Видео сам Џека Хотела у троделном сивомаслинастом оделу. Плава коса била му је зачешљана унатраг. Лице му је блистало. Али на њему је био неки знак патње. Људи су му у „Винију” плаћали пића оним темпом којим их је био у стању искапити. И то људи који су га једва познавали, људи који једва да су се и сећали познају ли га или не. Била је то отужна забава. Суђено му је за оружану пљачку. Изашао је из суднице на паузу за ручак. У погледу свог адвоката као да је назирао да ће то бити кратак процес. По некој правној аритметици у коју је само истрајни оптуженички ум могао да проникне, претпоставио је да би му у конкретном случају могли одвалити најмање двадесет пет година.
Звучало је тако гадно да је изгледало као шала. Готово да се и нисам могао сетити никога ко је толико дуго поживео. Хотелу је тада можда било осамнаест или деветнаест година.
Цела та прича дотад је као нека смртоносна болест држана у тајности. Завидео сам му на томе што је тако дуго био у стању да чува тајну, али ужасавала ме је помисао да некоме тако слабом као што је Хотел може бити удељено нешто тако битно, а да се он тиме не похвали. Хотел ме је једном израдио за сто долара и од тада сам га увек иза леђа злобно оговарао, али знао сам га откад се бацио у промет, од његове петнаесте, шеснаесте године. Био сам изненађен и увређен, чак потиштен чињеницом да није нашао за сходно да ми се повери и исприча у какву је гадну фрку запао. У томе сам видео наговештај чињенице да ми људи његовог кова никада неће постати пријатељи.
У том трену његова коса била је тако сјајна и плава да се учинило као да је обасјан сунцем чак и у том подземном свету. Погледао сам доле низ унутрашњост „Винија”. Место је било дуго и уско, као неки вагон на споредном колосеку. Људи су сви до једног изгледали попут бегунаца – видео сам пластичне болничке наруквице са именима како плешу око неколико зглобова. Покушавали су платити пиће лажним новчаницама које су сами умножавали на апаратима за фотокопирање.
‒ Било је то давно – рекао је Хотел.
‒ Шта си учинио? Кога си одрао?
‒ Било је то прошле године. Прошле године – насмејао се самом себи и чињеници да се поиграо са правдом и да ће зато још дуго носити преступнички жиг.
‒ Кога си одрао, Џек?
‒ Ааах, не питај. Срање. Јебига, боже… ‒ тад се окренуо и почео причати с неким другим.
У „Винију” је сваки дан био непоновљив. Неке од најгорих ствари догодиле су ми се баш тамо. Али свеједно, као и остали, и даље сам долазио.
Међутим, из часа у час у души ме је све јаче пекла помисао да некога више никада нећу наћи, некога ко ме је волео. Сетио сам се како сам једном код куће имао жену која ме је волела и која ме је касније, на мој ужас, напустила. После сам нашао прелепу девојку, алкохоличарку с којом ми се опет насмешила вечна срећа. Али сваки пут када бих зашао у „Вини”, унутра бих затекао мутна лица пуна нејасних наговештаја, лица која би се убрзо расточила у уобичајену тупост, обраћајући ми се својим празним погледом и подсећајући ме да поново
правим исту грешку.
Те ноћи седео сам у сепареу прекопута бившег боксера Кида Вилијамса. Црне шаке биле су му квргаве и израњаване. Увек сам имао осећај да би сваки час тим рукама могао кренути према мом врату и задавити ме. Говорио је наизменично у два различита гласа. Имао је педесет година и уништен живот за собом. Свима нама који смо протраћили само неколико година такви људи су необично прирастали за срце. Лицем у лице с Кидом Вилијамсом могао си комотно размотрити могућност да још месец или два наставиш онако како си започео. Када сам поменуо оне болничке наруквице с именима, уопште нисам претеривао. Једну од њих је носио и Кид Вилијамс. Управо је био прескочио зид одељења за детоксикацију. „Плати ми пиће, плати ми пиће” – наваљивао је оним својим високим гласићем. А онда се намрштио оглашавајући се дубоком гласином: „Ма само сам накратко свратио”, да би се затим опет разведрио и пребацио у високи регистар: „А и хтео сам вас видети, све вас! Дај плати туру и то сад! Немам новчаник код себе. Узели су ми сав кеш, лопови!” Хватао је шанкерицу као дете играчку. На себи је имао ноћну кошуљу коју је угурао у панталоне и пар зелених картонских болничких папуча.
И наједном ми је синуло да ми је недељама раније Хотел сам, или неко ко је био у контакту с њим, саопштио да је он био у фрци због оружане пљачке. Покрао је под претњом пиштољем дрогу и паре од неких студената који су диловали веће количине кокаина и ови су одлучили да га пријаве. Заборавио сам да сам то уопште и чуо.
А онда сам се – као да већ нисам довољно закомпликовао живот – одједанпут сетио да цела та фешта, која је трајала читаво поподне, уопште није била Хотелова опроштајна забава, већ у ствари славље организовано у знак добродошлице. Хотел је, наиме, био ослобођен. Адвокат га је ослободио понудивши чудну теорију по којој је Хотел заправо покушао заштитити заједницу од штетног утицаја дилера. У немогућности да разлучи ко је у суштини прави криминалац у свој тој гунгули, порота је, покушавајући да се огради од обе стране, пресудила у Хотелову корист и овај је пуштен на слободу. О томе је, дакле, била реч у разговору који смо водили тог поподнева, али ја никако нисам могао разабрати шта се око мене у ствари догађало.
Било је пуно таквих тренутака у „Винију”, тренутака када си могао заменити данас за јуче и јуче за сутра, и тако редом. Јер сви смо веровали да нас је снашла трагична судбина и зато смо пили. Пратио нас је онај фатални осећај безнађа. Били смо спремни умрети са лисицама на рукама када би нас правда напокон сустигла, и то не нашом грешком. Тако смо ми замишљали властиту судбину – на неку смешну фору уверени у властиту невиност.
Хотелу је, дакле, био враћен остатак живота. Двадесет пет година и више. Међутим, полицајци су му, бесни што је имао такву срећу, запретили да ће, у случају да не напусти град, зажалити што је у њему остао. Хотел је издржао још неко време, а онда се посвађао с девојком и отишао. Радио је у Денверу, Рину, и на неким местима на Западу, да би се после годину дана опет појавио у граду јер није могао издржати без ње.
Тад му је било двадесет, двадесет једна година. „Вини” је на крају срушен. Нова урбанизација изменила је лице и наличје улица. Што се мене тиче, моја девојка и ја смо раскинули, али без обзира на то, нисмо могли једно без другог. Једне вечери тако смо се посвађали да сам све до јутра, док се нису отворили први барови, лутао улицама обилазећи сва стара места.
У огледалу до себе гледао сам Џека Хотела како пије. Било је тамо још неких типова налик нама, и то нам је била утеха. Понекад не знам шта бих дао да нас опет све видим како седимо за баром у девет ујутру сервирајући један другоме оне исте лажи, далеко од бога и његовог погледа.
И Хотел се посвађао са својом девојком, и лутао је улицама као и ја. Пратили смо туру за туром један другог у пићу, све док обојица нисмо остали без кинте.
Знао сам за зграду у којој су на име једног покојника још увек стизали чекови социјалне помоћи. Крао сам их редовно сваког месеца једно пола године, увек стрепећи и одлажући свој поход на неколико дана након што би приспели, надајући се како ћу једном ваљда пронаћи поштен начин да зарадим који долар, верујући да сам ипак поштен човек који не би требало да чини таква недела. И увек сам одуговлачио с акцијом јер сам се бојао да ће ме ухватити.
Последњи пут када сам украо чек, Хотел је био са мном. Фалсификовао сам потпис и адресирао чек на њега, користећи његово право име, како би га могао уновчити у самопослузи. Мислим да се у ствари звао Џорџ Ходел. Имао је немачко име. Новцем смо купили хероин и поделили га на два једнака дела.
А затим смо се раздвојили и отишли свако на своју страну у потрагу за девојкама, знајући да ће, ако је дрога у питању, и оне бити попустљивије.
Али ја сам био у лошем стању: пијан, након непроспаване ноћи. И чим сам пустио ствар у себе, истог тренутка сам изгубио свест. Прошла су два сата, а ја нисам ни осетио.
Учинило ми се да сам само трепнуо, али када сам отворио очи, угледао сам своју девојку и нашег комшију Мексиканца како се свим силама труде да ме врате поново у живот. Мексиканац је рекао: „Ево га! Враћа се!”
Живели смо тада у малом прљавом стану. Када сам схватио колико сам дуго био у коми и како близу томе да се заувек са свиме опростим, наш
мали дом је заблистао као леп комадић бижутерије. Био сам ван себе од среће што сам жив. Размишљајући о свему томе, прво ми је пало на памет како сам у ствари био жртва нечије неукусне шале. Али није ту било речи о приближавању никаквој тајни, није то била прилика да будемо – заправо, боље да говорим у своје име – да будем обасјан оном светлошћу с краја тунела или нечим сличним. Додуше, био је то победоносан тренутак, будући да сам увидео како сам одабрао овај свет само зато што нисам био у стању да поднесем ниједно друго место.
Хотел је био у истом стању као и ја, с једнаком количином хероина у себи, али га није морао делити с девојком јер је тога дана није нашао, па се одвезао до преноћишта на крају Авеније Ајова и предозирао се, исто као и ја. Пао је у кому и присутнима се чинио поприлично мртав.
Они који су се затекли уз њега, све редом наши пријатељи, пратили су му дисање прислањајући повремено џепно огледало уз његове ноздрве, не би ли се уверили да се стакло још увек магли од даха. Али након неког времена заборавили су на њега и он је издахнуо, а да нико није ни приметио. Једноставно је одапео. Умро.
Ја сам још увек жив.
Превод: Андреја С. Глушчевић
Прича је објављена захваљујући љубазности Imprimatur-а, издавача збирке прича Исусов син Дениса Џонсона (2023).