Сјећам се.
Ми, дјеца, наберемо ашлама свих врста и онда их из оних кеса истресемо у велику аранију коју баба остави под чесмом испред врата. Онда она точи воде да огрезну и остави неких пола сата. Послије налије још једно литар или два, оде по велику цитку за млијеко и њоме покупи оне црве који су се испилили по површини и на крају их баци кокошкама у ћумез.
– Нек се и оне осладе.
* * *
Овдје сам црва први пут видио у комаду меса који су нам донијели за Божић. Био је слабо куван као и парче свињетине на лименом тањиру. Момо, а Момо је све знао, исприча да су свињетину добили у некој америчкој помоћи. Сачекали су да се уцрва и онда су нам је обарили за Божић. Момо је радио у кухињи, Момо је био кувар на Стојчевцу, два љета је чак био на Брионима, Тити је кувао и Јованки. Прича, ако не лаже, да је Јованка највише вољела сутлијаш. Сви смо мрзили Мому. Момо није гладовао. Нису га ни тукли. Момо није морао да туче друге. Момо чак није морао то ни да гледа. Истина, спрва су и њега тукли, онда је дошао Мемо Политићар и одвео га у кухињу. Мемо је заједно с Момом радио на Стојчевцу, док није постао одборник у Општини. Мемо није носио униформу. Мемо није тукао затворенике. Мемо нас је силовао. Мемо је био педер, зато су га и прозвали Мемо Политићар. Мемо је одборник у Општини постао тако што га је хандрио неки гузоња, а он се светио на нама. Њему се светио, свом гузоњи!
Сви остали су нас тукли. И жене. Све су биле офарбане у плаво. Остоју је највише тукла његова пуница Ханифа. Мене су једном одвели у собу за испитивање, Ханифа је сједила у некој канцеларијској фотељи, оној сивој. Ни она није била у униформи, није било униформе за Ханифу. Гузови су јој висили скоро до пода и мени то бјеше смијешно. У логору се човјек промијени и необичне ствари почну да те радују и засмијавају. И боле. Није ме бољело кад ме Ханифа тукла војничким опасачем. Није ми било смијешно ни кад ме Нећко упитао Бил` ти ово јебо? Нећко није служио војску, јер су сумњали да има падавицу. Сви су у његовој кући добили падавицу колико их је рахметли Сакиб бубо. Кад би играли фудбал Нећко је стајо на голу, ако смо шутали баскет Нећко је дохваћао лопте, на часовима математике Нећко је брисао таблу јер је био највиши, а и то је био највећи ниво инклузије у којем је он могао судјеловати у наставном процесу. Послије основне је отишао са Сакибом на грађевину. Сакиба су звали Бећо, по Бећи Кудузу, јер се и он презивао Кећо. Пао је са неке куће у Омишу. Фикро ми је рекао да му је Нећко у пијанству три пута поновио да га је он гурнуо.
Било је једно, вако, осам метара минимумно висине. Доле нека стијена и ја процијеним да се отале неће извућ ко инвалид и само га вако. Он пјан замахну мистријом и ево овде ме распали, напипај иза ува. Ја се уфатим за ону шипку од скеле, а он ни опсоват ми не стиже.
Фикро је ишао са мном у разред. Он кад ме туче не проговара, не псује, не вријеђа. Никад ме не удара ногом или руком, само неком вијачом. Он тако уђе са једним малим, ком не знам име, међу нас и почне шибати оном вијачом. Ми само очи покријемо. Онај мали лаје над нама ко цуко, па нас њушка и кад нањуши страх покаже Фикри да ошине.
* * *
Сјећам се.
Осми смо разред, или можда седми. Махнити од хормона у олимпијском Шехеру. Наставница биологије договорила је са неким Јакубом да донесе голуба на час, бабо му је код Кусте ко голубар статиро. Она је донијела кутију у којој је било зрневља кукуруза, црва и мртвих буба. Јакуб је извадио голуба из кавеза и ставио га на сто пред те посластице. Прије него ли је успио да кљуцне, Фикро је ухватио црва, завратио главу уназад, убацио га у разјапљене чељусти и прогутао. Наставница је пала на столицу, а једна Азра је почела да плаче. Дао сам јој марамицу, ми смо имали бијеле платнене марамице на којима су нам маме ушивале прво слово имена. Мени је слово ушила баба. С, ћирилично. Азра ми никад није вратила марамицу.
Фикро је био лош ђак. Сва дјеца из наше улице су били лоши ђаци, сем мене. Разредница је добила наредбу од Наставничког вијећа да одлични ђаци помогну лошим да не изгубе годину, тад смо били осмаци. Пет одликаша је добило своје реоне, њих четверо осмеро, ја сам петнаестеро махалаша, акценат је био на математици и географији. Мјесто окупљања је била Фикрина кућа јер је била у средишту замишљеног реона, имао је авлију, а и стари му је био у Ираку, па није био баш мртва сиротиња. Срећом по мене половина није долазила, то су они који свакако нису намјеравали ићи на екскурзију, а и мајке нису умјеле прочитати разредничино обавјештење. Било нам је супер, ако би дошле дјевојчице играли смо залога, ако нису причали смо која има највеће сисе и лагарили коју смо уфатили у ходнику или у женском клозету. Нисам спомињао да ми Азра није вратила марамицу, контали би да сам заљубљен.
На те сесије је долазила и Мердина, Ханифина кћерка. Кад дође Мердина јалија се вазда побије ко ће сједити поред ње. Ја бих се увијек смјештао тако да ме не гледа у очи. Ако ме Мердина погледа заборавио бих и таблицу множења и Питагорину теорему. Сви бијахоше заљубљени у Мердину. Ханифа је радила ко шверцерка, па се Мердина облачила боље од комшилука и што је најважније мирисала је боље. На часове у Фикриној авлији је долазила нашминкана. Личила је на Синди Лопер. Фикрина мајка би нам доносила сок од руже и алву. Фикро би вазда олизао Мердинину чашу и тањир док их је враћао у кућу. Ја сам се бојао Мердине. На екскурзији смо се купали у Јадрану и Мердина је тражила да је учим пливати. Фикро је хтио да ми лиже слане прсте на којима сам држао Мердину док је безуспјешно замахивала ножицама, вјешто се мигољећи у мојим рукама тјерајући да залутају гдје се не смије. Није научила пливати као што није научила ни дијелити, а сви су жељели дијелити с њом, осим мене. Ја сам се бојао Мердине и сањао да ме Азра пита Зашто ти је на марамици извезено Ц.
* * *
Момо каже, а Момо зна све, да је овај мали што кевће Фикрин даиђић од Устиколине и да је био у ЈНА на Вуковару и да су га Зенге са цијелим водом младе војске негдје уфатиле и држали у кавезима за керове и давали им да једу сировог меса само кад зацвиле, а онда кад им је досадило то цвиљење, са још двојицом су га пошли скувати у лонцу, ко у цртаном и да је пала нека граната и све побила сем њега. Њега добровољци неки нашли у лонцу ђе цвили. Данима одо око њих четвероношке и на крају га послали на ВМА, а они га вратили кући са дијагнозом – трајно неспособан.
* * *
Сјећам се.
Играли смо кликера у школском дворишту. Рошу је увијек правио онај ко је имао најновије ципеле. Земља је била мека. Кишно прољеће у граду који је растао скупа са Кемицом. Бацили смо кликере и Нећков је био најближи роши. Сагео се да га узме и онда је зачепркао и дохватио глисту. Кидао ју је чланак по чланак мрмљајући нешто што ми је личило на молитву Фикрине мајке док је клањала у ходнику. Азра то није видјела. Кликери су били игра за дјечаке.
* * *
Овдје нужду вршимо у двије канте, кад имамо шта. Једном нас је посјетила нека медицинска сестра, сви су је звали докторица. Радила је с мојом мамом у локалном Дому здравља. Питала је оног малог откуд толике глисте, а он јој је одговорио да излазе из наших гована. Ја сам рекао Остоји да би требало довест Нећка да их потамани и сви смо се смијали, ко је могао. Остоја није имао ниједног зуба. Ми смо били затворени у магази Остојине продавнице. Цијеле ноћи ми је причао како је и гдје у овој просторији јебаво Мердину док није затруднила. Онда ју је оженио. Имала је шеснаест и личила је на Синди Лопер. Склонио ју је са њихово двоје дјеце код ујака у Италију. Нисам му спомињао наше часове пливања. Он је стално понављао, Она је била заљубљена у тебе кад смо профурали.
* * *
Сјећам се.
Мала матура. Кад сам ушао све је смрдило на вињак. Нећко је већ повраћао у просторији за спремачице. Ја сам дошао са Фикром и Кемом Ћорбом. Пушили смо путем до школе. И кашљали. Мердина је цијело вече плесала са мном. Сви други ме фатају за дупе, онај кретен ми је увалио језик у уво. Као сваки прави витез ја сам је штитио цијеле вечери, сјетно погледујући с ким ће прво заплесати Азра. Чак сам Мердину отпратио кући, негдје на Бреци. Ханифа је вирила на прозору, а Екрем је сједио под неком крушком. Екрем је радио с мојим стрицем к`о возач. Рече ми да сједнем и насу ми звекана. Добар си ти момак, баш добар, још да ниси…
У затвору је с нама био и Раде поштар. Опасни швалер. Само њега Ханифа није тукла. Заслуге за народ. Зато су га сви мушки разбијали. Остоја му рече да овај мали личи на њега. Луди Раде га сутра приупита ко му је мајка. Више га нисмо видјели. Он је говорио како сања да га црви изједају изнутра и да су му већ два изишла из увета. Богу се молим да ме изједу прије ових, али касно сам га се сјетио. Ја не сањам. Ја не спавам. По цијелу ноћ стојим ослоњен на зид. Већ данима испишавам крв. Сутра ћу то рећи Едини, оној медицинској сестри коју зову докторица. Радила је са мојом мајком. Мама јој је препуштала да даје вакцине дјеци јер има меку руку. Едина је била курва, то су сви знали сем моје маме. Знала је и она, али није хтјела да призна.
Мој отац је није подносио јер је била удата за неког његовог јарана из гимназије. Он је увијек говорио да морамо помагати друговима и комшијама. И помагао је свим тим дошљацима у набављању привремених дозвола за градњу куће, дизању кредита, куповини јефтиног цријепа из Високог. Често се свађао са стрицем који није хтио да им фирминим камионом превуче материјал. Ђед га је намршкао што помаже тој фукари која је окупирала национализовану земљу изумрлих бегова Хујића, окривљујући, не без прамена љубоморе у гласу, за његов садакли однос према тој јалаши своју покојну жену, пофалићку махалушу. Мој стари није одустајао, убјеђивао их је да нам је неопходан самодопринос за асфалт, канализацију, телефон. Борио се са општинарима да објасни како су они већином неквалификовани радници без школе и да не схватају значај тих цивилизацијских вриједности, али ће знати уживати у истим. Зато су га, ваљда, првог убили, да се не мучи. Лично је код директора Унионинвеста ургирао да Фикрин стари опет оде у Ирак. Фикрин стари је добар човјек, а није лако бити добар човјек. Мој отац ни за кога није рекао да није добар човјек, осим можда за себе.
* * *
Умјесто да спавам много размишљам. Умјесто да спавам, ја се сјећам.
Тај дан смо добили свједочанства па увече сједимо иза Дома културе. Нећко повраћа док се спушта низ тобоган у дворишту обданишта. Пушимо, остарили смо једни другима. Мердина је сјела поред мене, а Азру ми је намјестила с друге стране. Држим руке у џеповима да не направе какав зијан. Зато и не пијем. Неко је донио вино, црно. Однекуд и Азра узе боцу, испи кап и пружи је мени, ја немам руке и Мердина ме напоји. Двије капљице ми уфлекаше бијелу мајицу. Јесте ли ово вино пили па се не да опрати, грдила ме мајка, смијуљећи се значајно. Након друге боце побили су се Кемо и Ацо Хашишар. Ацо је Мердини свирао Када ходаш, Кемо је полудио јер је за њега Момчило био издајник. Онда се појавио Нећко и скочио на неку Амину, једва су га са ње скинули, ја им нисам могао помоћи јер су ми руке и даље биле у џеповима. Дошли су дротови и Азра ме повукла у неку чикму у којој је живјела. Мислим да смо се љубили под неком трешњом са које је бехар падао на њену црну косу. За друго нисмо знали или смо се чували, уосталом мени су руке биле свезане у џеповима. Онда је она побјегла, ја сам се вратио пред обданиште, Мердина ме чекала да је отпратим кући. Држала ме под руку, јер су ми презнојени дланови били заробљени у џеповима. Екрема није било пред кућом, Ханифа је с прозора вриснула, К… нађи себи цуре за ашиковање, ја сам Мердини нашла момка, Мемо се зове!
* * *
Рекао сам Едини за крв, она ме пипнула по стомаку, ја нисам осјетио хладноћу њене руке. Касније је Фикро дошао по мене са неким из старије раје. Убацили су ме у ладу Пере шумара и одвезли у Дом здравља. Тамо ме неки доктор само погледао и послао за Кошево. Негдје на Бјелавама сам изгубио свијест. Пробудио сам се у другом подруму. Болничком. Лежао сам на кревету. Био сам го. Нисам се могао помаћи. Стомак ми је горио. Онда сам се онесвијестио, лако се навићи на онесвјештавање кад те три мјесеца туку сваки дан. Пробудио сам се у болничкој соби. Доктор К, отац моје другарице из гимназије је стајао изнад мене. Опа, види ко нам се пробудио. Испричао ми је да сам рањен негјде на Шпицастој стијени, да сам изгубио много крви, да су ме једва извукли и да сам за сад стабилан. Ти си најхрабрији бранилац овог Града кога сам до сада радио. Ја сам му климнуо главом, човјек ми је већ једном спасио живот и сад не жели да га поново изгубим. Склопио сам очи и заспао. Пробудила ме сестра и рекла да ће ме сутра премјестити, јер рањеници стално долазе и да ме посјетила нека млада жена и донијела ми трешње. Рекла јој је да ја не смијем сад то јести, а она је инсистирала да буду ту кад се пробудим. Ја сам пробала двије, али су црваве. Објасних јој како да се ријеше црва и она их је понијела са собом. Окренула се с врата и шапнула ми Мислим да је рекла да се зове Азра, као да ја то нисам знао. Можда сам напокон почео да сањам.