Скендербег и Горски вијенац
„Коментар Горског вијенца неће бити задуго у потпуности довршен. Он ће бити стално прошириван новијим начином прилажења томе спеву. Обраћаће се и даље пажња тачном значењу појединих речи и реченица, а откриће се још понеки необјашњени или недовољно протумачени стих“ – напоменуо је Никола Банашевић у предговору издања Горског вијенца које је приредио за редовно коло Српске књижевне задруге 1973. године.
Банашевићу је наведена констатација морала доћи као логичан закључак пошто се претходно уверио колико је за тумачења многих Његошевих стихова, чак и кад би се већ помислило да су коначна и неоспорна, налазило нових извора и долазило до нових аргумената помоћу којих би се дотадашње тврдње одбацивале. Са друге стране, Банашевић је био довољно самокритичан да осети како ни његово тумачење Горског вијенца не може бити коначна реч о знаменитом Његошевом спеву, те да ће и многе тврдње из његовог коментара бити оспорене, што се заиста и десило, најпре у студији Михаила Стевановића Језичка тумачења у коментарима Његошевог Горског вијенца (1976), а потом и у коментарима Слободана Томовића (1986), Александра Младеновића (1996), Радмила Маројевића (2005), при чему ни наведени аутори не би увек до краја остали доследни својим првобитним тумачењима, него би већ наредном приликом, у новом издању монографије или у новом издању спева које приређују, изнели потпуно другачије мишљење, некад захваљујући сопственим истраживањима, некад захваљујући туђим сугестијама.
Али, ни то није ништа необично ако се зна да је знатно раније Милан Решетар (и то у размаку од пола века, од 1890. до 1940), малтене за свако наредно издање Горског вијенца које би приредио, понешто мењао у свом коментару (а изашло је десет издања спева са Решетаревим коментаром), често прихватајући туђа мишљења а притом не наводећи чије га је истраживање навело да промени дотадашње сопствено тумачење. Неправду коју је Решетар начинио многим проучаваоцима Горског вијенца покушао је да исправи Видо Латковић, доследно наводећи у свом коментару (1952) чија тумачења преузима и цитира, а иначе су се у међувремену као нови коментатори спева, захваљујући издањима која су приредили, истакли Божидар Ковачевић (1940), Трифун Ђукић (1941, 1944), а поводом стогодишњице Горског вијенца Вуко Павићевић, Салко Назечић, Ђуза Радовић и Антун Барац (1947).
Може деловати као да проучавање Горског вијенца и није ништа друго него кориговање претходних тумачења од стране коментатора који саставља нова тумачења, а чак и да је тако, опет је свака корекција, чак и да је погрешна, довољан подстрек за нова истраживања, трагања, размишљања – али, искључиво за размишљања која се тичу самог спева, без насилних покушаја да се дође до тенденциозних закључака који уопште немају везе са суштином Горског вијенца као, пре свега, уметничког дела.
Десило се, међутим, да што се више говори и пише о Његошу, то се више истичу детаљи који се уопште не односе на Његошево песничко дело, па чак ни на схватања у контексту песниковог времена и поднебља, него се Његошев живот, рад и идеје укалупљују у дневнополитичке размирице, а сами стихови, па чак и појединачне речи, тумаче у складу са тренутним (јавним или личним) ставовима.
И не само што се након Маројевићевог стручног коментара Горског вијенца није појавио ниједан оригинални, а камоли опширнији коментар, него се Горски вијенац све чешће прештампава без икаквих, макар и најнужнијих објашњења, а у најбољем случају уз дословно преношење некадашњих тумачења, од којих су многа у међувремену превазиђена.
Кад је напоменуо да коментар Горског вијенца неће још дуго бити у потпуности довршен, Банашевић је свакако мислио да то подразумева непрестано појављивање нових тумачења поткрепљених марљивим истраживањима, а сигурно није наслутио да ће доћи до стагнације у коментарисању Горског вијенца, при чему је заправо испало као да коментар јесте довршен, а уствари је даље проучавање и тумачење препуштено свима који знају макар и један Његошев стих помоћу којег би аргументовали своју тренутну мисао.
Зато је наступила опасност да Горски вијенац доживи ону судбину коју је, барем према једном Његошевом стиху, доживео знаменити војсковођа познат и у историји и у легенди као Скендербег.
А управо су стихови у којима је Његош глорификовао једног од најпознатијих балканских ратника против османског надирања остали недовољно растумачени упркос томе што им је сваки коментатор посвећивао пажњу.
Скендербег је срца Обилића,
ал’ умрије тужним изгнаником.
Наведени стихови, који су 31. и 32. по реду у Горском вијенцу и који су саставни део првог монолога владике Данила, одувек су изискивали одговоре најмање на два питања:
1) зашто је Његош експлицитно упоредио Скендербега са Милошем Обилићем, дакле са јунаком који се у Горском вијенцу редовно истиче као највеће надахнуће црногорске борбе против османског окупатора, али и као надахнуће борбе против индиректног османског утицаја у самој Црној Гори;
2) зашто се за Скендербега каже да је умро „тужним изгнаником“ кад он није умро у изгнанству.
Готово сви коментатори Горског вијенца дали су најважније податке из Скендербегова живота и навели су разлоге Скендербеговог култа у већини балканских народа и култура (па и у самом Његошевом спеву), али је Слободан Томовић у датом случају изнео највише појединости из биографије славног јунака:
„Скендербег – Ђерђ Кастриот, Кастриотић (1403–1468). Још као дијете преведен је у ислам на двору султана Мехмеда I, и добио име Скендербег (Искендер-беј). Послије успјешног ратовања Мађара с Турцима, средином XV вијека, вратио се у Албанију и поново прешао у хришћанску вјеру. Подигао је устанак Албанаца за ослобођење од Турака. Више година је енергично бранио утврђени град Кроју, гдје је добио многе битке. Године 1455. доживио је пораз код Берата, и морао је извјесно вријеме да се склони у Италију. Затим се поново вратио у Албанију, и бранио Кроју од Турака. Умро је у Љешу (1468). Прослављен је епским пјесмама Албанаца, као највећи национални јунак. Сусједни народи су га такође високо цијенили. Андрија Качић Миошић опјевао је Скендербега као великог јунака и борца за ослобођење албанског и других балканских народа. Његош је Скендербегу дао достојно мјесто, упоредивши његов хероизам и морални лик с ликом највећег косовског јунака Милоша Обилића.“
Томовићевом објашњењу може се додати опаска Данила Вушовића (који за живота није успео да заврши свој коментар Горског вијенца, па је рукопис Вушовићевих спорадичних тумачења први пут одштампан тек 2004, шездесет пет година након Вушовићеве смрти) да је Кастриота, због његова јунаштва, „како се прича, сâм султан назвао Скендером (по Искендеру, како Турци називају Александра Великог)“.
Напоменувши да је Скендербег „извршио покрштење потурица“, Ђуза Радовић је брзоплето додао да је то покрштење било „слично овоме које се опева у Горском вијенцу“ – али, таква паралела нема никаквог смисла, јер у Његошевом спеву не опева се „покрштење“, него истрага, па је зато, у контексту самог стиха, али и радње спева, прецизнији закључак Николе Банашевића да је Скендербег „ово високо признање“ (при чему се свакако мисли и на директно поређење са Обилићем) добио „својим поновним преласком у хришћанство, покрштавањем потурчењака и непомирљивом борбом против Турака“.
Колико је Његош имао високо мишљење о Скендербегу још боље се види у 2656. стиху Горског вијенца, где је Скендербег, сада под својим крштеним именом, поново раме уз раме са Обилићем, и то у спомену који „душама витезовах нашега народа“ чини игуман Стефан (стихови 2653–2665):
Вјерне слуге помјани, Господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах,
и Новака – поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
кâ им име на земљи царује!
Од четрнаест појединачних имена које игуман Стефан спомиње, Скендербег је на трећем месту, а пошто је убројен у витезове „нашега народа“, Слободан Томовић мисли да „у извјесним ситуацијама за Његоша појам ’наш народ’ не значи неки одређени етноним“, па се то најчешће „не односи искључиво ни на припаднике православне вјере, него само на оне који пружају отпор Турцима, без обзира на вјеру или национални идентитет“ (отуда се међу витезовима „нашега народа“ помиње и хрватски бан Никола Зрински, који се и у народним песмама углавном именује као Зриновић, а који је 1566. погинуо бранећи град Сигет од Турака).
Било да се помињање Скендербега у Његошевом делу схвати као свесно превазилажење етничких разлика зарад заједничке борбе против Османског царства (при чему би се Скендербег сматрао албанским националним јунаком), било да се претпостави да је Његош заиста, у буквалном смислу, доживљавао Скендербега као припадника истог народа којем припадају Обилић, цар Душан, војвода Момчило, девет Југовића, Старина Новак, Стојан Јанковић (није на одмет споменути тумачење Радмила Маројевића да је Његош убројио Скендербега „у српске витезове“ зато што је Скендербег био „Србин по мајци, а арбанизовани Србин по оцу“) – јасни су прави разлози Скендербегове глорификације у Горском вијенцу, јер иако је и сâм Скендербег био исламизовани хришћанин, он не само што се вратио својој првобитној вери, него се и супротставио оној истој војсци и држави у чијој је служби раније био присилно, што је више него довољно да Скендербег постане још један од узора црногорским ратницима у њиховој вишевековној борби против Турака.
Слободан Томовић уопште не претерује кад закључује да су Његошу два најомиљенија историјска лика Милош Обилић и Скендербег, јер управо они одговарају идеалу, типу ратника, бескомпромисног борца за ослобођење балканских народа од Османског царства, док је етничка припадност самог јунака у датом случају занемарљива.
Зато је већу забуну и изазивао 32. стих Горског вијенца, где стоји да Скендербег „умрије тужним изгнаником“.
Могло би, на први поглед, деловати да је збуњујућ и сâм облик „тужним изгнаником“, али ипак није тешко схватити да је такав облик иструментала за начин конструисан под утицајем руског језика и да цео стих има значење: умро је као тужни изгнаник.
Забуна је, заправо, изазвана историјском чињеницом да је Скендербег умро у албанском граду Љешу, и то читавих десет година пре него што је Љеш пао под турску власт – па иако је дотични град у време Скендербегове смрти заправо био под влашћу Млетачке републике, никако се не би могло рећи, бар не у буквалном смислу, да је Скендербег умро као изгнаник.
Међутим, пошто је Скендербег неко време боравио у Италији, где се склонио након пораза код Берата, Слободан Томовић мисли како је Његош, „вјероватно, сматрао да се Скендербег није вратио из Италије, гдје се као војвода арагонске војске борио против Анжујаца“.
Трифун Ђукић у свом коментару Горског вијенца објашњава да је „по предању“ Скендербег „морао напустити најзад своју земљу и умрети у туђини (у Италији)“, док Ђуза Радовић даје тумачење да је Скендербег „умро у Љешу, а не у изгнанству, како легенда, и за њом и Његош каже“, при чему треба обратити пажњу на термине предање и легенда, па се запитати на шта су Ђукић и Радовић тачно мислили, пошто нису прецизирали из ког је извора (макар то било и народно предање) Његош уопште могао преузети податак о наводној Скендербеговој смрти у изгнанству.
Са друге стране, пошто је Љеш у време Скендербегове смрти био под млетачком влашћу, Данило Вушовић сматра да је Његош „ваљда мислио“ како је Скендербег „тамо“, односно у Венецију, „отишао после пада Арбаније“, тим пре што је Скендербегова породица „одмах затим морала испред навале Турака пребећи у Италију“.
Видо Латковић ипак сматра да је Његош „под туђином могао схватити Љеш“ управо зато што је тај град у време Скендербегове смрти „био под млетачком влашћу“, па се такав закључак једино и намеће као прихватљив ако се у обзир узме историјско место и време Скендербегове смрти, односно ако се израз „тужним изгнаником“ схвати буквално.
Али, ако се у обзир узме сама Скендербегова смрт, тачније историјска чињеница да је Скендербег умро природном смрћу, онда искрсава још једно тумачење, при чему од помоћи може бити и поређење, односно тражење разлике између Обилићеве и Скендербегове смрти, али од помоћи такође може бити и значење једног стиха који у спеву долази знатно доцније, а који је саставни део клетве сердара Вукоте, мада би се могао посматрати и као засебна клетва, јер се унутар реплике сердара Вукоте малтене из стиха у стих изриче нова клетва.
Конкретно, у питању је клетва оличена у 2419. стиху:
глáвê мушке не копâ од пушке.
Поводом овог стиха, Милан Решетар дао је следеће објашњење: „не копао ни једну мушку главу дораслу до пушке, него му свака раније помрла“ – при чему је предлог од, иако је у самом објашњењу замењен предлогом до, очигледно схваћен у значењу за (дакле, од пушке би значило за пушку, а у ширем контексту: дорастао за пушку, дорастао да носи пушку, дорастао да иде у бојеве).
Данило Вушовић је стих разумео на исти начин, мада је дао опширније образложење: „немао (па зато и не копао) мушке главе способне за пушку (већ или му сви мушкарци били богаљи, или му сви раније помрли)“.
Божидар Ковачевић је мислио да, „пошто је скоро сваки Црногорац умирао као јунак на бојном пољу од пушчанога зрна“, 2419. стих значи: „нек не рађа јунака кућа која изда“, док се објашњење Трифуна Ђукића своди на следеће: „у његовом дому не било мушке главе, која би понела пушку против непријатеља“ – па иако оба тумачења делују недоречено, она су ипак на правом трагу.
Објаснивши да се у Црној Гори „слава и јунаштво појединих братстава“ нису ценили „само по подвизима које учине, него и по броју глава које падну у рату“ и да кућа или братство које главе мушке не копâ од пушке подразумева „да је то род нејунака, па самим тим и нељуди, слабића, кукавица“, Ђуза Радовић овако образлаже значење саме клетве: „нека га прати срамотна судбина да нико од његових не доживи част јуначке, мушке смрти (но да сви умру као кукавице и жене)“.
Слободан Томовић је суштински прихватио мишљење Ђузе Радовића, мада вероватно нехотице, јер у тексту свог тумачења није ни поменуо Радовићево име, али се позвао на историчара Риста Драгићевића, који је смисао 2419. стиха Горског вијенца објаснио цитатом из књиге Вука Стефановића Караџића о Црној Гори (сама је књига штампана у Штутгарту 1837. на немачком језику, под називом Montenegro und die Montenegriner).
Зато се овом приликом из Вукове књиге о Црној Гори наводи (према српском преводу Љубомира Стојановића) цео пасус чији се закључак узима као аргумент за објашњење Његошевог стиха:
„Већ је поменуто да је Црногорцу најмилије занимање рат, и за свакога би била највећа срамота да у њему не учествује. И сами старци и дјеца од дванаест година трче кад затреба весело и радосно, и није риједак случај да се дјеца, кад их родитељи неће да пусте, необично растуже. Има примјера да су и сакати тражили да се однесу пред непријатеља и иза какве стијене намјесте, одакле су пуцали на непријатеља. Као што је срамота у рату остати код куће, тако је и част у боју погинути. Како готово сви најугледнији људи не умиру природном смрћу, већ или у боју с непријатељем или у унутрашњој свађи, то је можда и постао обичај да се држи за најосјетљивији укор ако ко коме каже: Познајемо ми тебе и твоју породицу; сви су твоји преци умрли на постељи код жена.“
„Ко познаје црногорски народни карактер“, напомиње Томовић, „зна да смрт у постељи, од болести и старости, за мушкарце представља срамоту“.
Стога се значење клетве оличене у 2419. стиху Горског вијенца може свести на тумачење које је дао Радмило Маројевић: „не сахрањивао ниједног мушкарца који би погинуо као јунак у боју“, чиме је обухваћено и тумачење да клетва подразумева рађање мушкараца неспособних да иду у бојеве, и тумачење да се издајникова кућа проклиње да у њој ниједан од мушкараца не погине на бојишту, премда би, као способни, могли учествовати у самим бојевима – а ово је објашњење било неопходно да би се боље разумео 32. стих Његошевог спева, мада је остало да се уочи и разлика између смрти двојице јунака споменутих у 31. стиху.
Ако се само спомене да је Обилић погинуо у борби, док је Скендербег умро природном смрћу, ни ова разлика на први поглед не би морала ништа да значи, али кад се још једанпут наведе како се у Црној Гори сматрало недоличним, па чак и срамотним, да мушкарац умре код куће природном смрћу, тешко је одолети закључку да је Његош под смрћу „тужним изгнаником“ заправо мислио на Скендербегову немоћ да погине на бојишту као прави јунак, што би значило да је Скендербег био изгнан од јуначке смрти – за разлику од Обилића. Историјски податак да је Љеш у време Скендербегове смрти био под млетачком влашћу Његош је лако могао протумачити у контексту Скендербеговог невољног конформизма и пасивизације, па се стога израз „тужним изгнаником“ може схватити и као Скендербегова жалост што умире природном смрћу. Свакако да није занемарљива чињеница што је Скендербег умро у граду који је тог тренутка под туђинском влашћу, али то је опет мање важно од податка што Скендербег, иако већ прослављен као јунак, није добио прилику да погине на бојишту, чиме би се и у начину смрти изједначио са Обилићем, али би и самом својом погибијом потврдио сопствено јунаштво стечено за живота.
Није тешко у глави мушкој која умире тужним изгнаником препознати и самог Његоша, или барем његов страх од смрти у постељи уместо на бојном пољу, тим пре што је и песнику вероватно из године у годину било све јасније да за његова живота неће доћи до јединственог устанка поробљених хришћанских народа против османског окупатора и да вероватно још неколико генерација неће бити копано од пушке – бар не од пушке која би била турски одговор на општу побуну какву је Његош прижељкивао.
А неће бити чудно ако и Горски вијенац доживи својеврсно изгнанство, јер колико год да се свако накнадно тумачење спева, а нарочито расправе међу коментаторима и насилна нагађања шта је тачно песник мислио пишући поједине стихове, могу схватити као рањавање спева (али не и као смрт) од пушке, једино ће тако Горски вијенац изнова доказивати колико је и сâм глава мушка, кад ни најстручнији филолози и књижевни критичари не могу до краја да продру у смисао његових стихова – али, ако таквих покушаја уопште не буде било, или ако буду засењени расправама које заобилазе Његоша као песника и Његошево дело као књижевну уметност, постоји опасност да се и Горски вијенац, попут Скендербега, претвори у тужног изгнаника Његошеве мисли.
Литература
Горски вијенац владике црногорскога Петра Петровића Његоша (десето издање с уводом и коментаром Милана Решетара), Београд 1940.
Горски вијенац, историческо собитије при свршетку XVII вијека, сочиненије Петра Петровића Његоша, владике црногорскога [предговор и коментар Божидара Ковачевића], Београд 1940.
П. П. Његош, Горски вијенац (предговор и коментар Т. Ђукића), Београд 1944.
Владимир Поповић, Његош и наше вријеме; П. Петровић Његош, Горски вијенац (Ђуза Радовић редакција и коментар), Загреб 1947.
Петар Петровић Његош, Горски вијенац (текст приредили за штампу Радосав Бошковић и Видо Латковић; биљешке и објашњења написао Видо Латковић), Београд 1963.
Црна Гора и Бока Которска, написао Вук Стеф. Караџић, Београд 1972.
П. П. Његош, Горски вијенац (критичко издање с коментаром приредио Никола Банашевић), Београд 1986.
Др Слободан Томовић, Коментари (Лажни цар Шћепан Мали, Луча микрокозма, Горски вијенац), Београд – Цетиње, 1990.
Данило Вушовић, О Његошевом језику (приредио Драго Ћупић), Подгорица 2004.
Петар II Петровић Његош, Горски вијенац (критичко издање приредио Радмило Маројевић), Београд 2004.