Пјесништво може бити посредно корисно, али корисност није његов природни циљ без којега не би могло бити, као што не може без угодног, јер угађање је природна задаћа пјесништва.
Човјек живи само од религије и од илузија.
Пошто ие са свијета нестало хероизма, а мјесто њега појавио се егоизам, истинско пријатељство, способно да жртвује пријатеља за пријатеља код особа, које к томе имају интереса и жеља, заиста је врло тешко.
Не надај се никад, ако починиш недјело, да ће остати тајна. Јер кад би остало свимаскривено, било би познато теби.
Врло је одвратно говорити много о себи.
Нити можемо избројати све несретнике, нити једног самог достојно ожалити.
Нема људске несреће која не би могла порасти. Ипак постоји граница оном истом, што се назива срећом.
Ниједно друштво није угодно за дуго времена, осим с особама до којих нам је стало, или нам је драго, да нас увијек поштују. Стога би жене, ако хоће да њихово друштво одмах не дозлогрди, морале настојати бити такооима, да би се стално тражило њихово поштовање. – Што се тиче жена, већ изгубих двије теолошке врлине: вјеру и наду. Остаје љубав – трећа врлина – које се не могу одрећи, уза све што нити вјерујем, нити се чему надам.
Каквогод било дјеловање нашег духа, стално му је и неизбјесно подријетло у егоизму.- Егоизам бијаше увијек друштвена куга, и што већи бјеше, то су горе биле прилике у друштву.
Сватко је толико несретан, колико се сматра.
Срећа се састоји у незнању истине.
Срећа је на свијету сретна, а не храброст.
У часовима велике радости, или великог бола, човјек је неосјетљив за самилост и себичност других; у болу, јер га властито зло заокупља више од туђег, у радости, јер га властита срећа опија одузимајући му насладу и снагу, да се заноси каквоом другом помисли.
Дух увијек жели да по самом себи просуди друге.
Кад би оно мало истински вриједних људи који иду за славом, упознали појединачно све оне, од којих је састављено оно опћинство због којег се они уз тисућу крајњих патња напрежу, да би их оно поштовало, вјеројатно би се охладили у својој одлуци, а можда је и напустили.
Поквареност обичаја смртоносна је за републике, а корисна тиранијама и апсолутистичиким монархијама: довољно је само ово, да би се просудила нарав и разлика између ових двију врста владавина.
Без илузија не би готово никад било ни величине мисли, ни снаге, жестине и плама душе, нити великих дјела, која су већином безумности. – Чини се немогуће, а ипак је права истина, да је све реално ништавно и да на свијету нема ништа стварног и битног осим илузија.
Смрт није зло, јер ослобађа човјека свих зала и скупа са срећом одузима му и жеље. – Старост је највеће зло, јер лишава човјека свих наслада остављајући му само жеље за њима и собом доноси све боли. Ипак се људи плаше смрти и желе старост.
Досада је на неки начин један од најузвишенијих људских осјећаја. – И бол, која се рађа из досаде и осјећаја испразности ствари подношљивија је много више него досада сама. – Зла мање шкоде срећи, него досада. – Досада је најјаловија људска мука. И као што је
она кћи ништавности, тако је и мати ништавила; али је не само јалова за себе, него таковим чини све, чега се дотакне или чему се приближи.
Стрпљивост је најјуначнија између врлина, управо због тога што нема јуначан изглед.
Као и појединац, тако и народи неће ништа никад постићи, ако не буду свијесни себе, свог самољубља, мишљења о себи и поуздања у себе.
Поштовање је као цвијет: једном јаче згажен или свенут не опоравља се више.
Не зовем опаким онога који гријеши, него онога који гријеши или је гријешио без гризодушја.
Велика је и ужасна за људе мог исмјехивања: протио чега се нитко у својој савјести не осјећа потпуно сигуран. Тко има храбрости, да исмјехује, тај је господар свијета, сличнооном, који је спреман умријети.
Најости је знак, да је нетко мало филозоф или мало мудар, ако тражи да буде мудар или филозофски живот сав.
Што се год више рачуна с временом, то се више очајава, што га нема; што се већма расипа, чини се да га је више.
Већина људи, кад добро размисли, жели живјети само да би живјели. Реални објект живота је живот, то јест вући с великом муком горе-доље по истој цести празна претешка кола.
Дјеца налазе све у ништавилу; људи ништавило у свему.
Превео: Антон Низетео