ПРОДАЈЕМ КУЋУ У РЕГИЈАОНУ1
(ЈЕР ТАМО СТВАРИ ЈОШ УВИЈЕК ТОНУ)
— Дијалог с мртвом мајком, 2017.
Једне чудне ноћи, тамо сред Канаде,
с неба мати дозва, па ми савјет даде.
Тамо усред земље што нас није хтјела,
стоји она кућа, и сада је цијела,
саградих је с муком, бијах луда жена,
та је кућа за вас
под кров постављена.
Моја мила кћери, послушај ме добро,
није свако факир да се игра с кобром,
погледај их добро, погледај шта раде,
хотимице змије, а не љубав саде,
тијела су им људска, коже су им жабље,
интернет је свуда, они ваде сабље
— побјегни од тога,
од таквога Бога,
прихвати се посла, и окачи табле,
тамо ће да пише (то и ништа више):
Продајем кућу у регијаону
јер тамо ствари још увијек тону.
Рекох:
Моја мати, памтим оне собе,
свијет је суров роман,
свијет је мјесто злобе,
не желим је дати за неку валуту,
желим да смо скупа испред ње, на путу.
Рекла ми је:
Кћери, погледај шта раде,
од храстова древних стварају номаде,
ти живи кô човјек, а не вампир, ноћу,
интернет се шири, ови шире злоћу,
кољу, краду, лажу, уз то славе светке,
прихвати се посла,
па напиши ретке,
тамо ће да пише (то и ништа више):
Продајем кућу у регијаону
јер тамо ствари још увијек тону.
Рекох:
Нема ствари у тој кући туге,
у којој ти ниси,
ја не знам за друге.
Рекла ми је:
Мила, ја знам гдје си била,
какве тешке муке живо биће трпи,
ал’ таква је судба, та се намјестила,
ти јој комад среће ипак храбро дрпи,
гледај у будућност и раздиши плућа,
не треба ти прошлост, не треба ти кућа,
погледај шта чине оне грозне псине,
док интернет траје, они мржњу гаје
– ти би Посејдону украли пераје –
не дај своје биће, своју љубав приде,
у тај црни казан ког мијешају гњиде,
окрени се свијету, бољи живот прави,
прихвати се посла,
па тај оглас стави,
тамо ће да пише (то и ништа више):
Продајем кућу у регијаону
јер тамо ствари још увијек тону.
Рекох:
Моја мати, не знам ком је дати,
нико ништа неће да купи па плати,
свако гледа себе,
свако за се гребе,
а и није за ме
да ме новци маме.
Рекла ми је:
Кћери, ја се молим Богу,
сад сам сишла с неба, други пут не могу,
савјет ћу ти дати, ти га онда прати,
не одустај, мала, од свога кристала,
не дај да ти дрпе и посљедње крпе,
нити да те згазе и скрену са стазе,
не дај ником, кћери, што није по мјери,
јер тај црни казан, тај је вазда празан,
ко се у њем кува, тај нема за крува,
гледај ко га држи и ко њиме тржи,
интернетско доба, а њих држи злоба,
од своје таштине не виде планине,
и због свога ега, а расте им,
приштав,
ти ће спалит, убит, ти не виде ништа!
Рекла сам јој:
Мама, ја остајем сама,
немам камо ићи,
немам другог стана,
свијет је башта ташта,
свијет је као рана,
кад продам имање,
неће бољет мање.
Рече:
Моје драго,
кућа није благо,
немај таквих брига,
нити таквог страха,
читав живот иде као нека књига,
од једног до другог успјеха па краха.
Него, мило моје, не бригај нит плачи,
ухвати се посла,
па објаву качи,
тамо ће да пише (то и ништа више):
Продајем кућу у регијаону
јер тамо ствари још увијек тону.
Отишла је кућа,
отишла на бубањ,
на њу сада мислим
тамо сред Канаде,
и сјетим се мајке,
сјетим шта је рекла
— погледај их добро, погледај шта раде.
______________
1 Регија + регион = регијаон.
Из збирке „Тамо на небу једу свој купус“, 2021, РЕНДЕ