Ушла је у трамвај и аутоматски села са леве стране у задњи део возила. Својевремено је у неком часопису прочитала да се о основним цртама човекове личности може закључити према месту које бира у возилу јавног саобраћаја. Док с леве стране, према том чланку, чешће место бирају замишљени интроверти, с десне стране екстроверти и они који би хтели да привуку пажњу, тада јој је то било смешно, али је почела повремено, када се тога сетила у правом тренутку, да примећује где обично седне, и то је било заиста тако, чешће је седала на место оних који желе да остану непримећени, аутор је чланак очигледно темељио на дужем посматрању и на сопственом искуству, како се чини, потврђује то и она, али свеједно то није имало смисла, није у томе видела неку логику.
Детаљно је осмотрила остале путнике, преподне су обично преовладавали старији мушкарци и старије жене са торбама за куповину, који су кренули у лов артикала са распродаје у хипермаркетима на другом крају града или су се пазара спокојно враћале.
Скоро смо генерација, помислила је, пет, десет година није у тим годинама велика разлика, та помисао би је увек шокирала, чак би се унервозила – да ће за неких пет, десет година можда и она тако – да испуњава своје дане обиласцима акцијске робе, не, та опасност њој сигурно не прети, с једне стране због тога што је још увек више ценила време, него новац, а с друге стране грозила се мегамаркета, избегавала их је упркос јефтинијој роби. Мравињаци у којима одумире индивидуално биће, простор који јој, парадоксално, својим пространством изазива осећај стешњености: испуњен масом мрава који се непрекидно крећу са колицима натрпаним до врха робом, пар пута је допустила да је наговоре, породица је то аргументовала да треба бити прагматичан, да ће куповина бити ефикаснија, али би сваки пут осетила мучнину већ после кратког времена и морала би да изађе напоље, да удахне свеж ваздух, али и да се ослободи слике покретних маса, диносаурус, говорила би себи помало прекорно, врста која није способна да се развија, заправо вероватно јесте, али само за одређену врсту развоја, исправила је себе одмах након помисли да би онако мало пред породицом, али и пред собом оправдала.
Из замишљености ју је пренуло снажно цимање вагона, споља је допирао звук судара трамваја о масивну препреку, шофер је нагло закочио, превише нагло, неки путници су изгубили равнотежу, у вагону се дигла граја, онај луђак, јесте ли видели, улетео је право под трамвај, неколико торби је попадало на под, просуо се из њих кромпир, конзерве, паковања воћа, на сву срећу, рече неко, онај идиот је имао ђаволску срећу, могао је да настрада, излази из бочне улице а не гледа испред себе.
Гледала је кроз прозор, на путу, одмах поред шина, стајао је благо накривљени аутомобил, с једним точком се наслањао на средња врата трамваја, скоро моментално после кочења до кола излетео је возач трамваја а мало касније полиција и хитна помоћ, прикључило се неколико млађих путника, заједничким снагама су вратили кола у нормалан положај, у следећем тренутку су се на њему отворила врата и полако са очигледном несигурношћу, скоро се тетурајући, из њих изашао је погурени старији мушкарац.
Чула је како су га засули псовкама, бесно, увредљиво, мада је то било мало вероватно, чинило се да је из судара изашао без повреде, чула је и то како онај стари, погрбљени човек испред трамваја одговара на питања полиције, јесам видео сам га, али био је још далеко, мислио сам да ћу стићи, говорио је полако уздрхталим гласом, мислио сам да…
Нису га пустили да заврши, они који су изашли из вагона, али и они што су у њему остали, чувши његове одговоре полудели су, будала, дебил, зашто такав старац седа за волан, седи код куће, само прави проблеме другима, мрцина матора…
Освртала се око себе, од беса изобличена лица, жене, оне са пуним и оне са празним торбама, сипале су из себе псовке, да могу, најрадије би то са тим несрећником, који није добро проценио растојање, и само што није улетео на шине пред трамвај, лично решиле.
Закаснићу код лекара, псовала је једна, ко зна кад ћу поново добити термин, требало би он да ми је среди, мамлаз матори… мене чека ћерка, морам да је заменим код унука, сада не може да оде на посао, нервирала се друга, јарац матори, какав је куршлус направио, шта све сада људи неће стићи због њега и све ће морати да се организује поново, све се то низало заједно са небираним речима на рачун непажљивог човека.
Прелазила је погледом с једног лица на друго, толико злобе концентрисане на тако малом простору одавно није видела, бацила је поглед на сат, и она би такође могла да закасни на састанак у издавачку кућу, има заказано са уредницом, данас би требало да преда илустрације за књигу прича, првобитно је договорен рок још пре месец дана, али посао јој није баш ишао од руке, није могла да осети необичну, помало егзотичну атмосферу света из ког су долазиле приче, превише шаролике, натопљене бојама и мирисима неприкладним њеном расположењу, поготово овом тренутном.
У последње време, можда има већ годину дана, можда има и две, обузимала су је осећања монотоне једноличности, све око ње и у њој је деловало избледело, сиво, монотоно, а и неутешно посивело, никакавих изгледа за промену набоље, без наде да ће се десити неко чудо које би још могло да се догоди, узалуд је чекала ако не спољашње промене, онда барем промену унутар себе, повратак енергије, радосног очекивања, буђење жеље за тренутком када узме у руке четкицу и надвије се над цртеж, испуњавајући га својим живим визијама, лицима која су јој испољавала мисли, у очима су јој се стварали, у прстима… ништа, ништа од тога није долазило.
Још једном је погледала сат, до састанка је остало још непуних четврт сата, неће стићи и уредница ће помислити да опет није завршила илустрације, пошто је најпре одлагала термин састанка, изговарајући се на здравствене проблеме и разне друге обавезе које су јој искрсле, а сада, када већ у торби има омот са предлозима илустрација, седи у трамвају заједно са осталима и чека да полиција обави увиђај незгоде и да се трамвај покрене с места, почела је да тражи мобилни у торби, узалуд, нервозно је претражила торбу, затим се сетила да га је ставила на пуњење и да је заборавила да га искључи.
Уредница ће се наљутити, већ јој је ионако стављала до знања да је можда ово последња поруџбина из издавачке куће, дала јој ју је с обзиром на њихову дугогодишњу сарадњу, али је наговестила да има пуно интересаната, младих, инвентивних, са свежим, неизлизаним погледима, са иновативним идејним техникама, како је, дођавола, заборавила тај мобилни, све мора да записује, али где да стави папирић да не заборави да га прочита и да се подсети, заборављање је постало саставни део њихове свакодневице, једном нешто заборави Војтех, други пут она, а онда то вечито претурање, тражење, узајамно опомињање, то је већ постала њихова дневна рутина.
Око ње је увек све зујало, ситуација иза прозора се променила, кола са благо улубљеном страном стајала су одмах поред шина, око њих групица, они напољу као да су се већ умирили и њихова граја се пригушила, можда их је разоружавало ћутање тог човека, његово погнуто држање које је одавало утисак да би сваког трена могло да преломи његово тело надвоје, можда је на њих оставио утисак стрпљење и покорност којом је примао грдње.
Далеко бучније је било у вагону, највише су се нервирале жене које су пошле у куповину, али прикључили би се и мушкарци и они су скоро сви већ били изборани, времешни, мајмуне матори, чуло се у више наврата иза његових леђа, такви као ти би требало да седе код куће, ударао је неко у контру.
Шокирано је слушала како те седе, изборане жене и смежурани, погрбљени мушкарци лармају на возача аутомобила, прекоревајући га пре свега због његове старости која је у њиховим очима била узрок несреће, псујући нештедимице његове године, као да се тако свлаче из својих сопствених година, као да ће они сами тиме успети да се дистанцирају од старости, да истакну неку имагинарну границу: овде су стари, то значи немоћни, нефлексибилни, па чак и непотребни, сувишни, они који не поштују саобраћајне прописе, и уопште, они што сметају – док смо с друге стране ми, који још нисмо прешли ту границу, ми још увек имамо снагу, ми смо корисни, па ми и сада управо идемо да пазаримо, да бисмо за породицу набавили воће и поврће, све што треба за домаћинство, или идемо да чувамо унуче, породица на нас рачуна, само нас погледајте, јасан доказ да смо ми још увек на овој страни, на нас се још увек може рачунати, а не као на овог овде, непажљивог, деконцентрисаног, који можда не види добро, који сада задржава трамвај и у њему све нас, тако изанђале деде би требало да дежде код куће, на топлом, понови неко још једном за себе бесно а остали сагласно џангризају…
У неверици се осврне око себе, да ли је стварно могуће да нису свесни да тим псовкама бацају камење и на себе, да нападају нешто шта имају са тим погрбљеним, шепавим човеком заједничко, као да нису свесни својих година, погрбљених тела и уздрхталих руку, заиста невероватно, помисли, али јој уједно падне на памет једно друго објашњење, можда је то с њихове стране тек једна неуспела игра жмурки, сакривају се иза њега да сами себе не би видели, немилосрдно се иза њега сакривају тако што се на њега, несрећника, дерњају, притајено псују и сопствено старење, губитак снаге, точкове који се ломе, вид који је све слабији и памћење које отказује, све што њих саме напада а против чега су немоћни.
Да, каже сама себи, ово објашњење је нешто ближе истини, немоћно коре оно, чега су итекако свесни, али не желе да то признају, зато што бити старији данас и није баш нека нарочита част, сви су у данашње време опијени младошћу, ефикасношћу, динамичноћу, савремено друштво пева оду младости, можда управо зато што се иза псовки старијем непознатом мушкарцу крије самосажаљење ових овде, џангризавих и мрзовољних, вероватно се надају да нико неће скапирати њихову игру, а и сами ће поверовати у ту игру.
Вероватно је била у вагону једина којој је било жао тог човека, посматрала је његове несигурне, чини се и помало укочене, кораке, док је пратио полицију до њиховог службеног аута, предавао им је своја документа и без речи погнуте главе слушао њихове псовке и прекоре које су га, сада већ у мањој мери, али још увек засипале са свих страна.
Замишљала је да га неко чека код куће, вероватно жена, ако још има жену, која се креће можда са још већим тегобама од њега, остаје углавном код куће, а сада га је послала, где би могла да га пошаље… на тренутак се њена машта закочила, можда у куповину или да нешто обави по шалтерима, нешто неоходно, поштар им је донео опомену а они су се уплашили, стари људи имају према званичним институцијама углавном респект, чак и страх, јер шта ако је у питању нека превара, на телевизији скоро свако вече чују о таквим случајевима, није било сумње, овај старац је данас морао да оде да то обави, ако је хтео да избегне непријатности… или поново се у њој закочила мисао, можда је једноставно пошао код лекара, требало је преписати лекове за њега и жену, можда да обави неке претраге.
Замишљала је како овај погурени човек долази кући далеко раније него што га је очекивала и почне лагано, обазриво да објашњава шта му се догодило, како се на њега сручи женин бес, нешто касније можда и деце и унука, како му пребацују да је неспособан а још и то, колико брига и трошкова је породици направио, уживела се у његову ситуацију, могла је да замисли да се сада осећа понижено, и мада му је такође замерала непажњу због које касни на свој састанак, понижење је преживљала заједно са њим, како да њу посипају прекорима, подругљивим реченицама, а ни она више није та која је била некада, нема снаге да прати младе, мораће да им се склони са пута…
Нема изгледа да ће се трамвај ускоро покренути, увиђај се из неких разлога одужио, човек препипава џепове, вероватно тражи документ који му недостаје, претура по унутрашњим, одмах затим по спољашњим џеповима капута, затим поново у џеповима панталона, очигледно није понео нешто важно, заборавио је да узме неку дозволу коју би као возач морао да носи са собом, боже драги, пало јој је на памет, колико су се само због сличних ствари свађали она и Војтех, прошлог лета, или је то било претпрошлог, ах, боже, заиста жалосно а уједно смешно, она не може тачно да се сети, сада се надајмо да је у питању претходно лето, па то ионако није толико битно, пошли су на викендицу и када су тамо коначно стигли, схватили су да муж није понео кључеве од куће, први дан одмора им је био покварен, морали су да се врате, и да поново путују неколико сати.
Већ дуже време примећује да је муж све расејанији, успева да се концентрише једино на свој посао, остало га малтене не занима, али разуме га, проблема такође има доста, на институту недостају модерни уређаји, нема довољно новца за хемикалије које су све скупље, а они би хтели да се баве науком на светском нивоу, а то се данас не може, ништа мање напољу не би прихватили, нико те у светским часописима не пита у каквим условима радиш, треба имати интересантне и оригиналне резултате који би добили на најмодернијим уређајима, једино би то могло да помогне, тако да инсистира да обаве важна мерења у Прагу, у Бечу, Регенсбургу или чак иду и до Милана, где год имају колеге са којима су некад сарађивали или имају заједничке пројекте данас, најпре морају да напишу молбе, захтеве и да чекају одговор хоће ли ти скупи инструменти бити у догледно време слободни, да ли би им дозволили да обаве потребна мерења, наравно по цену коауторства, али то није у овим случајевима чак ни толико важно, дописаће их у знак захвалности за могућност да користе скупе и квалитетне инструменте, њима је то јако важно јер и они жене да се баве врхунском науком, макар и на коленима, па њима то делимично полази за руком, али по којој цени.
Зато не чуди што најспретнији међу младима, којима се Војтех годинама посвећивао, одлазе да раде у неупоредиво бољим условима у иностранство, одлазе не дугогодишњи боравак или заувек, а лабораторије, које је својевремено основао са великим одушевљењем заједно са колегама своје генерације, полако ће остати празне.
Недавно јој је рекао да има осећај као да губи део себе, као да с њега постепено нешто опада, младима је увек посвећивао пуно времена, њему је стало до њих, сада о томе увече разговарају, да ли је све то заједно имало икаквог смисла, питање које се у току њихових разговора све чешће намеће, је да ли је имало смисла да се труде, да стварају нешто а затим гледају како се исто то распада, губи, како после човека остаје празнина.
Има дана, када већа празнина остаје иза ње а онда има дана када празнина изразитије расте иза њеног мужа, обоје у таквим тренуцима покушавају да се умире, да увере једно друго, да размене улоге према већ уходаном сценарију, понекад та игра даје резултате.
Када посмисли на свог мужа, стегне је у грудима, сад није реч само о заборавности, ни говора, неко вече је био изузетно ћутљив, десило се нешто у институту, питала га је шта је, мада је знала да он не жели да разговара о томе, да се неће распричати, да га неће чак ни питати, на крају, тада су већ се спремали за спавање, али он је ипак пребацио да им нису одобрили неки пројекат.
Реаговала је изненађено, љутито, али зашто, причао си ми да је то врло оригинална и код нас необрађена проблематика, то да, рече клонуло, с те стране нису имали примедби, нити би оне могле ту да буду, пројекат смо савесно израдили, па шта је онда, питала га је узнемирено, одмахнуо је руком и промумлао, као да није ни желео да она добро чује и да разуме шта он прича, у једној од рецензија је била примедба на године вође тима, поново је одмахнуо руком, такав пројекат, наводно, због тога није перспективан.
Тескобу која га је обузела када се подсетио на то сада више неће тако лако стрести са себе, свестан је тога и жели да се врати у садашњи тренутак, сад већ сасвим резигнирано погледа у запешће, уредница ће се сигурно наљутити што није испоштовала реч и што јој траћи време, можда јој више неће дати ниједну књигу да илуструје, њене ствари имају неку патину, помало су укочене, недостаје им елан, тако некако јој је то једном индиректно наговестила, драјв, илустрација мора да има драјв, реч која је иритира, данас се њоме размеће како ко стигне, и уредница, конкуренција је све јача, све теже се у њој може опстати, сигурно ће јој рећи нешто у том смислу и неће околишати, рећи ће јој директно, више им не одговара, тешко се са њом сарађује…
Осећа то и сама, љути се на себе што је неспретна, најпре не може да се покрене, чека инспирацију, адекватно расположење а затим, када се већ после многоструког читања текстова намести расположење, ужасно дуго јој треба да заврши посао, као да све мање верује себи, као да све јаче сумња у своје способности, мада је већ урадила стотине илустрација књига, десетине изложби, у последње време као да се у њој нешто закочило, као да је бочним погледом почела сама себе да посматра и да себе види ван тог круга, иза линије која је гранична, као да је време да смисли са својим мужем нов сценарио.
Један састанак је промашила, за остале више нема воље, целе недеље од када су се са пријатељицама договориле, замишљала је да ће им данас испричати како је данас предала у издавачкој кући омот са илустрацијама, да ће оне њу питати каква је то књига а она би им испричала о необичним причама из књиге која мирише на егзотику, сетила би се и проблема са којима се борила док је тражила адекватни приступ, да јој је дуго требало да се текстови отворе и да је осетила да мора да одабере боје и облике, можда би се сетила и својих стрепњи хоће ли још добити неку поруџбину за нове илустрације, али можда би те стрепње засад прећутала, не би било речи о новцу, не само о томе, већ и о томе да још не види себе иза граничне линије која јој изгледа све страшније, да ће од сада цртати само за себе и да сличице слаже у фиоке.
Онда би поново почеле да причају њене старе пријатељице, једна по једна, једном месечно, понекад два пута, већ годинама се овако састају у бившој Берлинци, тај кафе има посебну атмосферу и понекад пре кафе иду на изложбу у неку галерију, има преглед шта се дешава и сваки пут им скрене пажњу коју изложбу не би требало да пропусте, затим, већ седећи за својим столом, разговарају о сликама и са слика полако прелазе не себе, понекад остају само на сликама, можда књигама, серијама.
Има дана када се читав разговор врти око баналних ствари шта су кувале, или чак размене рецепте ако су се добро показали, али то се дешава ређе.
Понекад се дотакну болног места, уз кафу и колаче може се десити да нешто мало бола прође или да ће се смањити, исеку га начетворо, поједу са кремпитом или добош тортом а када је сезона и са кестен пиреом, залију га гутљајем еспреса, правог италијанског, а ако и даље не попушта, нападну га заједничким снагама све четири са чашом шлага у руци, таблете против холестерола има свака код куће а унете калорије ће поништити наредних дана.
Недавно су се добро провеле, Силвија их је подсетила на своју теорију невидљивости и испричала шта је до тога довело, поново пред њима у ситна цревца тумачила феномен који јој је пре пар година покварио радост од лепог дана, скоро и од живота, али са којим се на крају обрачунала и гледала на то са дозом хумора.
Сетили су се како је тог дана на састанак дошла ужасно нерасположена, шта јој се ретко дешавало, а када су је питали шта се догодило, само је процедила кроз зубе: невидљива.
Ово мораш да објасниш, захтевале су и она им је објаснила да у одређеним годинама жена постаје за своју околину једноставно невидљива, може да прође улицом, али њу нико не примећује, може да има на себи и овако фантастичан костим, показала је на себе, овако савршену фризуру и шминку, али ништа не помаже, жена која стари као да већ не постоји, дуже време размишљам о томе а данас сам добила и потврду, рекла је Силвија.
Има нечег у овој твојој теорији, сложиле су се тада, постајемо неидљиве, неинтересантне, за нас се не закачи ниједан поглед, као да се стапамо са сивом улицом, са сивим кућама, заиста, ко зна да ли ми уопште постојимо, смејале су се и почеле једна другу да додирују, да опипавају своје постојање, смејале су се и у њиховом смеху било је подоста горчине.
Једна од пријатељица је затим донела на следећи састанак књигу да ли немачког или италијанскг филозофа, а када су већ претресле обавезан корпус новости, нешто им је из књиге прочитала, њих је то јако заинтересовало, филозоф је тврдио да је бесмислено издвајати један део живота, једну етапу, било да је у питању детињство, младост или једна од следећих етапа и да се издиже једна изнад друге, да јој се припусује виша вредност у поређењу са осталима, не сећа се тачних ауторових формулација, сем тога, филозофија је никада није занимала, деловало јој је исувише апстрактно, удаљено од стварности, међутим тада, вероватно први пут, морала је да призна да филозофију може итекако добро разумети и да из ње понети нешто у свакодневни живот, о томе се сад радило, не прекривати једну фазу живота другом, већ у свакој препознати њене вредности, тачно је то мислила, само што она није умела да се изрази, а вероватно су нешто слично имале на уму и остале, када су се, мада горко, смејале Силвијиној теорији о невидљивости.
Зна да је то сада непотребно, али поново преконтролише казаљке на часовнику, биће то непријано, али свеједно ће отићи у издавачку кућу, уредница ће је можда сачекати, или више неће бити тамо, предаће неком другом омот пун илустрација, још јутрос јој се чинило сасвим успелих, али сада се њена сигурност расплињава, ђаво нека носи теорију о невидљивости.
У суштини слути везе, није то баш нелогично што се тога сетила управо у овој ситуацији, процес који је њена пријатељица у кафани тако предано анализирала, не дешава се само на улици, човек с годинама у многим погледима постаје невидљив за своју околину, да је само за околину, за читаво друштво, мање видљив, у следећи мах се исправи, недостојан да буде видљив, то је оно, недостојан, помисли: као да га нема.
Стапање у невидљивост као припрема за тотални нестанак, као прелазак у непостојање, за друге а шта је горе, услед тога у великој мери и за себе, у последње време себе ухвати како сама себи постаје мање видљива, не успева да добаци до својих среда у које је некада веровала а на које је могла да се ослони, а таква, невидећа и невидљива, губи некадашње тачке ослонца, тетура се, дезоријентисана је у сопственој души, дословно се губи, сама себи нестаје пред очима, са свиме шта је читавог живота радила, у шта је себе изградила.
Не жели да разговара о томе ни са ким, ни са Војтехом, нити са пријатељицама, са децом поготово, и не жели да о томе размишља, углавном јој полази за руком да отера такве мисли, а одједном, када јој то најмање треба, када је то најнезгодније, њу та размишљања неочекивано, злокобно заскоче у трамвају који се сударио са путничким аутомобилом, зато што га је возио старији човек који губи оријентацију у простору и времену, највероватније и у себи, несигуран, укочен и затетуран, код последњих речи устукне, само јој је још ово требало, ове паралеле.
Испоставило се да нису само кола оштећена, већ и предњи део вагона, напољу су се још увек расправљали, састављали су записник, полицијске формалности су захтевале доста времена, ситуација се на крају решила тако да је возач трамваја издао наређења да сви путници изађу, оштећени вагон су одвукли на оближњи бочни колосек а они си морали да уђу у један од нагомиланих трамваја, накупило се пуно за то време, вукле су се једна за другом у дугачком низу који опцртава прегибе шина на благо брдовитом терену.
У следећем, скроз пренатрпаном трамвају, није могла да бира место за седење, није водила рачуна о томе да ли је интровертна или екстровертна, али је успела да се пробије до шипке код врата, једном руком се чврсто придржавала, док је у другој стезала торбу са омотом у који је синоћ брижљиво запаковала десет илустрација, замишљала је разговор који предстоји са уредницом, ипак се надала да ће моћи лично да јој преда фасциклу, да ће је та жена отворити и још пред њом погледати предлоге, али највише се надала да ће се уредници илустрације допасти, да ће бити по њој уверљиве, да су још увек добре, да имају у себи нешто посебно, везано за ауторски стил, сликарску поетику, да упркос патини имају одређену вредност.
Пар путника из првог трамваја је и даље гунђало на неодговорност и глупост старијих људи због којих на крају цех плате сви остали, више на њих није обраћала пажњу, удубила се у своје мисли у очекивању разговора који је за њу био веома важан, скоро их није ни чула.
Са словачког превела Зденка Валент Белић