Psihijatrija Koševo.
Prijemno odjeljenje.
Jesam li usro?
“Kumstvo, jesam li usro?”
“Jesi.”
“Znam.”
“Zaposleni?” pita doktorica.
“Daa, kao freelancer.” Lakše mi je to izgovoriti nego da nabrajam šta sve radim, kao i da sam u firmi bez plate pet godina.
“Bračno stanje?”
“Biooo sam ožeeenjen, imaaam sina iz prrrvog brrraka. Trrri godine sam u vanbrrračnoj zaaajednici sa dviiije malodobne kćerrrke.”
“Jeste li alergični?”
“Samo peniiicilin.”
“Pijete li? Droge?”
“Samo u drrruštvu. Reci drrrogama ne.” Pokušavam biti duhovit.
Doktorica nastavlja da tipka i govori glasno: “Pacijent svjestan. ispravno orijentisan u svim pravcima. Psihomotorno miran. Verbalni kontakt se uspostavlja i vodi u željenom pravcu bez poteškoća. Misaoni tok po formi uredan, sadržajno bez sumanosti. Ne registrira se perciptivna obmana. Osnovno raspoloženje sniženo, afekt subdepresivan. Voljno‑nagonska sfera ledirana. Homicidalne ideje i nakane negira.”
Okreće mi se i govori: “Bilo je što je bilo. Nadam se da više o tome ne razmišljate na isti način. Infuzije su vam pomogle i uskoro ćete biti mnogo bolji. Ići ćete kući nakon još jedne infuzije. Smirite se. Ali sutra ili prekosutra bilo bi dobro da se javite na kliniku da krenemo sa nekim terapijama. Kombinovaćemo lijekove i psihoterapije. Nemojte očekivati da sve možete prebroditi sami.”
“Hvala Vam, doooći ću.”
Zvoni telefon ispred nje. Razgovara tiho, ne čujem. Završi razgovor, okreće se meni.
“Niste mi rekli za nož? Vaša supruga kaže da ste prijetili. To mijenja sve. Moramo vas ostaviti na klinici. Situacija je ozbiljnija nego je vi predstavljate.”
Policajac mi govori da ne brinem, izgledam dobro, a sa ženama je uvijek tako.
Dajem dokumente, novac i mobitel kumu. Medicinski tehničar mi pokazuje da sjednem na invalidska kolica. Gura me do vrata s rešetkama. Otvara ih i govori:
“Nemojte brinuti, izgleda ružno, ali morate prvo u Urgentni centar.”
Centralni zatvor
Sarajevo, ljeto 1993.
Rešetke 2.
“Dobro nam došli”, dočekuje me zatvorski policajac. “Odvežite pertle.”
Odvezujem. Pregledava šta sve imam kod sebe i popisuje. Tužno je koliko malo vrijednih predmeta imam kod sebe. Par maraka, ključevi i akreditacija za kretanje po gradu. U magacinu ih imam nekoliko. Neke sam kupio, a neke falsifikovao. Isprintam potvrdu u kojoj sam jedinici, na osnovu uzorka od prijatelja pa je potpišem kao da sam komandant. Platim sitaru da mi odštampa pečat. Izgleda kao original. Ni original ni falsifikat nisu me sačuvali od kopanja i privođenja.
“Šta si uradio?” pita policajac.
“Nisam ništa. Znam da mi nećete vjerovati.”
“Naravno da neću. Jebe se vama, sad ćete ovdje imati par mjeseci džaba hranu i piće, a meni se valja snalaziti da nahranim punu kuću. Neću te vezati. Idemo.”
Idem za njim. Brzo grabi pored mene. Čujem zvuk metalnih vrata kako se zatvaraju. Ulazim u nepoznato.
Ispred ćelije mi naređuje da gledam u zid. Viri kroz špijunku na vratima. Derući se traži zatvorenika u ćeliji da odstupi od vrata. Pokazuje mi da uđem. Teška drvena vrata sa rezom se zatvaraju iza nas.
“Konačno da nisam sam. Ja sam Alen. Da ne lažem i pravim se nevin, krao sam, uhvatili me, nisam propjevo za druge i sad me drže. Spavam na gornjem krevetu da sam bliže prozoru. Ubi vrućina ljetos. Nema veze što smo u ovim debelim zidovima. Uh, što me protjera…”
Skače sa kreveta na pod i ide prema čučavcu. Ćelija je mala sa visokim stropom. Krevet je na sprat, ali je prozor i dalje visoko.
Vertikalne rešetke presijecaju sunce koje je malo zakačilo i nas. U uglu pored vrata je čučavac. Ne postoji pregrada. Alen čuči i stenje.
“Jebe me sraćka od sinoć. Kaže doktor možda je od vode. Dovoze nam u cisterni iz pivare. Mogu ti reći da je i to dobro, ko bi je sam teglio kući. Hrana nije loša, vidjećeš. A kada nas posjećuju neke strane delegacije bude soka, kolača, ma svega. Kažem ti, bolje nego kod kuće. Danas je leća. Ako ne voliš mogu ja. Sreća, pa hljeba dobijemo više. Ma vidjećeš, ko u hotelu.”
Šutim. I dalje osmatram prostoriju. Na zidovima urezani datumi i imena. Negdje su i recke za brojanje dana, kao kada igrate karte. Prostorija užasno smrdi, ko zna koliko je puta već koristio čučavac. Podiže se i pljuska vodom po dupetu.
“Nego ne reče mi šta si ti usro? Imaš li neko ime?”
“Boća. Tako me zovu u raji. A nisam ništa usro, usro si se ti, ali šta god da kažem nećeš mi vjerovati.” Smijem se.
“Više ti vjerujem da nisi ništa usro, nego za ime koje si rekao. Čuj, Boća. Nikad čuo. Pa ni kod Srba nema takvih imena. Ali nema veze. Izgledaš mi mutav da kradeš, neka je druga glupost. Takvi prefinjeni ne uzimaju malo nego lopatom.”
Oblači šorc. Uzima neki keks sa kreveta i nudi mi. Gadljiv sam na mnoge vrste hrane čak i kada sam gladan. Kada sam vidio keks u mokroj ruci, taman da je sa Eurokremom, odmah sam odustao od hrane.
“Ne smijem slatko, šećer me jebe.” Slagah.
“Čuj šećer. To je meni rahmetli dedo imao. Baš ga je handrilo. Znao nam se često onesvijestiti. Valjda nećeš i ti. Šta ću s tobom. I dođe rat, nikada se više dedo nije žalio na šećer, ali nije prošlo par mjeseci, a on preselio. E to ti je život. Sad te ima, sad te nema. Nego, može li se to nekako razjebati da uzimaš više soli? Kontaš? So i šećer, pa nekako normala.”
“Nisam probao. Možda i može. Sad ću malo odspavati, sinoć su me dugo držali da propjevam. Baš sam umoran. Ne ljuti se. Pričamo poslije. Pojedi keks. Ne može tebi šećer ništa.” Na silu se smijem da postanemo raja.
“Ma ne brini, buraz. Možda je bolje da si propjevo ako je nešto sitno. Dobiješ godinu-dvije i onda ko u hotelu čekaš kraj rata. Hrana, voda, nema puške. Za poželiti.”
Glumim da spavam. Ali on ne odustaje.
“Sad nešto kontam. Da ti nisi drot pa te ubacili da progovorim i izlajem se pred tobom. Ali opet kome sam ja bitan da zbog mene troši inspektora. A i ko bi normalan ovdje proveo par dana. Šalim se. Ne glumi da spavaš, hajde da pričamo. Danima niko nije progovorio sa mnom.”
Meškoljim se. Zijevam. Pravim se da moram odspavati.
“Nije ti Alen nešto reko. Slušaj. Ja ti volim da pjevam. Volim glasno, ali onda dođe čuvar pa mi prijeti.”
Zapjeva.
Bosno moja, divna mila, divna gizdava.
U tebi je, lopov Alen, kralj pljačkanja.
“Je li mi dobra ova? Šalim se. Spavaj. Odmori malo. Znam kako je kad te pritisnu.”
Otvaraju se vrata. Ulazi čuvar: “Jesi ti novi? Jesu ti rekli da nema ležanja po danu? Po noći se spava. Hajde fino ustani, izvini mi se, i hodaj po ćeliji. Nemoj da prvi dan imamo problema.”
Ustajem i izvinjavam se. Brojim korake po ćeliji. Deset u dužinu, osam u širinu.
Već prvih dana shvatam da će sve potrajati. Nisam oduševljen hranom. Njen unos mi je manji problem od iznosa. Frka mi je olakšati se na čučavcu dok Alen gleda. Pokušavam kad ga izvedu, ali neće govno kad je gazdi ćejf. I ono se urotilo protiv mene. Popusti kad počnem dobijati cekere sa hranom.
Sunčica je dobila dozvolu da se možemo povremeno vidjeti. Sjedimo u nekoj zajedničkoj prostoriji. Priča mi šta se dešava vani i ko me sve pozdravio. Najviše nedostajem Srletu i Saletu. Ovo je jedini normalan razgovor u zadnje dvije sedmice. Ali i ona može ući rijetko.
Srle i Sale žive sa mnom u podrumu Doma izviđača na Mejtašu. Na spratu je magacin humanitarnog društva Dobrotvor gdje radimo. Upoznali smo se krajem prve godine rata. Obojica su komšije Banetu, sekretaru humanitarnog društva. Da bismo izbjegli mobilizaciju sklonili smo se u podrum. Rijetko šetamo gradom. Naredne godine njih dva su se prijavili u HVO i riješili problem mobilizacije. Kad se HVO priključi Armiji BiH zbrisaće iz grada.
Mladi policajac koga ranije nisam viđao ulazi u ćeliju.
“Jesi ti Boriša?”
“Jesam?” Nije valjda opet ispitivanje?
“Pozdravio te Zlaja. Ako ti nešto treba, reci. Bilo kome. Reko sam kolegama da te pripaze.”
Kad izađe, Alen me gleda ispod oka: “Znao sam! Znao sam da si uvezan. Glumiš mi od početka.. Ništa ti više ne vjerujem.”
Duri se, a je presretan. Kontam da će me popustit s pričom.
Kurac.
“Joj, ne znam da li sam ti pričao… Evo jedne.”
Tako počinje.
“Par dana prije tebe bio tu neki lik dva i po metra visok. Nikad većeg čovjeka nisam vidio. Šaka mu ko moja glava. Da si mogo vidjet kako se istovari. Ko konj. Ne da smrdi, nego čučavac začepi. Skroz kontra tebi. Ti u zatvoru imaš zatvor. Jelde da mi je dobra ova. Zatvor u zatvoru.”
“Ma nemam. Rano se budim, serem dok spavaš.”
“Lažeš garant. Speko si ti, i to dobro. Priznaj!”
“Ustani sutra oko šest, pa ćeš vidjet.”
“Kako znaš kad je šest, kad nemamo sata. Ma jebeš ti mene.”
“Ne jebem. Avgust je. Dan počinje oko šest. Po tome znam.”
“Ne čitaš ti džaba knjige svaki dan. Ja mislio foliraš da ne pričamo.”
Knjige su me spasile. Zatvor ima biblioteku. Knjige su stare. Najviše marksističkih. Kad se posreći da dobijem nešto normalno, obično nedostaje stranica. Sam povezujem dijelove. Dobra škola dramaturgije. Kontam da to rade i pisci. Povezuju ono čega se sjete.
Bibliotekar, isto pritvorenik, kaže mi da sam jedini koji traži knjige. Od početka rata je u zatvoru jer je odbio pušku kao Jehovin svjedok. U povjerenju: ne zna ništa o njima, a niko ga nije ni pitao. Vjerovatno je dočekao i kraj rata među marksistima i počupanim knjigama.
Najzad me zovu kod sudinice. Dočekuje me žena blizu penzije, s narandžastom francuzicom na glavi, u žutim cipelama i haljini s mornarskim prugama. Takvu će, samo druge boje, jednom obući Iskra.
“Sjednite.”
“Hvala. Mogu li vas zamoliti za cigaretu?”
“Ako se i šalite, nije smiješno. Nije vam ovo hotel. Postoje neke norme ponašanja. Podsjećate me na sina. Vani je… Zanemariću.”
Kontam, ako postoje norme ponašanja, što se obukla ko za maskenbal.
“Pročitala sam vašu izjavu. Prema ovome ne vidim neku vašu krivicu, ali sigurno nešto krijete. Znam da niste krivi, ali kad štitite druge na kraju će biti po vašim leđima. Mladi ste da ovdje provedete godine. Najljepše u životu.”
“Moram priznati da mi ove godine nisu najljepše u životu. Bio sam odličan učenik, nosio štafetu, bio među najboljim studentima, ostao u gradu sa prijateljima i na kraju završio u zatvoru. Ne morate mi vjerovati, ali šta god da je optužba, nisam kriv.”
“Vjerujem da niste. Ali neko jeste. Recite ko i idete vani. Bolje za vas.”
“To morate pitati nekog drugog. Ja stvarno ne znam.”
“Dobro. Čuvar, vrati ga u ćeliju. Imamo vremena.”
Par mjeseci prije toga Bane mi je rekao: “Slušaj, mali, ako ikada krene naopako šuti. Ako te iko može izvući, to smo mi.”
“Imaš pozdrave od Baneta”, kaže mi advokat. Jedan je od najboljih u gradu. “Šalje ti cigare. Ako treba još nešto, reci mi. Kad te opet pozove, šutiš. Ja pričam.”
Naredno ročište je stvarno sa mnom. Sudinica izgleda nezainteresovano. Dopušta mi da zapalim.
“Mogu te pustiti vani”, kaže. “Ali poslušaj me kao majku, fino si dijete. Ostani ovdje. Vani se gine. Kupe sa ulice, odvode na kopanje. Bolje ti je u zatvoru, ma kako glupo zvuči.”
Na kraju ispada da zatvor jeste hotel. S bibliotekom.
Roman koji potkrada život i uznemirujuće se igra sa kodeksom intime. Priča o muškarcu čija nepobjediva snalažljivost doživljava težak udarac i ostavlja ga prvi put samog sa sobom, da svede bilans svih (da li) uzaludnih pobjeda.
Tužno i duhovito ispričana još jedna sarajevska priča, sa ratom u vječnom drugom planu. (Nenad Veličković)