Путници који су били напустили Рим ноћним експресом, морали су да се задрже и сачекају до зоре у станици Фабријано, да би могли да наставе пут малим старомодним „локалом” који је повезивао главну пругу са Сулмоном.
Пред зору, у препун и задимљен купе друге класе у коме је пет људи већ провело ноћ, била је више угурана него што је ушла једна крупна жена у дубокој црнини. За њом је дахћући и стењући ушао њен муж – ситан човечуљак – мршав и слаб с лицем самртнички бледим, и очима малим и сјајним које су гледале стидљиво и бојажљиво.
Пошто се најзад сместио, учтиво је захвалио путницима који су помогли његовој супрузи и направили јој места да седне; а затим се окренуо својој жени и покушавајући да јој спусти крагну капута, љубазно упитао: „Да ли ти је добро, драга?” Жена, уместо одговора, повуче крагну према очима, као да жели да сакрије лице. „Гадан свет”, промрмља муж тужним осмехом. Осетио је да му је дужност да објасни својим сапутницима да јадну жену треба жалити, јер јој рат односи јединца сина, младића од двадесет година, коме су њих обоје жртвовали цео живот и који су чак напустили свој дом у Сулмони да би могли с њим да дођу у Рим, куда је он морао да иде на студије. А онда су му дозволили да се пријави као добровољац у рат. Међутим, пустили су га да се пријави пошто су претходно били уверени да бар за још шест месеци неће бити послат на фронт, а сад, одједном, примили су телеграм у коме је писало да он одлази на фронт кроз три дана, и да они треба да дођу да га испрате.
Жена се под својим дугачким капутом увијала и превијала, мумлајући с времена на време као звер и осећајући да сасвим сигурно сва та објашњења неће изазвати ни трунку саосећања и симпатије код свих тих људи који се – највероватније – налазе у истом положају као и она. Један од њих, који је слушао с нарочитом пажњом, рече: „Требало би да захвалите Богу што ваш син тек сада одлази на фронт. Мој је тамо био послат првог дана рата. Већ се два пута враћао рањен и оба пута су га поново слали натраг на фронт.”
„Шта ја да кажем? Имам два сина и три нећака на фронту”, рече други путник. „Све је то тако, али у нашем случају то је наш ЈЕДИНИ син”, одврати муж. „Нема ту никакве разлике. Ви можете да размазите свог јединца претераном пажњом, али не можете да га волите више него што бисте волели сву осталу децу да је имате. Очинска љубав није хлеб који можете да изломите на једнаке комаде и поделите их деци. Отац даје сву своју љубав сваком свом детету без дискриминације, па било их једно или десет, и ако сад патим због моја два сина, ја не патим по пола за сваког, већ двоструко…” „Истина… истина…” уздахну збуњени муж, „али претпоставимо (наравно, сви се ми надамо да се то вама никада неће десити) да отац има два сина на фронту и да изгуби једног од њих; остаје му још увек један да га теши и помаже… док…”
„Да”, одговори овај брзо се крстећи, „остаје му један син да га теши, али исто тако остаје му један син због кога мора да преболи и да настави да живи, док у случају оца само једног сина, ако тај син умре, и отац може да умре и учини крај свим својим мукама и патњи. Који је од ова два положаја гори? Увиђате ли ви колико би мој положај био гори од вашег?” „Глупост”, прекиде их други путник, дебео човек црвеног лица и бледосивих закрвављених очију. Бректао је узбуђено. Из његових изгубљених очију као да је зрачила нека унутрашња жестина неконтролисане снаге коју је његово ослабљено тело једва обуздавало. „Глупост”, поновио је он, покушавајући да покрије уста шаком, као да жели да прикрије да му недостају два предња зуба. „Глупост. Дајемо ли ми живот својој деци за своје лично добро?”
Остали путници, у неприлици, загледаше се у њега. Онај чији је син од првог дана рата био на фронту уздахну. „Ви сте у праву. Наша деца не припадају нама, она припадају Домовини.”
„Којешта”, узврати дебели путник. „Мислимо ли ми на Домовину кад дајемо својој деци живот? Наши су синови рођени зато што… па, зато што морају да се роде, и кад дођу на овај свет, узимају наше личне животе са собом. Ово је права истина. Ми припадамо њима, али они никад не припадају нама. А кад достигну двадесету, они су тачно оно што смо ми били у њиховим годинама. И ми смо такође имали оца и мајку, али било је исто тако, толико много других ствари… девојке, цигарете, илузије, нове маште… и Домовина, наравно, на чији бисмо се позив одазвали – кад нам је било двадесет година – чак иако су отац и мајка рекли НЕ. Сада, у нашим годинама, љубав према домовини је још увек велика, наравно, али јача од ње је љубав према нашој деци. Има ли овде икога ко не би радо преузео место свог сина на фронту, само да може?”
Завладала је тишина. Сви су с одобравањем климали главом.
„Зашто онда”, продужио је дебели човек, „не бисмо хтели да разумемо осећања наше деце која имају двадесет година? Није ли то природно да у својим годинама они чак више воле своју Домовину (говорим о ваљаним момцима, наравно) него нас? И није ли природно што је то тако? Коначно, они морају да гледају на нас као на старе момке који више не могу да потрче и који морају да остану код куће. Ако Домовина постоји, ако је Домовина природна потреба као што је хлеб, који сви ми морамо да једемо да не бисмо умрли од глади, неко мора да иде да је брани. И наши синови одлазе да је бране у својој двадесетој години, и они не желе сузе, зато што ако умру, умрли су одушевљени и срећни (говорим о ваљаним момцима, наравно).
Е, па сад, ако неко умре млад и срећан, а да није спознао и ружне стране живота, његову монотонију и досаду, безначајност, горчину рушења илузија… шта бисмо више могли да му пожелимо? Сви би требало да престану с плакањем: сви би требало да се смеју, као што ја то чиним… или да бар захвале Богу, као што ја то чиним – зато што ми је син, пре своје смрти, послао поруку у којој је рекао да умире задовољан због тога што завршава живот на најбољи начин који је себи могао да пожели. Ето зато ја, као што видите, чак ни црнину не носим…”
Затресао је свој капут, као да тиме хоће то да покаже; његова бледа усна подрхтавала је под шупљином где су му недостајали зуби, очи су му биле влажне и непомичне, а завршио је пискавим смехом који је исто тако могао да буде и јецај.
„Сасвим тако… сасвим тако…” сложише се остали.
Жена која је седећи и не учествујући у разговору јечала у углу умотана у свој капут – покушавала је последња три месеца да открије у речима свог мужа и њених пријатељица нешто што ће је утешити у њеној дубокој жалости, нешто што би јој могло показати како би мајка требало да с много самоодрицања пошаље свог сина, не баш у смрт, али тамо где ће му живот бити у опасности. Ипак још ни речи није чула од многих који су говорили… а њен бол постајао је све већи, јер јој се чинило да нико не може да подели њена осећања. Али сада су је речи овог путника изненадиле и скоро збуниле. Одједном је схватила да други људи нису ти који нису у праву, и у стању да је разумеју, већ она сама, јер не може толико да се уздигне да буде равна тим очевима и мајкама који су спремни на самоодрицање, без суза, који су спремни не само да се растану од својих синова, већ и да храбро приме њихову смрт. Подигла је главу, нагла се напред из свог угла покушавајући да слуша с великом пажњом оно што дебели путник прича својим сапутницима: како је његов син погинуо као херој за свог краља и отаџбину, срећан и не жалећи. Чинило јој се да је доспела у свет њој толико непознат, и било јој је веома пријатно да чује како сви честитају храбром оцу који тако стоички може да говори о смрти свог детета.
А онда, одједном, баш као да није чула ништа од свега оног што је било речено, као да се буди из сна, она се окренула према старом човеку и упитала га:
„Онда… да ли је ваш син стварно мртав?”
Сви су је забезекнуто погледали. И стари се човек такође окренуо према њој управивши на њено лице своје крупне, избуљене и страшно водњикаве светлосиве очи. Неколико тренутака ју је гледао, као да је тек сад – преко тог луцкастог, неумесног питања – одједном схватио да је његов син стварно мртав… заувек нестао… заувек. Лице му се згрчило, постало страшно искривљено, а он је онда журно извукао марамицу из џепа и, на највеће запрепашћење свих путника, бризнуо у жесток, необуздан плач, од кога се срце парало.
Превео са италијанског: Ј. Милићевић