лаптјев је изашао на врата, у међувагонски ходничић, није хтео да има посла са хулиганима, зато што су могли да га изударају или, чак, убију, а он је морао код Коњагине.
Али хулигани су такође изашли у међупростор, почели да пију, да пуше и да се псују. Тада Лаптјев хтеде да се врати у вагон, али хулигани га задржаше и почеше да питају: зашто са нама не пијеш, да ти се ми, можда, не допадамо. Лаптјев рече да ће попити са њима. Аха, сложио си се за џабака, повикаше хулигани, али најпре плати, а потом пиј! Не, рече Лаптјев, у том случају нећу пити. Аха, повикаше хулигани, спреман је да лоче муфте, а да плати није спреман! Тада просто дај паре! Али, Лаптјев није могао да им да паре, оне су биле потребне њему самоме, да би прешао са Кијевске станице на Павелецку, и да, даље, оде код Коњагине која је живела далеко. А и натраг се ваља враћати. И он рече да ће им дати паре, једном, касније, а сада не може. Али, хулигани не повероваше и почеше да му отимају паре. Он стисну џеп и упорно им није давао. Тада се воз заустави, двери се отворише и хулигани рекоше да ће они сад избацити Лаптјева, зато што не маре ни да га виде. Лаптјев помисли, ако га избаце, да ће стићи код Коњагине ко зна кад. Морао је сам да избацује хулигане. И он их избаци, удахну са олакшањем и крете даље.
Он преседе у метро, са Кијевске станице на Павелецку, а тамо га зауставише милиционери, да би проверили документа. А Лаптјев, као за пакост, није успевао у вези са узрастом да промени фотографију. Он је то морао да учини пола године раније, али је био исувише заузет послом и мислима о Коњагиној. Поче да објашњава то милиционерима, и они га опколише да му изнуде новац. Свима су паре потребне, горко помисли Лаптјев, али оне су потребне и мени самоме. На путу, он се одједном отрже и потрча. Он је трчао врло брзо, а милиционери су се брзо уморили, зато што су се навикли на седећи посао.
Али, ево несреће: Лаптјев је уврнуо ногу.
Страдајући и стењући, он скиде испод кошуље мајицу, зави ногу и отхрама према станици, трудећи се да буде неприметан.
Напокон је сео у трамвај и кренуо.
Прошао је три станице, али тада уђе слепа старица и крете по вагону с пруженом руком. Неко се окрете, искористивши чињеницу да старица не види, а неко јој удели, за сваки случај. Лаптјев би радо уделио, али није имао сувишног новца. Тада, одједном, старици постаде рђаво, и она поче да се савија и да придикује да је изведу и одведу до станице, где има снаху; Лаптјев је морао да позове „хитну помоћ“, да је сачека и да теши старицу, зато што је она викала да ће истог трена умрети. „Хитна помоћ“ је стигла и рекли су да старица има срчани напад и да би одиста могла да умре, уосталом, давно јој је време.
Лаптјев почека следећи трамвај и опет крете код Коњагине.
Путовао је пола сата трамвајем, а онда почео да чека аутобус. Аутобус је дошао, Лаптјев је ушао, кренуо, али после четрдесет минута аутобус је доживео хаварију насред пута.
Лаптјев је проценио степен хаварије и кренуо даље пешице, зато што је остало још само седам километара. Истина, са хромом ногом тешко је корачао.
Али, ипак је стигао.
Већ се смркавало.
Пришао је поред куће где је из дворишта вребао опасан пас. Пас виде да Лаптјев корача тешко и помисли да, мора бити, са собом нешто носи. А пошто су га, за време дресуре, хушкали на лопове, заурлао је, залајао, бацио се на Лаптјева и ујео га.
Лаптјев је здравље чувао више него спољашњи изглед. Зато је откинуо рукав кошуље и подвезао рану.
У девет сати увече зазвонио је пред станом Коњагине.
Отворила је њена мама и рекла да је Коњагина отишла код суседа Мутина.
Лаптјев крете код суседа Мутина.
Мутин је пио с пријатељима. На питање о Коњагиној разјарио се и кренуо на Лаптјева, назвавши Коњагину ружним речима. Морао је да удари Мутина. Али, Мутинови пријатељи бацише се на Лаптјева, дохватише га и бацише са балкона трећег спрата.
Лаптјев је остао жив, али је сломио ону другу ногу. Привезао је кочић уз њу и омотао је другим рукавом кошуље.
И опет се, некако, запутио према кући Коњагине.
Тамо је рекао њеној мами да ње код Мутина нема.
Ох, рекла је мама, ја сам потпуно заборавила, она је отишла код своје другарице Ситине да везе украсе.
Тада Лаптјев оде код Ситине.
Али, Ситина је седела сама. и није везла украсе, него, насупрот томе, гледала телевизор и није радила ништа. Она позва Лаптјева да јој се придружи. Али, он оде и опет крете према мами Коњагине.
Ох, рекла је мама, ја сам једна сасвим стара луда, испоставља се, моја кћи је све време била у купатилу, а ја нисам ни знала!
Тада изађе и сама Коњагина, сва чиста, ружичаста, предивна, и рече: мили Лаптјеве, напокон.
Али, Лаптјев рече: не, Коњагина, чуј ме. Дојадила си ми, очима више не могу да те гледам, престани да ме пратиш.
Испунивши свој дуг честитог човека и мушкарца, Лаптјев се удаљи.
Чувао је снагу: предстојао му је још и дуг пут у завичај.
Превео са руског: В. Јагличић