Милан Вулић: КОЦОШ

Милан Вулић: КОЦОШ

Перолаким кораком најналичнијим на својеврстан плес којим је, сад већ давних година, умарао противнике у рингу, рекло би се – ослобођен од сваке овоземаљске тегобе и муке, готово не додирујући земљу, наизмјенично се смијући и грчећи лице, као у тиковима, иза високе ограде од чемпреса, Љубан набаса на Бору, умало га не ударивши.
– Опа, Љубиша! Куда?
У ходу, без намјере да прекине свој ритам, показујући руком ка храму, шампион гракну:
– Одох у цркву.
Боро се изненађено снађе, па прозукну за њим:
– Ако, ако! С Божијом помоћи!
Стежући у десном џепу офуцаном по шаву гуту новаца разноликих валута, Љубо на сљедећем раскршћу окрену десно ка храму, па дошавши на педесетак метара од богомоље, умјесто право, обрну лијево, у три корака прегази кратки сокак и журно уђе у надалеко ни по чему добром чувени локал импозантног имена – Генерал.
Како уђе, његове ситне немирне очи, претходно благословљене бљештавим сунцем михољског пријеподнева, заслијепи ђаволски мрак сале Генерала.
Застаде.
Пар секунди брзо трепћући, привикну очи на помрчину. Осмијех посједнутог човјека засија на исушеном лицу, као на филмском зликовцу, кад се у мраку разазна шаренило петнаестак екрана коцкарских апарата.
– О, како је, шампионе!?
– Како је, Мрга, јабуко прецвала! Има ли шта?
– Мрка капа, мој шампионе, од јуче се боримо и рвемо. Гураво, никако.
– Која је калкулација?
– Банка.
– Каква банка, бураз?
– Банка „миља“.
– Десет хиљада?!
– Аха.
– Па, понуди ли ишта?
– Ни за свијећу, к’о да ни ценера марака убацио нисам.
– О, свету ти недјељу! Јест их и заврнуло.
– Хајд знај. Јуче момак крај мене убаци дваес марака и извади џекпот. Ја све мислим да је неки њихов, а може бити и да сам налетио на фуњаву машину.
– Има ли гдје какав да ваља?
– Имаш ову десетку. Јуче комшо улетио туце хиљада, пробали Столе и Енко иза њега извадити, пали по двије „миље“, мор’о би некоме извалити нешто велико.
– Ај, да опробам. Биљо! Гдје ова мала? Ај ми, ћери, размијени петсто ових јевропских. Имаш ли?
Иза пулта омеђеног плексигласом, извиривши испод стола под којим је скупљала расуте спајалице, дјевојчица на прагу двадесете, без персирања, као старом знанцу, већ прекаљења од деверања са коцошима, циликну:
– Има, шампионе, за тебе, и пет хиљада!
– Дајде вамо! Колико ти додам за хиљаду?
– Тридесет и пет конвертибилних марака, Љубане.
– Ево четрдесет! У реду је.
– Е, мој Љубане, ти даш одмах кад уђеш, ови шупци ни кад дигну масне паре. Шта ти је природни господин.
Љубан се осмјехну купљен ласкањем.
– Не даје ко има, већ ко је навикао. Понеси једног „горкана“! Дуплог!
– Тако и јест, Љубо! Срећно! Одма’ стиже!
Бројећи стотку по стотку, Љубан се врати у салу.
– Је л’ ово десетка, Мрга?
– Јест, брале.
– Шта је мали играо?
– Књиге.
– По колико?
– Прво по марку, а послије је ишао до осам, ал ни хабера.
– Па да. Учен дечко. Зна да је у књизи спас. Хахахаха!
И Мрга се придружи бијесном смијеху који потраја док се обојица не закашљаше.
– Не ваља се радовати туђој несрећи, проциједи Мрга кроз сузе.
– Ваљало не ваљало, само је туђа несрећа нечија срећа. Све је добро једнога на несрећи другог.
– Ти си, мој шампионе, треб’о у пјеснике, а не у боксере. Видиш како ти то лијепо срочиш и упакујеш.
– Хм, да је било среће, требао сам. Ал ионако живим ко пјесник.
– Хехе, ко боем. Срећно, братац!
– И теби, бајуне! Ај, Боже, помози!
Љубан стаде пред апарат, свечано, као да се нашао у цркви пред иконом светитеља којем је посвећена, као у вјерском ритуалу, прекрсти се и у отвор за пријем новца убаци пет новчаница по стотину марака, потом одабра игру, сједе, запали цигарету, подеси улог и лагано притисну дугме за почетак игре. Прво једнолично и њежно, без икакве реакције, мирног лица и уједначених покрета, па како вријеме поче одмицати, све жустрије и јаче, док на чело не избише прве перлице зноја. На салду – нула.
Мрга, заузет својом муком, прену се тек кад зачу срк апарата који повуче нову убачену новчаницу.
– Је л он то тебе већ поједе, Љубане, брате?
– Поједе, одговори Љубан тоном дунавски тешким и равним.
– Ала, рођени, па кад прије?
– Ко зна за шта је то добро, узврати Љубан, гурајући нових пет тек из штампе изашлих новчаница.
Миц по миц, уз пар падова и пар дизања, занеда се неко вријеме и Љубан паде испод „стоје“. Неки Пиљо, кибицер, који је све вријеме сједио испред сале, већ се узмува и поче да се врти око апарата, надајући се шанси да се осоли. Љубан први пут опсова. Таман да извади нову туру девиза за замјену, апарат просвира неку узнемирујуће пискаву мелодију и на екрану се појави оквир са сумом од четири хиљаде и неку марку. Мрга поскочи и приђе, па загрли Љубана и пољуби га у сад већ од зноја мокру главу.
– Љуби те брат! Браво, братац! Свака ти част! Ето шолди! Сад си га отворио, сад му јеби мајку! Алал ти вјера! Имаш муда ко лубенице! Ниси ти џаба наш шампион! Шта пијеш?
Коцкари су занимљива сорта болесних људи подијељена у више подгрупа. На примјер, наречени Мрга је стари тип – у ма каквом стању и минусу био, ни мрве зла ни сујете у њему нема и увијек се радује туђој срећи, па макар и кућу изгубио – радоваће се срећи некога који је за сусједним столом добио двије. Њему је, иако зна да кућа увијек добија, важно да барем некад види некога ко ће најцрњу кућу од свих црних кућа, а ове куће то јесу, завити у црно, па макар на дан или на сат.
Кибицери су хијене. Мотају се около попут лешинара и чекају туђ банкрот не би ли се очешали, па макар иколико. Као Пиљо.
Има ту и оних који дођу из досаде да бистре политику и чикају около мало навијајући, а мало црњачећи. Како кад и како коме.
А Љубан – Љубан је шампион. Бивши пропали боксер о којем у његовој махали кружи прича да је некад наступао на некој Олимпијади, али нико не зна на којој тачно, а опет је био некакав професионалац који је осамдесетих по Европи добијао којекакве профи мечеве и зарадио тих година поприличан иметак у виду пар станова и два локала који су га одржавали у животу посљедњих двадесетак година. У коцки је био као у боксу, разигран и отвореног гарда, никад не дозволивши себи да прокоцка стечено, а опет спреман да изгуби све што је стеченим зарадио и да двадесет дана у мјесецу, ако треба, гладује, рачунајући опет на кирије из идућег мјесеца које би укалкулисао у ко зна какве све не планове и снове који би испарили и измаглили већ до десетог у мјесецу под усијаним сунцем коцкарских машина и тако изнова у идући мјесец, па у бесповрат већ деценијама.
Ознојен као ономад у рингу, Љубан се загледа у апарат на којем стајаше поприлична сума.
– Је ли, Мргане, шта велиш – да га довршим?
– Само нокаут, шампионе!
– Идем ја њега пробати до једно три хиљаде, па шта буде – буде.
– Паметно.
У Генералу нема сатова. Не само у Генералу. Ни у једној јазбини у којој се игра на курчеву срећу нема сата. Ваља замађијаног одвикнути од гледања на сат и погурати га да не мисли на вријеме. На Љубановом брајтлингу којим је себе почастио након једног великог добитка ономад у Монте Карлу, казаљке су се склопиле негдје иза броја један. Четири сата. Добра сатница, помисли.
– Је ли, Мргане, шта ти мислиш да ја идем полако? Није ово лоша сатница.
– Ти знаш, брале, да ја волим кад овим сатрапима неко извуче динар. Ја бих ти увијек рекао да идеш док си добар.
– Нека још мало.
– Немој само да нам Пиља скине кајмак. Једва чека. Је л тако, шупак?
Пиља се појави иза паравана.
– Немој тако, Мрга, па не гледам ја вас. Ја сам дош’о да убијем вријеме.
– Јеси, курац мој. Да ти је било до тога, бар би „петака“ негдје опроб’о. Шупчино клошарска!
Корак по корак, круг по круг, марку по марку, већ се предвечерје ухватило, Мрга и Љубан још за машинама. Припити и испијени, ужутјели од дувана, утрнулих руку и јагодица, ударају по типкама.
– Има ли шта, братац? упита Мрга.
– Мрка капа. Гураво, никако, одговара Љубан.
– Е, мој брале, да они дају, не би на сваких сто метара била по коцкарница.
– Ја! Уморан и блијед већ узвраћа Љубан, каква је калкулација?
– Петнаестица!
– И? Ни хабера?
– Ни курчева масла.
– И мене појело.
Иза паравана се зачу глас Раденка:
– Ајмо, момци, још десет минута. Фајронт!
Пар минута пред поноћ, руку дубоко загњурених у офуцане џепове, Љубо и Мрга, улицом застакљеном од кише, упутише се кућама, успут пребирајући ситну гвожђурију.
– Оће ли се накврцати за бурек?
– Биће и за јогурт.
– Ај, Богу хвала.
Сат покрај аутобуског стајалишта преклопио казаљке негдје иза јединице, Љубанов брајтлинг само што није.
На полупаном стајалишту, сувих глава и покислих леђа, два коцоша срчу хладан јогурт преко врућег бурека.
Љубан гужва папир и таман да баци отпад у канту, Мрга га ухвати за руку и с пријекором у гласу рече:
– Полижи тај поклопац! Греота је да се баци.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *