УВОД
Предмет нашег осврта јесте есеј француског теоретичара и критичара књижевности Ролана Барта. Есеј је насловљен Задовољство у тексту и објављен је 1973. године (десетак година након Бартовог скандалозног есеја Смрт аутора) у издању Éditions du Seuil и броји 105 страница. Барт на свој есеј примјењује принципе нове критике, а Задовољство текста можемо сврстати у дјела покрета постмодернизма. Ради се о есеју написаном у форми фрагмената. Аутор свој оглед пише не само као критику већ и као својеврсни омаж језику. Како и сам наслов сугерише, питање које аутор разматра јесте оно задовољство које један (књижевни) текст може да произведе.
ТЕКСТУАЛНЕ ДИМЕНЗИЈЕ
Барт у овом огледу истражује начине на које једно књижевно дјело може да произведе осјећања код читаоца, прецизније, осјећај задовољства, или чак насладе које могу да произведу поједина књижевна дјела односно, текстови. Барт у овом есеју приступа предмету задовољства текста кроз двије велике димензије: написану (ја које представља аутора) и прочитану (ја које представља читаоца). Међутим, аутор овдје нема намјеру да дефинише субјект у односу на објекат. Он не поставља писца на једну (активну), а читаоца на другу (пасивну) страну. Важно је напоменути да за Барта читалац није ни у којем случају пасиван. Управо супротно, он је активан, у неким случајевима и активнији од писца дјела, будући да му он даје једну нову, за писца можда и неочекивану или непознату димензију. Бартова намјера, у том смислу, била је да направи разлику између уживања у писању и уживања у читању. Он подвлачи да једно нужно не условљава друго. Барт наводи да уколико писац ужива пишући своје дјело то никако није довољно да исти ефекат изазове код читаоца. Писац у ствари мора да, како то Барт каже, заведе читаоца својим писањем. (« Écrire dans le plaisir m’assure-t-il — moi, écrivain — du plaisir de mon lecteur? Nullement. Ce lecteur, il faut que je le cherche (que je le « drague »), sans savoir où il est »1 (стр. 11).
ТЕКСТ ИЗ ЗАДОВОЉСТВА НАСУПРОТ ТЕКСТУ ИЗ НАСЛАДЕ
Барт у овом есеју разликује два типа текста: текст из задовољства (texte de plaisir) који има улогу да у нама произведе задовољство и текст из насладе (texte de jouissance) који у нама изазива нешто јаче, једну врсту интензивнијег и трајнијег задовољства, односно како то аутор назива насладу.
Шта је за Барта заправо текст задовољства? Аутор дефинише такав текст као онај који задовољава, испуњава, поклања еуфорију; онај који изходи из културе, и не раскида са њом, онај који представља угодну праксу читања (стр. 25). Ово значи да онај текст у коме уживамо је ту да би задовољио наша културлошка очекивања, он на неки начин потврђује оно што већ знамо, испуњава наш хоризонт очекивања. Он нам прија управо зато што нас задржава у нашој читалачкој зони комфора.
Да бисмо боље визуализовали текст, Барт користи метафору тијела. Поткријепљен арапским мислиоцима који су говорећи о тексту користили управо ову метафору (стр. 29). Заиста, текст кроз метафору тијела можемо да посматрамо на два начина: херменеутички као тијело јер посједује одређену структуру и дијелове, али и као тијело у еротском смислу. Ова друга интерпретација нам говори да текст заправо може
да нас заведе, да читаоцa заинтригира и да у њему произведе нешто слично сексуалном задовољству:
„Али ми такође имамо тијело насладе које је сачињено само од еротских веза.“2 (стр. 29).
Такав заводљив и допадљив текст ће читаоцу да омогући да задовољи своја очекивања, да га доведе до кулминације радње када он то и очекује. Овакав текст нема намјеру да изазове читаоца нити његове културолошке навике. Овакав закључак не треба да нас наведе да о оваквом тексту размишљамо као о лошем, јер је његова улога, у том случају, да нас утјеши и да нам се допадне.
Насупрот овој врсти текста, Барт на сцену уводи појам текста из насладе. Он га дефинише као текст који намеће једно стање губитка, то је текст који обесхрабрује, он доводи у сумњу читаочеве историјске, култорлошке па и психолошке претпоставке, чрвстину његових увјерења, вриједности, укуса, доводи у кризу његов однос са језиком. Барт пише:
„Текст за насладу: онај који нас доводи у стање губитка, који нас обесхрабрује (чак нам можда и до извјесне досаде) онај који уздрмава историјске, културолошке, психолошке слојеве читаоца, отпор његових укуса и сјећања. Ставља његов (читаочев) однос према језику у стање кризе.“3(стр. 25-26).
Можемо констатовати да је појам насладе веома јединствен јер у себи садржи једну двосмислену сензуалност. Насладу током читања текста могу генерисати не само позитивна искуства већ напротив, и она негативна осјећања везана за текст (какав је осјећај губитка, досаде или чак нелагодности које можемо осјетити читајући текст из насладе): « … la jouissance n ’oblige pas au plaisir; elle peut même apparemment ennuyer » (стр. 83).
Барт подвлачи да задовољство у тексту није загарантовано, да нам се можда текст који смо читали са задовољством неће допасти на друго читање, јер такво задовољство је врло крхко. Оно зависи од расположења читаоца, једно нестабилно искуство (стр. 83). С друге стране, имамо „задовољство из насладе које је пријевремено; не долази у своје вријеме, не зависи ни од каквог сазријевања. Све се дешава у једном јединственом заносу“(стр. 84).
СУБЈЕКТИВНОСТ ТЕКСТА И ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ
Можемо посматрати како наслада настаје, и то онда када се читалац поиграва тијелом текста, односно, када само тијело и ум читаоца почну да реагују на дати текст. Ово се догађа када читалац доживљава емоције које не могу тако лако бити објашњене јер превазилазе границе језика (трасцендентално искуство). Читалац током овог процеса осјећа нелагоду, излази из зоне познатог и очекиваног, бори се са текстом и управо из те борбе се рађа наслада. У том тренутку, читалац постаје креатор сопственог и непоновљивог читалачког искуства. Овдје можемо да посматрамо идеје из Бартовог есеја о смрти аутора у којем Барт јасно наводи да сам читалац може да открије безбројне димензије текста које чак ни сам аутор није предвидио.
Ролан Барт тврди да неодрживи, немогући текст почиње са писцем из насладе и његовим читаоцем. Аутор додаје да се овакав текст налази изван критике, изван задовоства те да он само може бити захваћен неким другим текстом из насладе и да о таквом тексту не можемо једноставно да говоримо о тексту већ само у њему и ући у његов безумни плагијат, можемо сумануто да потврдимо празнину у наслади (стр. 37-38).
Барт поставља питање те субјективности текста и начине на који он може на нас да утиче и обрнуто, какве емоције и сјећања може да евоцира. Кроз овакав приступ тексту, Барт уводи и своју интертекстуалну теорију. Барт наводи примјер наводног Стендаловог текста у којем Барт као читалац проналази Пруста кроз једнан мали детаљ (стр. 58). Барт сматра да је оваква интертекстуална веза веома субјективна будући да је за њега Пруст референтна тачка, мандала у књижевности (стр. 59).
Заиста, сваки читалац нема исту полазну референцу (за Барта је то Пруст) али ће неки од тих читалаца моћи да пронађу неку интертекстуалну везу са другим дјелом. Ово зависи од његовог школовања, друштвеног миљеа, културног наслијеђа али и неког личног печата који сваки читалац носи сазријевајући у читалачком подвигу. Барт додаје да он сваки текст чита кроз Прустово дјело које као да је запечаћено у његовој читалачкој свијести. Стога Барт интертекст дефинише као једно кружно сјећање (un souvenir circulaire) и као немогућност живљења изван тог бесконачног текста ма који год текст то био (стр.59). Текст можемо посматрати као неко ткање које у себи садржи многа друга ткања, а остаје недовршено, јер се на њега надовезују друга и тако у бесконачност. Нема једног завршеног производа. Ипак, Барт сматра да је интертекстуалност случајна а не обавезна за сваког читаоца.
ЗАКЉУЧАК
Барт кроз есеј Задовољство у тексту на неки начин подстиче читаоца да буде активан учесник у стварању сопственог доживљаја текста. Аутор трансформише текст у тијело које треба да буде предмет читаочевог уживања и насладе. Читалац заправо мора да од датог текста направи нешто лично и непоновљиво. Барт га наводи да учествује у процесу креирања текста. Како би учврстио своја запажања, Барт се ослања на филозофска, културолошка и лингвистичка достигнућа као и на друге ауторе. Он кроз свој оглед разматра питања могућности уживања у књижевном тексту, али и постојање субјективности у књижевном дјелу. Осим тога, теоријом о Смрти аутора он уводи читаоца као кључни елемент у искуство читања и интерпретацију текста, а у Задовољству у тексту продубљује своју теорију кроз призму појмова уживања и насладе.
Идеје зачете и разрађене у овом есеју воде ка Бартовој теорији о интертекстуалности коју наставља да развија кроз будућа дјела. Аутор такође наводи примјере из личног читалачког искуства да би нам илустровао интертекстуалне везе.
Барт је као и увијек оригиналан и треба напоменути да је ово дјело које сматрамо класиком књижевне теорије, умногоме цитирано и данас, баш као и други Бартови радови. Оно се не односи само на књижевност, већ га можемо посматрати као једно шире, свеобухватно дјело које прожима и друге видове умјетности. Како то и сам Барт каже: „књига ствара смисао, смисао ствара живот“ (стр. 59).
Референце:
Barthes, Roland. Plaisir du texte, Essais critiques IV, Paris : Éditions du Seuil, 1984
_____________________
1 «Писати у задовољству осигурава ли то — мени, писцу — задовољство мога читаоца? Никако. Треба да трагам за тим читаоцем (да га «ископам » не знајући гдје је.» (наш превод)
2 Наш превод са француског језика.
3 Наш превод са француског језика.