ЧЕТИРИ
Након што сам дошао кући, телефонирао сам свом клијенту и покушао да игноришем дебелу тишину која се створила између нас кад сам му саопштио вијести. Покушао сам да игноришем цијели живот који се цијепао у тој тишини и након што сам прекинуо, помислио сам да постајем престар за овај посао.
Онда сам покушао да вечерам оно што је било у фрижидеру, али у стварности сам само истресао у себе цијелу боцу црљенка од 14,5 процената. Спавао сам мало и слабо и цијели викенд је био један спори, напорни и сиви прелаз. У суботу сам отишао у кино, погријешио с филмом и на излазу схватио да ме чека педантна и неумољива киша. Наставила се током читаве недјеље, коју сам провео у кући читајући, али погријешио сам и са књигама и најбоља ствар тог дана било је пар старих епизода серије Happy days на једном сателитском каналу.
Када сам у понедјељак ујутро устао и погледао кроз прозор, видио сам да између облака просијава мало сунца и био сам задовољан што је тај викенд прошао.
Провео сам јутро на суду, између безначајних рочишта и кругова по канцеларијама.
Послијеподне сам отишао у своју канцеларију. Моју нову канцеларију. Била је спремна за употребу већ више од четири мјесеца, али сваки пут кад бих гурнуо тешка блиндирана врата која је архитекта тражио да се поставе, осјетио бих исти осјећај измјештености. И сваки пут бих себи поставио исти низ питања. Гдје сам се то ког врага нашао? И изнад свега, ко ме је наговорио да се из старе, удобне и мале канцеларије преселим на ово отуђено мјесто, које се некако хемијски осјети на пластику, дрво и кожу?
Заправо, постојало је неколико јако добрих разлога за то премјештање. Прије свега, Марија Тереза је коначно дипломирала право и питала ме да настави долазити у канцеларију, али као адвокатски приправник, а не као секретарица. Тако се родила потреба да нађем неког другог ко би се бавио секретарисањем. Примио сам једног господина од шездесетак година званог Пасквале Мачина, који је дуго година радио код једног мог старијег колеге, а онда остао без посла када је овај колега умро.
Отприлике у истом периоду један мој пријатељ и универзитетски професор питао ме је да примим његову ћерку, која је жељела да се бави кривичним правом. Положила је већ адвокатски испит, али се увијек бавила грађанским правом у очевој канцеларији и схватила је да јој се нимало не свиђа.
Консуело је усвојена ћерка и долази из Перуа. Има тамно и буцмасто лице са образима који јој на први поглед дају помало смијешан изглед, као у хрчка. Али ако у одређеним тренуцима укрстиш поглед с њом, схватиш да смијешно није баш најадекватнија ријеч која је описује. Консуелине црне очи, у тим тренуцима, када престане да се осмјехује, шаљу једну јако једноставну поруку – да бисте ме натјерали да се престанем борити морате ме убити.
Примио сам је и већ у року од пар мјесеци смо прешли са двоје на четворо запослених у канцеларији, која је и прије била малена, а сада је постала неусловна.
Морао сам потражити нову. Нашао сам један велики стан у старом граду, веома лијеп, али је тражио реновирање од почетка до краја. Реновирања волим отприлике као и ректалну неуралгију. Нашао сам једног архитекту који је умислио да је умјетник и није желио да се замара мишљењем наручиоца посла или баналним питањима као што је цијена материјала и намјештаја или износом сопственог хонорара.
Три мјесеца су прошла док се нису завршили сви радови. Требало је да се осјећам задовољно, али нисам успијевао да се навикнем на нову ситуацију. Нисам успијевао да се поистовијетим са типом човјека који има једну овакву канцеларију. Кад бих улазио у неку канцеларију као што је моја – прије него што је ова била моја – увијек бих помислио како је власник неки јадни сероња. А сада сам јадни сероња био ја и нисам могао да се навикнем на ту идеју.
Затворио сам бескорисна блиндирана врата, поздравио Пасквалеа, поздравио Марију Терезу, поздравио Консуело и отишао да се склоним у своју канцеларију. Упалио сам компјутер и за пар тренутака се појавила страница са распоредом састанака за то поподне. Било их је три. Први је био један општински геометар склон да узима напојнице како не би спречавао послове који су му били у надлежности. То се практично зове изнуда и једно је крајње непријатно кривично дјело. Геометра је претресла финансијска полиција и сада га је ухватила паника јер је убијеђен – и то не без добрих разлога – да ће га сваког тренутка ухапсити. Други састанак је био са женом једног мог старог клијента, професионалног лопова, који је по ко зна који пут ухапшен. На крају, у вријеме затварања, доћи ће мој колега Сабино Форнели са својим клијентима због оног случаја о којем ми није могао причати преко телефона.
Примио сам геометра, а послије њега, заједно са Консуело, и жену оног лопова. Када је представим, клијенти увијек имају помало сметену реакцију.
„Ово је колегица Фавија, заједно са мном пратиће ваш случај.”
Колегица?
Ово питање се увијек појави, на начин више или мање евидентан, у погледу клијента који је тај дан на реду. Ја онда прецизирам: „Адвокатица Консуело Фавија. Ради са мном већ пар мјесеци. Заједно ћемо пратити ваш предмет.”
Запањеност је прилично оправдана и по правилу нема никакве везе са расизмом. Једноставно, у Барију и уопште у Италији, нико још увијек не очекује да види једну дјевојку црне коже и андских црта лица да се бави адвокатуром.
Геометар је имао сат који себи никада не би могао приуштити са својом платом, носио је сиво антрацит одијело и црну мајицу у маниру неког плејбоја, која је била максимално ван свог времена, а био је и на рубу нервног слома. Говорио је како није учинио ништа лоше, да је, кад се све сабере, прихватио можда само понеку напојницу и понеки поклончић. Спонтано, прецизирао је. Али доврага, ко не прихвата понеки поклончић? Да ли ризикује да буде ухапшен? Није ваљда да ризикује да буде ухапшен?
Сада морам да кажем да презирем криминалце као што је речени геометар. Браним их зато што на тај начин зарађујем за живот, али, искрено, радо бих их све заједно убацио у једну неудобну ћелију и онда се неповратно отарасио одговарајућег кључа. Након што сам га пустио да прича још двадесетак минута, морао сам потиснути импулс да његову забринутост отежам умјесто да је олакшам. Рекао сам му да морам прво погледати налог за претрес и евентуалну заплијену како бих му могао дати јасније мишљење, а и да ћемо се касније морати бавити тим на саслушању приликом преиспитивања рјешења о притвору. Послије ћемо процијенити могућности преговора са јавним тужиоцем. Предложио сам му да избјегава компромитујуће разговоре преко телефона или на мјестима која су они из финансијске претресли и на којима су могли оставити разне уређаје за прислушкивање. Консуело му на крају хладно рече да ћемо га позвати кроз који дан и да се сада може премјестити код секретарице како би уплатио аванс.
Обожавам је када ме ослободи неугодног задатка да причам с клијентима о новцу.
Жена оног лопова, госпођа Карлоне, била је много мање узнемирена. Разговарати с адвокатом о правним проблемима свог супруга за њу није било ново искуство, иако је овај случај био знатно тежи него иначе. Државна полиција спровела је опширну истрагу о читавој серији забрињавајућих крађа, прислушкивали су телефоне, пратили осумњичене, узимали отиске прстију из очишћених станова и на крају ухапсили господина Карлонеа и још пет његових пријатеља с оптужбом за поновљену тешку крађу и злочиначко удруживање. Карлоне је имао енциклопедијски низ претходних прекршаја (иако прилично монотоних, с обзиром на то да је цијели свој живот био само и искључиво лопов) и тако, када нас је жена упитала једину ствар која ју је стварно занимала – а то је када ће изаћи – могли смо јој одговорити само да ствар неће бити ни брза ни лака. У овом тренутку ћемо поднијети жалбу против рјешења о одређивању притвора, али, рекао сам госпођи Карлоне, боље је не гајити превелике илузије, све и да је само половина онога што се налази у рјешењу поткријепљено истражном документацијом.
Када је госпођа отишла, рекао сам Консуело да простудира документе које су нам донијели она и геометар и да припреми два нацрта жалбе на рјешење.
„Гвидо, могу ли да кажем нешто?”
Консуело на овај начин започиње разговор о нечему за шта зна или бар претпоставља да ће изазвати некакву полемику. Није то начин да тражи дозволу, више је стилска клаузула, њен манир којим ми најављује да ће рећи нешто што ми се неће свидјети.
„Можеш.”
„Не свиђају ми се клијенти као…”
„Као наш геометар. Знам. Не свиђају се много ни мени.”
„Па зашто их онда прихватамо?”
„Зато што смо адвокати кривичари. Или боље: ја сам адвокат кривичар, ти би могла завршити и прије него што си почела ако наставиш да се оптерећујеш оваквим проблемима.”
„Јесмо ли обавезни да прихватимо све клијенте који дођу до нас?”
„Не, нисмо обавезни. Заправо, не прихватамо педофиле, силоватеље и мафијаше. Али ако почнемо да елиминишемо и људе као што је овај добри јавни службеник који прихвата коверте и уцјењује грађане, мало нас дијели од тога да останемо само на жалбама против казни за погрешно паркирање.”
Хтио сам да будем непримјетно саркастичан, али осјетио сам ноту благе огорчености у свом гласу. Нервирало ме је то што се слажем с њом и што морам да играм улогу која ми се мање свиђа у овом разговору.
„Углавном, ако немаш жеље да се бавиш тим, мислим на жалбу за оног кловна с ролексом, узећу ја то.”
Она одмахну главом, узе све документе и онда ми исплази језик. Прије него што сам могао реаговати, окренула се и изашла. Ова сцена ми је изазвала неочекивани налет емоција. Као неки осјећај породице, домаће интимности, смирености помијешане са комадићима носталгије. Те особе које су радиле са мном у канцеларији биле су замјена за породицу коју нисам имао. У пар секунди дошло ми је скоро да се расплачем, онда сам обрисао очи, иако нису биле стварно влажне, и рекао себи да је боље полудјети постепено, а не одједном. Сада је, ипак, најбоље радити.
У пола девет, док су Марија Тереза, Пасквале и Консуело одлазили, стигао је Сабино Форнели са својим клијентима и њиховим мистериозним случајем.
Превео са италијанског: Борис Максимовић