Студен, зима. Јануар је мучан сваком сиромашном човјеку, чистачима, полицајцима – свима који не могу скрити нос на топлом мјесту. Он је мучан, наравно, и мени. Не зато што нисам пронашао топао кутак за себе, већ што га моја машта трпи.
Заиста, зашто лутам по пустоj обали? Четвороглави фењери јарко горе, иако вјетар удара у стакло фењера и присиљава плински пламен на плес. Од јарког свјетла, мрачна маса раскошног дворца, посебно његови прозори, чини се још мрачнијa. У великим огледалским стаклима зрцали се мећава. Фијуче, јечи вјетар над леденом пустињом Неве. Динг-данг! Динг-данг! − шири се звук кроз вијавицу. То сат на торњу Саборне цркве звони, и сваки удар тужног звона подудара се са лупањем моје дрвене ноге о залеђену гранитну плочу и са ударима мог болног срца о зид његове скучене собе.
Морам се представити читаоцу. Младић са дрвеном ногом. Можда ћете ви рећи да ја имитирам Дикенса, сјећате се Сајласа Вега, лика у роману Наш заједнички пријатељ. Не, ја не имитирам: заиста сам младић са дрвеном ногом. Недавно сам постао такав…
Динг-данг! Динг-данг! Сат на торњу започе тужно “Господи, помилуј“, а затим одзвони вријеме. Тек је један сат. Још седам сати до свитања. Тада, та црна, пуна влажног снијега ноћ одлази и предаје мјесто тмурном дану. Идем ли кући? Не знам: мени је сасвим свеједно. Не треба ми сан.
У прољеће сам такође волио да шетам ноћима по том кеју. Ах, какве су то биле ноћи! Шта је то било боље од њих? То није спарна јужна ноћ са необичним црним небом и великим звијездама које нас прате својим погледима. Овдје је све освијетљено и свечано. Вишебојно небо је хладно и лијепо, пресијавају се сјевер и исток, ваздух је свјеж и резак; Нева се котрља, поносна и бистра и спокојно запљускује маленим таласима камен кеја. И на том кеју стојим ја. И на моју руку се ослања дјевојка. И та дјевојка…
Ах, поштовани господине, боже мој! Зашто сам почео да причам вама о својим ранама? Али тако је глупо, јадно људско срце! Када је оно рањено, оно јури у сусрет сваком познанику и тражи олакшање. И не проналази га. Теби је све јасно, коме је потребнa пробушена, неокрпљена чарапа? Свако се труди одбацити такве чарапе што даље од својих ногу.
Моје срце још није потребовало закрпу, када сам у прољеће те године упознао Машу, несумњиво најбољу Машу на свијету. Упознао сам њу на тој обали која није била сасвим хладна, као сада. Имао сам праву ногу, умјесто одвратне, дрвене, баш исту као што је моја лијева. Заправо, био сам једноставно витак, па наравно не ходам, као сада раскречен. Рђава ријеч, сада ми није до ријечи. И тако, упознао сам је. Једноставније није могло; ходао сам. Она је ходала (нисам женскарош, то јест нисам био женскарош, пошто сам сад са дрвеном ногом)… Не знам шта ме је подстакло, и ја проговорих. Прије свега, наравно, о томе да нисам један од оних дрзовитих и слично; затим о томе како су код мене чисте намјере… Моја доброћудна физиономија (коју сада мрачи повећа бора баш ту гдје се спајају обрве) умирила је дјевојку. Отпратио сам је до Галеријске улице и до саме куће у којој је живјела. Враћала се од своје старе баке, која је живјела у близини Љетне баште, и код које је свако вече ишла читати роман. Сирота бака била је слијепа!
Сада је бака умрла. Те године је умрло много њих, не само старих. Могу умријети и ја, штавише, могао сам, увјеравам вас. Али издржао сам. Боже мој, колико јада може поднијети човјек? Ви не знате? И ја, такође, не знам.
Одлично. Маша ми је наредила да будем херој и зато сам морао ићи у војску.
Времена крсташких ратова су прошла; витезoви су ишчезнули. Али ако вам вољена дјевојка каже “овај прстен сам ја“ и бацићу га у пламен пожара, и то у највећи пожар, пожар Фејгинских млинова1 (како је то било давно!) – зар ви нећете појурити да га нађете? Ах, како је он чудан, наравно није − одговарате ви − наравно да није! Отићи ћу у Будим и купићу јој десет пута скупљи. И она ће питати да ли је ово скуп прстен. Никада не би повјеровала. Међутим, ја нисам вашег закона, читаоче! Може бити, да та жена, која вам се свиђа и учини тако. Да, ви сте наравно власник стотину дионица или можда ипак члан Грегер и Ко. Чак сте се у Букурешту претплатили на “Вилиног коњица“ из забаве. Сјећате ли се, можда сте у дјетињству посматрали лептира који је прелетао преко пламена. Ви сте се такође забављали. Лептир је лепршао, лежећи на леђима, машући кратким опаљеним крилима. Сматрали сте то занимљивим, затим вам је лептир досадио и притиснули сте га прстом. Јадно створење престало је да пати. Ах, благонаклоњени читаоче! Када бисте могли притиснути прстом и мене, да и ја престанем патити. Била је чудна дјевојка. Када су објавили рат, она је неколико дана ходала као без главе, ћутљива, нисам могао да је развеселим.
− Чујте − упитала је она мене једном: − да ли сте поштен човјек?
− Претпоставимо да сам − одговорио сам јој.
− Поштени људи дјелом потврђују своје ријечи. Били сте за рат: дужни сте да се борите.
Намрштила је обрве и јако је стезала моју руку својом ручицом.
Погледао сам у Машу и озбиљно сам јој рекао:
− Да!
− Када се вратите, бићу ваша жена − рекла ми је на трајекту. – Вратите се!
Сузе су ме гушиле, скоро сам јецао. Али био сам чврст и пронашао сам снаге да одговорим Маши:
− Сјећајте се, Машо, поштени људи…
− Дјелом потврђују своје ријечи − завршила је фразу.
Притиснуо сам је посљедњи пут уз срце и појурио у вагон.
Пошао сам у борбу због Маше, али сам часно одужио свој дуг и отаџбини. Ишао сам живахно по Румунији, по киши и прашини, врућини и мразу. Самопожртвовано сам гризао “компанијин“ двопек. Када се згодио први сусрет са Турцима, нисам се уплашио, за то су ми дали орден, унаприједили ме у подофицира. Када се десио други сусрет − нешто је одјекнуло и ја сам пао на земљу. Јецај, магла. Љекар у бијелом мантилу са рукама умрљаним крвљу. Часне сестре. Моја одрезана нога са младежом испод кољена. Све је прошло као сан. Санитарно возило са најудобнијим креветима и најграциознијим представником женског пола, просто је летио носећи нас у Петроград.
Када напушташ град, како и сљедује, са двије ноге, али када се враћаш са једном или поткресаном умјесто друге – све има вриједност, вјерујте ми.
Ставили су ме у болницу, био је јун. Замолио сам да ми пронађу адресу Марије Ивановне Г. И доброћудни стражар-војник ми је донио. Још увијек је у Галеријској. Пишем писмо, друго, треће и не добијам одговор.
Мој драги читаоче, све сам ти већ рекао. Наравно, нисте ми повјеровали. И историја је невјероватна, некакав витез и некаква подмукла невјерница. У длаку исти стари роман. Мој оштроумни читаоче, узалуд ми не вјерујете. Постоје такви витезови, мимо мене…
На крају су ми причврстили дрвену ногу и могао сам лично да сазнам разлог Машиног ћутања. Дошао сам до Галеријске у фијакеру, затим сам закорачио на дуге степенице. Растао сам се од ње прије осам мјесеци. Ево и врата! Позвонио сам са зебњом у срцу. Иза врата се чуше кораци, стара служавка Авдотја отворила ми је и ја не слушајући њене радосне узвике, трчим (ако се може трчати са раскереченим ногама) у дневни боравак. Маша!
Није сама, сједи са својим далеким рођаком, веома добрим младићем који је са мном завршио годину на универзитету и сад се нада неком добром намјештењу. Веома њежно (вјеројатно због дрвене ноге) су се поздравили са мном, но обоје су били збуњени. За петнаест минута све сам схватио.
Нисам желио да будем сметња њиховој срећи. Проницљиви читалац заједљиво се смије: зар би ви хтјели да повјерујем свим овим измишљотинама. Ко је још препустио вољену дјевојку некаквом доколичару?
Као прво, није он сасвим доколичар, а као друго… Рекао бих вам то да је друго… али ви нећете схватити, зато што не вјерујете. Нећете вјеровати да и у наше вријеме постоје добро и искрено. Више бисте вољели несрећу за троје људи, него несрећу само за једног. Не вјерујете ми, оштроумни читаоче! И не вјерујте! Нека је Бог са вама!
Трећег дана је била свадба, био сам кум. Поносно сам испунио своју дужност на церемонији предавања мени најдрагоцјенијег бића другом. Маша ме је пажљиво посматрала. И њен муж обраћао ми се збуњено, са обзиром. На свадби је било весело. Пили смо шампањац. Нијемци рођаци су узвикивали Ура и звали су ме „руским херојем.” Маша и њен муж били су лутерани.
− Да, да, − виче оштроумни читалац – ево, ухваћени сте, господине хероју! Зашто вам је потребно лутеранско исповиједање? Зато што се православни не вјенчавају у децембру. То је то. И све ваше приче су чиста измишљотина.
Мислите шта желите, проницљиви читаоче. Мени је потпуно свеједно. Али када бисте прошетали са мном тим децембарским ноћима по улици “Дворчеве обале“, послушали бисте са мном буру и торањ са сатом, клепет моје дрвене ноге; када бисте ви осјетили шта се дешава у мојој души у тим зимским ноћима, повјеровали бисте. Динг-данг! Динг-данг! На торњу избија четири сата. Вријеме је да се пође кући, похита у хладну постељу. Довиђења, читаоче!
Човјек који плаче.
1878.
Превела са руског: Миланка Марић
________________
1 Поменути млинови, у власништву милионера Овсјаникова, изгорјели су 1875. године у намјештеном пожару. Суђење у циљу утврђивања истинског кривца за поменуту паљевину протегло се у дуготрајну парницу.