Једном један добар човек, који се звао Сетна, шетајући се по обали Нила, опази неку жену која му се учини необично лепа иако њено лице није могао видети. Она је била и сувише искићена златом и драгуљима, и била је праћена поворком од педесет и две девојке необично пријатног изгледа. Сетна се занесе и изгуби главу. Он дозва себи свога слугу и нареди му да се сместа распита за име оне жене. Млади слуга се, без икаквог размишљања, приближи младој служавци, која је ишла за поворком, и запита је како се зове њена госпођа. Табиби, одговори служавка насмешивши се изненађена да има још некога у томе крају који пита за Табиби, јер су њу познавали сви људи. Млади слуга јави своме господару шта је дознао.
Врати се тој девојци и реци јој да јави својој госпођи да се ја зовем Сетна, и да ћу јој радо дати десет кеса сребра за један час, који би провео са њом.
Младић се од ње вратио са овим одговором:
Табиби јавља Сетни да се он вара, ако мисли да је она нека рђава жена.
Добро! — рече Сетна чије лице одједном доби боју вечерњег руменила — врати се поново и реци Табиби да ћу ја умети да употребим и силу, ако не хтедне овако!
Слуга учини по вољи господаревој. Када се поврати, рече му:
Табиби одговара да, у томе случају, Сетна не треба да чини ништа друго него да је потражи код њене куће, где ће од ње добити све што жели, пошто јој да десет кеса сребра.
Исте вечери, Сетна се упути друмом иза храма Бастовог, па опазивши ускоро једну лепу палату, он запита пролазнике ко станује у њој. Ови људи помислише у први мах за Сетну да је пијан; али, како је он упорно тражио одговор, неко му рече двосмисленим гласом:
То је палата госпође Табиби!
Врло добро, рече Сетна, њу баш ја и тражим.
Када се он појави ра вратницама, служавке јавише Табиби. Она сиђе одмах пред њега, са брижљиво покривеним лицем, али по одећи раскошно украшена драгоценостима, и Сетни би пријатно што је дошао до ње.
Она га узе за руку и одведе у башту где виде педесет и две младе девојке, које су певајући и играјући чиниле такве покрете да су могле очарати свачије очи. Алеје у башти беху необично јако осветљене, а вода у басенима, која се блистала као површина огледала, устостручавала је јачину светлости.
Ти видиш, рече Табиби, овде има свега! Човечји ум не може ништа пожелети чега нема у мојој палати.
Сетна осети да га душевни огањ мучи и рече јој.
Хајдемо у твоју одају!
Табиби се са Сетном попе уз раскошне степенице од бела мрамора на неку терасу, одакле уђоше у једну дворницу отворену са једне стране према башти, у којој су педесет и две девојке играле и певале.
Сала беше украшена самим лазуритом и тиркизом. У угловима је било више постеља покривених најскупоценијим ћилимовима. Безброј пехара од злата било је растурено по сточићима и свака беше испуњена вином. Донесоше се разна јела и воће.
Послужи се чиме хоћеш, рече Табиби.
То није оно што ја овде тражим, одговори Сетна.
Онда му Табиби рече:
Ја сам озбиљна жена и ја нисам нека рђава душа. Али ако ти је баш толико стало да ме имаш, мораш ми прво уступити законским путем све своје имање.
Зашто не подигнеш вео, драга Табиби, који скрива твоје лице? жељно је замоли Сетна.
Баш сам сад то хтела да ти кажем. Ти се вараш ако мислиш да сам ја онаква какву ме ти ствараш у својој фантазији. Ево педесет и две младе и лепе девојке без икаквога вела, и ти њих не желиш. Али оставимо тај разговор. Уосталом, нисам ли ја лепа телом, чије контуре назиреш кроз моје хаљине?
Како да ниси лепа, узбуђено одговори Сетна; ја видим да си ти савршенство од лепоте. Него прекратимо разговор па хајдемо у твоју одају.
Табиби нареди да дође један ћата који са Сетном учини уговор, којим овај оставља све своје имање Табиби.
Када је потписао уговор, Сетна се обрати поново Табиби:
Хајдемо Табиби у твоју одају!
Пођи, одговори она.
Али у тренутку када је Сетна хтео ступити у њену одају, слуге му јавише:
Ваши синови су пред палатом. Они су вас пратили и траже да одмах сиђете к њима.
Та деца долазе у рђав час, рече љутито Сетна. Али што се мене тиче ја нећу да се враћам одавде; нек дођу они овамо.
Док су се синови пели ка своме оцу, Табиби навуче на себе хаљину од ланеног платна. Сетна је сада назирао кроз танку материју све, па и најскровитије делове тела Табибиног и његова је жудња расла све више и више.
Не одуговлачимо, чу се Сетнин глас, хајдемо у твоју одају.
Ево твоје деце, рече Табиби. Ако ти је баш толико стало да чиниш оно што си наумио са мном, онда нареди твојим синовима да се потпишу на уговору који смо саставили малочас. Нећу да ми доцније чине сметње, када будем хтела узети у посед твоја добра.
Деца, дошавши пред свога оца, потписаше се онде где им је он наредио. После тога Сетна се опет обрати Табиби:
Завршимо једном; хајде у твоју одају.
Ја сам часна жена, поче Табиби, ја нисам ни најмање рђава. Али ако би баш ипак хтео да чиниш самном оно што желиш, онда… онда нареди да се убију твоја деца да не би једнога дана имала распру са мном.
Ја бих хтео да ти уклониш тај мрски вео са твога лица, одговори Сетна, да видим због какве лепоте ја чиним тако ужасно дело!
Табиби се грохотом насмеја, и поче се шетати по ивици која је делила одају од терасе, тако да буктиње, које су гореле иза ње на огради од терасе, учинише својом светлошћу да се и најскривенији део тела Табибиног, под прозрачном материјом њене хаљине, појави у свој својој облини и лепоти. Само је лице Табибино остало, као и досад, потпуно скривено.
Сетна се окрете ка својим синовима да би видео да ли су разумели каква се лудост тражи од њега да је учини. Али тада Сетна примети нешто друго: његови синови, који су већ почињали бивати људи, пратили су погледом Табиби са свима знацима пробуђене жеље за њом, која није била мања од његове, и он помисли да би они могли врло лако и њега убити, само да они проведу — наместо свога оца — са овом дивном женом један час. Тада он рече:
Нека се убију моји синови!
Табиби их закла све до једног и баци њихова тела низ степенице под терасу, пред псе и мачке, који их одмах почеше кидати и глодати. И Сетна дуго слушаше глодање костију, док је са Табиби пио из златних пехара.
Све што си ми тражила ја сам ти дао, прозбори Сетна; завршимо једном ово, хајдемо у твоју одају.
Уђи у ову дворницу!
Сетна ступи, посади се на једну постељу од слонове кости и абоноса, и пружи руку ка Табиби.
Ево ме, рече она, откривши своје лице.
Тада Сетна виде да је Табиби имала одвратно лице маторе подводачице; њена су уста зјапила као нека нечиста рана. Сетна се ни једним покретом мишића на лицу не показа незадовољан, али одмах изађе из Табибине палате, истим путем којим је дошао. Девојке, иако у башти, знале су шта се догодило горе, у палати. Заједно са људима, разних народности, са којима су биле у загрљају, оне почеше да се ругају Сетни. Пребацивале су му што је због једне ружне жентурине изгубио своју децу и све своје имање. Али он је отишао, размишљајући како ће сви ови људи изаћи сутрадан из те куће љубави не сазнавши шта је то желети, док је он окусио њене најживље сласти кроз бесни ужас похоте.
Превео с француског:
М. ЂОРЂЕВИЋ