Он устаде иза писаћег стола, иза свог малог, ломног пулта за писање, устаде као очајник и пође клонуле главе у супротни угао собе до пећи, која је била висока и витка попут стуба. Стави руке на пећњаке, али ови су се били већ сасвим охладили, јер је већ одавно прошла ноћ; и тако, не примивши малу благодат коју је тражио, он се прислони уз њу леђима, кашљући скупи око себе скутове домаће хаљине, из које се, са изреза на грудима, помаљао испрани жабо од чипака, и мучно је дувао кроз нос, да прибави себи мало ваздуха: имао је хуњавицу, као и обично.
Била је то нека нарочита и страшна хуњавица, она га скоро никад није напуштала. Капци су му, због ње, били упаљени, а рубови носница сасвим рањави, у глави и у удовима лежала му је та хуњавица као тешко, болно пијанство. Или је за сву ту малаксалост и тежину кривио било несносно заточење у соби, које му је је љекар наложио поново, већ недјељама? Бог зна да ли је то добро! Можда је било нужно због вјечитог катара и грчева у грудима и утроби, а невријеме је владало над Јеном, већ недјељама, већ недјељама, то је тачно, биједно и мрско невријеме, које човјек осјећа у свим живцима, дивљачно, мрачно и хладно, а децембарски вјетар је завијао у цијеви од пећи, запуштен и од Бога напуштен, и јечало је као ноћна пустара у бури и лутању клетој жалости душе. Али није било добро то сужањство, није било добро за мисли, и за ритам крви из којег мисли долазе.
Шестоугаона соба, гола, хладна и неудобна, са окреченом таваницом, под којом је лебдио дим од дувана, са косим геометријским фигурама на зидној тапети. По њој су висиле силуете у овалним оквирима, са танконогим намјештајем – свега четири или пет комада – лежала је у свјетлости двије свијеће; оне су горјеле чело рукописа, на писаћем пулту. Црвене завјесе висиле су над горњим оквиром прозора, управо крпице, симетрично набрано памучно платно; али оне су биле црвене, црвенило им је било топло и звучно, и он их је волио, никада није хтио да буде без њих, јер су уносиле нешто раскоши и разблудности у нечулно уздржљиву оскудност његове собе.
Стајао је крај пећи и са брзим, болно напрегнутим жмиркањем погледао је пријеко на дјело од којег је побјегао, на тај терет, на тај притисак, на то мучење савјести, на то море које је ваљало испити, на ту страшну задаћу која је била његов понос и његова биједа, његово небо и његово проклетство. Оно је једва напредовало, запињало је, застало је – и опет, и опет! Криво је било вријеме, и његов катар, и његов умор. Или дјело? Сам рад? Он, који је био злосрећно и очајању намијењено зачеће?
Био је устао да дође у малу дистанцу према њему, јер просторска удаљеност од рукописа често чини да човјек прегледа градиво, да га обухвати ширим погледом, да се одлучује и распоређује. Има чак случајева да осјећање олакшице, кад се човјек окрене од мјеста својих борби, управо одушевљава. А то је свакако невиније одушевљење него кад узима ликер, или црну, јаку кафу. – Мала шољица стајала је на сточићу. Можда би та помогла, можда би савладала препреку? Не, не, више не! Не само љекар, још један, један знатнији га је пажљиво од тога одвраћао, онај други, онај тамо, у Вајмару, кога је волио са чежњивим непријатељством. Тај је мудар. Тај зна да живи, да ради, не злоставља себе, има пуно обзира према себи самом.
Тишина је владала у кући. Чуо се само вјетар како хуји низ Дворску улицу, и киша, кад је својим убодима налијетала на прозоре. Све је спавало, домаћин и његови, Лота и дјеца. А он је стајао, усамљен и будан, крај охладњеле пећи, и жмиркајући измучено погледао на дјело у које није вјеровао, јер је био болесно незадовољан. – Његов бијели врат домаће хаљине видјеле су се његове ноге, и сувише примакнутих кољена. Његова риђа коса била је зачешљана према тјемену, над високим и њежним челом откривала је, над сљепоочницама, затоне са блиједим жилицама, а уши покривала танким увојцима. Крај коријена великог, повијеног носа, који се изненада завршавао бјелкастим врхом, састајале су се густе обрве, загаситије од косе, и то је давало дубоким, рањеним очима некакав трагичан изглед. Како је морао да дише на уста, расклопио је танке усне, а његови образи, пјегави и изблиједјели од собног ваздуха, опустише се и упадоше.
Није ишло за руком, и све је узалуд! Војска! Требало је показати војску! Војска је подлога свему! Како је могуће предочити је – може ли се замислити огромна умјетност која би је наметнула фантазији? А јунак није јунак, он је неплеменит и хладан! Основа је погрешна и језик је погрешан, то је сувопарно и полетно предавање из историје, широко, тријезно, изгубљено за позорницу!
Добро, дакле, свршено је. Пораз. Промашени подухват. Писаће о томе Кернеру, добром Кернеру, који вјерује у њ, који је са дјетињим повјерењем одан његовом генију. Он ће се ругати, преклињати, приговарати – пријатељ; подсјећаће га на »Карлоса«, који је исто произашао из сумњи и мучења и преображаја, а на крају, послије патње, показа се као нешто надалеко изврсно, као дично дјело. Али то је било другачије. Тада је још био човјек који је умио да срећном руком зграби ствар, и да из ње створи себи побједу. Скрупуле и борбе? О, свакако. И био је болестан, без сумње болеснији него сада, оскудан, избјеглица, у завади са свијетом, утучен, и биједни сиромашак у свом човјештву. Али млад, још сасвим млад! Сваког пута, ма колико да се дубоко погнуо, његов дух се опет гипко узвинуо, и послије часова туге дошли су часови вјере и унутрашњег тријумфа. Ти више нису долазили, једва су још долазили. За једну ноћ пламеног расположења, кад се одједном у генијалној свјетлости види што би могло да буде, кад би се увијек имало удјела у таквој милости – за њу се плаћало читавом недјељом дана таме и обамрлости. Уморан је, тек му је тридесет и седам година, а већ је уморан. Не живи више вјера, вјера у будућност, која је била његова звијезда у биједи. И тако је, то је очајна истина: године нужде и ништавила, које је сматрао годинама страдања и искушења, оне су заправо биле богате и плодне године: А сада, пошто се одомаћило код њега мало среће, пошто је из духовног гусарства ушао у неку законитост и грађанску везу, дошао до звања и почасти, имао жену и дјецу, сада је уморан и готов. Издати и клонути – то је преостало.
Он застења, притисну рукама очи, и као гоњен пође по соби. Што је малочас мислио, то је било тако страшно да није могао да се задржи на мјесту гдје му је дошла та мисао. Он сједе на столицу крај зида, опусти склопљене руке међу кољена, и суморно гледаше у под!
Савјест… како је гласно викала његова савјест! Он је гријешио, гријешио се о себе свих ових година, о њежно оруђе свог тијела. Разузданости његовог младићког бијеса, пробдјевене ноћи, дани у собном ваздуху пуном дуванског дима, предуховни и у забораву тијела, опојна средства којима се вјештачки подстицао на рад – то се освећује, то се сад освећује!
А ако се освећује, он ће пркосити боговима што шаљу кривицу, а послије одређују казну. Живио је како је морао да живи, није имао времена да буде мудар, да буде опрезан. Ту, на том мјесту на грудима, кад кашље, дише, зијева, увијек на истој тачки тај бол, та мала ђаволска опомена, која боде и дуби, која никако неће да умукне, откада га је оно пред пет година у Ерфурту напала грозница, она жестока грудна болест са повишеном температуром: – шта хоће она да каже? Уситину, он исувише добро зна шта она каже – па му се љекар претварао како хоће и може. Он нема времена да поступа са собом штедећи себе мудро, економишући са благом моралношћу. Шта има да учини, мора учинити скоро, још данас, брзо. – Моралност? Али како је то, на крају, да му се управо гријех, оданост ономе што шкоди и растаче, чини моралнијим него сва мудрост и хладна дисциплина? Није морална она, та презирања достојна вјештина мирне савјести, али борба и невоља, страст и бол!
Бол… Како му та ријеч шири груди! Он се исправи, прекрсти руке. Његов поглед, под риђим, спојеним обрвама оживи лијепим туговањем. Још нисмо сасвим биједни, сасвим биједни још нисмо, док год је могуће да својој биједи поклонимо горд и племенит назив. Једно је нужно: срчаност да дајемо свом животу велика и лијепа имена! Да не сводимо патњу на собни ваздух и слабу пробави! Довољно здравља да бисмо могли да будемо патетични – да бисмо могли погледом и осјећајем прећи преко тјелесног!
Само у томе бити наиван, па ма у свему осталом били свијесни! Вјеровати, моћи вјеровати у бол… Та он вјерује у бол, тако дубоко, тако свесрдно, да нешто што се збива у болу, према тој вјери не може бити ни некорисно ни рђаво. Поглед му се вину до рукописа, и он чвршће скрсти руке на грудима. – Сам таленат – зар он није бол? И кад оно тамо, то несрећно дјело, изазива у њему патњу, није ли то у реду, и скоро већ добар знак? Никад још није навирало у бујном млазу, и његово неповјерење би се заправо тек тада јавило, када би се то десило. Бујно навире само код биједних неумјетника и дилетаната, код лако задовољених и незналица, који не живе под притиском и дисциплином талента. Јер таленат, господо и госпође тамо доље, недалеко у партеру, таленат није лака ствар, није беспослена игра, имати талента не значи једноставно моћи. У свом коријену, он је потреба, критичко знање о идеалу, незадовољност која своју моћ тек себи ствара и појачава, али не без муке. А највећима, најнезадовољенијима је њихов таленат најтежи бич! – Не јадикуј! Не хвалиши се! Смјерно, стрпљиво мисли о оном што си сносио! Па како ниједан дан у недјељи није прошао без патње – шта је у томе? Слабо цијенити терете и испуњења, захтјеве, тегобе и напоре, видјети их као мале – то је оно што чини великим!
Он устаде, извуче бурмутицу и шмркну жудно, затим забаци руке на леђа и пође кроз собу тако жестоко да је пламен свијећа залепршао на пропуху. – Величина! Ванредност! Освојење свијета и бесмртност имена! Шта значи сва срећа вјечно непознатог према том циљу? Бити познат – познат и вољен од народа на земљи! Причајте о еготизму, ви који ништа не знате о сласти тог сна и те жуди! Све што је ванредно, еготично је, уколико пати. Пазите ви сами, говори оно, ви који сте без мисије, ви којима је толико лакше на земљи! А частољубље говори: Зар да патња буде узалудна? Оне ме мора начинити великим!
Носнице његовог великог носа подрхтавале су, поглед му је пријетио и лутао. Десну је шаку жестоко и дубоко увукао у изрез своје домаће хаљине, лијева му је висила, стиснута у песницу. Изненадно, пролазно руменило ушло му је у суве образе, пламен, који је букнуо из жара његовог умјетничког егоизма, оне страсти за своје ја, која је неугасиво горјела у његовој дубини. Познавао га је он добро, потајно пијанство те љубави. Гдјекад је било довољно да само посматра своју руку, па да га испуни одушевљена љубав за себе самог, и он је одлучивао да стави у њену службу све оружје талента и умјетности које му је дано. Он то смије, нема у томе ничега неплеменитог. Јер дубље још од тог егоизма живјела је у њему свијест да се при томе, без своје заслуге додуше, и под притиском нужде, ипак несебично троши и жртвује у служби нечему високом. И то је била његова таштина: да нико не постане већи од њега, који за ту висину није још дубље патио од њега.
Нико! – Он застаде, наднесе руку над очи, груди окрену упола у страну, као да се уклања, да бјежи. Али он већ осјећаше у срцу жаоку те неизбјежне мисли, мисли на њега, на другог, на свијетлог, прихватљивог, чулног, божански-несвијесног, на оног тамо, у Вајмару, кога је волио чежњивим непријатељством. – И опет је, као и сваки пут, у дубоком немиру, ужурбано и жестоко, осјећао гдје почиње у њему рад, који стално прати ту мисао: да одржи и омеђи своје властито биће и умјетништво према бићу и умјетништву оног другог. – Зар је он већи? У чему? Зашто? Ако побједи, хоће ли то бити побједа крвавог пркоса? А хоће ли његов пораз икада бити трагичан призор? Бог, може бити – али јунак није. И лакше је бити бог но јунак. – Лакше… Оном другом је лакше! Мудром и срећном руком он дијели сазнање од стварања, а то можда чини ведрим, ствара немучну и бујну плодност. Али ако је стварање божанско, сазнање је такође јунаштво, а једно је и друго, и бог и јунак, онај који сазнавајући ствара.
Воља за тешко… Слути ли свијет колико дисциплине и самосавлађивања га стоји једна реченица, једна строга мисао? На крају крајева, он је незналица и слабо изучен, успаван и занесен санјар. Теже је написати једно писмо Јулијево него начинити најљепшу сцену. – Па није ли због тога више? – Од првог, ритмичког нагона унутарње умјетности к предмету, градиву, могућности излива – до мисли, до слике, до ћелијице: колика борба! Колики пут патње! Чуда чежње су његова дјела, чежње к форми, облику, омеђењу, тјелесности, чежње онамо у јасни свијет оног другог, који непосредно и божанским устима даје имена осунчаним стварима.
Па ипак, и ономе упркос: Ко је умјетник, ко је пјесник као он, он сам? Ко ствара, као он, из ничега, из рођених груди? Зар се у његовој души не рађа пјесма као музика, као чист праоблик бића, много прије но што затражи себи симбол и одјећу у свијету појава? Историја, свјетска мудрост, страст: све сама средства и изговори за нешто што има с њима врло мало везе, за нешто чија отаџбина лежи у орфичким дубинама. Ријечи, појмови: само типке о које удара његово умјетништво, да би забрујао скривени склад жица. – Коме је то познато? Веома га они хвале, добри људи, због снаге увјерења којом удара у ову или ону жицу. И његова најмилија ријеч, посљедњи патос, велико звоно којим сазива на највише светковине душе, оно је многе примамило. – Слобода… Више или мање, свакако, разумије под њом он, него они кад кличу. – Слобода – шта то значи? Зар само мало грађанског достојанства пред пријестољима владара? Можете ли ви слутити шта све један дух смије да замисли при тој ријечи? Слобода од чега? Од чега, најзад? Можда чак од среће,од човјечанске среће, од тог свиленог окова, те љупке обавезе?
Од среће… Усне му задрхташе: као да се његов поглед окреће у душу. Лице му клону полако у дланове. – Био је у сусједној соби. Плавкаста свјетлост је текла из великог, објешеног кандила, а завјеса са цвјетовима покривала је прозор тихим наборима. Стајао је крај постеље, нагињао се на слатку главу на узглављу… Црн прамен се увијао на образу бисерне бљедоће, а дјетиње усне су биле полуотворене у сну… Моја жено! Драга! Да ли си пошла за мојом чежњом, и ступила уза ме да ми будеш срећа? Ти то и јеси, буди само мирна! И спавај! Не дижи сада те слатке трепавице дугих сјенки, да ме погледаш погледом тако великим и тамним, као да ме питаш и да ме тражиш! Тако ми Бога, тако ми Бога, ја те много волим! Ја само понекад не могу да нађем своје осјећање, јер сам често врло уморан од патње и од борбе са оним задатком који ми поставља само моје биће. И не смијем бии превише твој, никада не смијем бити сасвим срећан у теби, због онога што је моја мисија.
Он је пољуби, растаде се од умилне топлоте њеног сна, обазре се, пође натраг. Звоно га опомињаше колико је ноћ већ одмакла, али у исти мах му се чинило као да му милостиво указује на крај једног тешког часа. Он одахну, усне му се чврсто склопише, пође и узе перо. – Само не мудровати! Он је одвише дубок, а да би смио мудровати! Не силазити у хаос, или се бар не задржавати у њему. Не – него износити из хаоса, који је обиље, горе у свјетлост оно што је способно и зрело да добије облик. Не мудровати! Радити! Омеђавати, искључивати, уобличавати, завршити! –
И би завршено дјело патње. Можда није било добро, али је било завршено. А кад је било завршено, било је и добро. А из његове душе, из музике и идеје, ницала су у борби нова дјела, творевине звучне и трепериве, у којима наслућујемо бескрајну отаџбину, као што у шкољци хуји море из којег је извађена.
Превела с њемачког: А. С. Р. (Аница Савић Ребац)