Дан је био диван. Ни трага од поветарца. Ми смо се сунчали у топлоти пуној треперења. Са свих страна допирало је успављиво зујање инсеката, а мирисни ваздух пун је био слатког даха земље и зеленила свег у пупољцима. Лени смо били ма за шта друго, до да, с времена на време, промрмљамо коју реч, колико тек да разговор не замре. И тада, сасвим ненадно, мир и тишина беху непријатно нарушени.
Два босонога дечка од осам до девет година повредили су неки пропис, који је вредео за цео логор – шта је било, нисам знао – и један човек, што је крај мене лежао, нагло се подиже и позва их. Био је то старешина племена, човек уског чела и бадемастих очију. Његове танке усне и пакостан израз лица били су довољно објашњење зашто су се оба дечака, чим су чула звук његовог гласа, сместа дигла и укочила као преплашене срне. Лица су им била изобличена од страха; они се, ужаснути, окренуше па ударише у трк. Он викну за њима да се врате, и један стаде и против своје воље, оклевајући. Његова ситна, мршава прилика јасно је показивала борбу која је беснела у њему, борбу између страха и упозорења разума.
Старешина племена није пошао за њим, већ само одшета до једних кола и узе из њих тежак бич. Потом се врати на средину слободног пропланка и остаде ту да стоји. Није ништа рекао, нити се покренуо. Он је био закон, немилосрдан, свемоћан. Само је стајао и чекао. А ја и сви остали, као и оба дечака у сенци дрвета, знали смо шта је чекао.
Онај дечак што је био стао сада му је полако прилазио. На лицу му се читала с муком донесена одлука, док је сав дрхтао од страха. Али није оклевао. Био је решен да прими своју казну. Треба имати у виду ово: није се радило више о казни за онај његов први прекршај, већ о казни коју је заслужио кад је покушао да бежи. У овоме погледу, старешина племена се понашао баш као и сви остали људи од реда у свету у коме је живео. Ми кажњавамо све наше кривце, а ако покушају да нам се отму и побегну, хватамо их поново и кажњавамо још строжије.
Дечак је ишао право према поглавици и застао на даљини таман погодној да старешина замахне камџијом. Бич звизну кроз ваздух, а ја се и нехотице, уплашен, тргох кад зачух оштри ударац. Те мале и мршаве ножице биле су тако ситне и слабашне! Где је бич ударио, месо је одмах побелело, а онда се ту појави дебела, ружна масница на чијим ивицама добише ситне румене капљице крви, показујући где је кожа расечена. Бич се опет диже, а малено телашце задрхта очекујући ударац, али се дечак и не маче са места. Хтео је да све издржи. На његовој нози појави се још једна масница, па онда трећа. Тек кад га је бич и по четврти пут ошинуо, дечак повика из све снаге. Сад више није могао да остане миран, и од овог тренутка почео је да скаче с ноге на ногу, јаучући од бола и јада, али ипак није покушавао да побегне. Кад би при свом избезумљеном скакутању отишао изван домашаја бича, доскакутао би одмах опет натраг. Тек кад је све било готово — после дванаест удараца! — завукао се цвилећи међу кола.
Старешина племена је и даље стајао и чекао. Сад се између дрвета појави други дечак, али он не пође према старешини. Прилазио је пузећи као псето, сваки час се у изненадним нападима страха враћао по десетак корака. Али се увек наново окретао и приближавао старешини, све више на домак руке, цвилећи и испуштајући неодређене грлене узвике попут животиње. Његове очи нису се одвајале од бича, а у њима је био такав израз ужаса да ми је од њега скоро позлило — такав безуман страх да се није смело сумњати како је све ужасно био мучен овај дечак. Гледао сам и лево и десно од себе снажне људине како падају у борбама и копрцају се у самртним мукама, гледао како их бомбе и гранате разносе у ваздух, цепају и кидају, али, верујте ми, све је то била права шала у односу на призор који је пружало ово убого дете.
Бичевање је почело. Кажњавање првог дечака било је права игра у односу на ово. После свега неколико тренутака крв је цурила из његове танушне ножице. Он је тако скакао и извијао се, падао и устајао, да је изгледао скоро као марионета на канапу. Казао сам »скоро«, јер су његови јауци показивали да је овај утисак лажан и да је све стварност. Његови крици били су оштри и продорни; не промукли, већ дрхтави и слабашни, као што је код бесполних дечјих гласова. Тада наступи тренутак кад дечак није више могао да подноси. Напусти га и последњој остатак разума и он покуша да побегне. Али старешина поде за њим, пресече му одступницу и натера га поново на слободан простор, непрестано га шибајући бичем.
Ту дође до прекида. Чух један диваљ, пригушен узвик. Жена која је седела на колима скочи. Једним скоком нашла се између старешине и дечака. – Хоћеш и ти, хе? – рече човек са бичем. – Лепо, нека буде.
Замахну бичем изнад ње. Како су јој сукње биле јако дугачке, није ни покушао да је ошине по ногама. Циљао је на лице, али се она бранила од удараца колико је могла, шакама и мишицама, док је главу увукла међу мршава рамена, допустивши да јој се на руке и плећа сручи киша удараца. Храбра мајка! Добро је знала шта чини. Дечак је побегао под кола, непрестано јаучући.
А за све време четворица мушкараца је лежало крај мене и гледало. Али се нико од њих није покренуо, а нисам ни ја, и то без срама, када је мој разум водио тешку борбу са мојим урођеним нагонима који су ме приморавали да устанем и умешам се. Познавао сам живот. Од какве би то користи било мени или тој жени ако бих навео ову петорицу људи да ме на обали Саскехане претуку на мртво име? Једном приликом сам гледао како су вешали неког човека, и мада се цело моје биће бунило против тога, ни реч није слетела са мојих усана. Да сам се успротивио, по свој прилици би ми револверима просули мозак, јер је закон наређивао да се онај човек обеси. А у овој циганској банди закон је наређивао да се ова жена искорбачује.
У оба случаја, разлог што се нисам умешао није био закон сам по себи, већ околност да је закон био јачи од мене. Да нису у трави крај мене лежала четири човека, радосно би насрнуо на овога са бичем. И ако ме не би напала ножем или мочугом која жена из логора, убеђен сам да би га могао истући на мртво име. Али су четири човека лежала крај мене у трави.
Извор: НОВА ЛИТЕРАТУРА