Никола Живановић: ПЕСМЕ (избор)

***

С неким женама разговора
О Канту, Хјуму, Кјеркегору
Никада доста. Ни хумора
Не зафали том разговору.

С другим женaма ћутим, оне
Не траже тајна праначела,
А насмеју се кад изгоне
Неспретни покрет из мог тела.

Месо мушкарца оне знају
Као и гвожђе или глину,
Па пратвар одмах опипају
Чим дотакну му површину.

То је прагвожђе и праглина;
Месо, снагом тог аргумента,
И под нехатним додирима
Добија статус елемента.

Те жене боље померају
Мој врат и руку, прст на нози
Него божанство у бескрају,
Него ја с мишљу о Спинози.

ЛИНИЈА СЕНКЕ

Зар да се бојиш смрти?
Сети се оне старице
Што никад није отишла
Даље од краја улице;

Мршава, мала ко прваче;
Још је срицала када чита;
Новац држала у рукаву;
Имала башту маргарита;

Чувала кесе и новине,
Није то хтела да побаца;
И увек насмрт плашила се
Комшијских паса и странаца.

А ти си тако храбро некад
Са оштрих стена бацао се,
Секао ноге, био први
На лудост, љубав према дану,
Па половина твоје крви
И данас плива у Јадрану.

А сада цвикаш ту од смрти,
Од тог што „једном мора доћи“,
И оног „нико жив је не зна“,
И неког „нема ту помоћи“.

Сети се зато оне мале
Старице што је једног дана
Опрала суђе па је сишла
У башту, легла и умрла
И гле није јој било ништа.

ПАЛИЛУЛСКО ГРОБЉЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Посетилаца нема, сем када седокоси
Човек усправи крстаче, па оде. Овде неће
Мртвима нико дарове за годишњице да носи
Сем кад природа с пролећа остави своје цвеће.

Овде је никла крушка, и јабука се ту нашла
Између споменика, а понека је рака
Потиснута са гробља и неприметно зашла
У двориште суседа, радника или сељака.

Жица за сушење веша опкорачује и друге
Крстове, један се под влажним тепихом криви.
С вечери дечаци ту често играју жмурке
И ћуте иза рака, праве се – нису живи.

Са једног крста заборављена дечија марама маше,
И јато кокошака трчи по гробљу и суди,
А мртвима је ваљда у зимске ноћи лакше
Кад недалеко од њих спавају живи људи.

ФАНТОМ

Постоји неко фантом-биће,
Сатир, анђео ил дријада,
Које се јави када читам
И изгуби се изненада.

Без њега књиге ми дотуже;
Могу да читам и данима
А да не нађем ипак ништа
Ако га књига не занима.

Препознајем га по мимици,
По блеску зуба и фигури;
Најлепше песме тек су хаос
Који остави кад пројури.

У неке књиге се не враћа,
А друге често посећује;
На крају неке лоше приче
Сретнем га где се досађује.

Увек га само за час спазим,
Сјај ока или наруквице;
И узалуд га после тражим
Кроз напуштене реченице

МАРИЈУПОЉ
По Јовици Аћину

Немали дар је целом овом крају
Свежа масовна гробница из које
Сељаци кришом по ноћи копају
Ђубре за њиве, баште, перивоје.

Коштано брашно, некад експонати
За старинарнице, школе и капеле,
Ако су лобање целе треба знати
Зубаре што ће чељуст да избеле.

За једну такву лобању, на пример,
Добију новац да плате у граду
Курву ил момка, или током зиме
Муж у ресторан да одведе младу.

Млађи смелије траже по костима
Прстење, златан зуб, гривну, па хрле
Дубље у земљу, што ближе мртвима,
Кад нешто нађу смеју се и грле.

Голи до паса, блистави на летњем
Сунцу, ређају кости као књиге
Усклици, журба, па опрезне шетње,
Фрагменти неке забрањене игре.

Један другару из прамена чупка
Комадић кости загубљен у блату,
Други сав прљав, сав црн изнад пупка
Црта по себи сако и кравату.

Трећи уз цику излази из раке,
Скаче од среће док у руци врти
Ланчић од злата. Види те дечаке!
Како је диван живот после смрти!