Друштвено-политички троугао на примеру филма У име народа
Кад се спомене име редитеља Живка Николића (1941–2001), сигурно се најпре помисли на филм Лепота порока и на телевизијску серију Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо, да би се онда сами од себе низали наслови филмова Чудо невиђено, Искушавање ђавола, Смрт господина Голуже, Јована Лукина, Бештије.
Сигурно није много оних који ће се сетити Николићевог филма У име народа, за шта разлог може бити и сâм наслов, који заиста није тако звучан и упечатљив као што је случај са насловима Лепота порока, Чудо невиђено, Искушавање ђавола.
Вероватно би другачије било да је филм насловљен као „Пут у Киншасу“, пошто се наведена географска одредница наметнула као оригиналан и препознатљив симбол, тим пре што је реплика „Био сам у Киншаси“ – коју изговара преваспитан директор предузећа – сигурно једина из филма У име народа која би могла достићи статус култних реплика из Лепоте порока и Ђекне.
Али, да би се разјаснило откуд назив главног града некадашњег Заира (а данашње Демократске Републике Конго) као доминантни мотив филма У име народа, треба најпре у кратким цртама препричати радњу, која је заснована на карактеристичном друштвено-политичком троуглу, где у по једном углу стоје директор предузећа Тодор (Богдан Диклић), затим његов шофер Милутин (Миодраг Кривокапић), најзад и начелник Максим (Петар Божовић), који делује у име тадашње службе безбедности.
Као успешном и сасвим поштеном руководиоцу, који путује у Киншасу да би склопио значајан посао, Тодору највише завиди начелник Максим, који не преза ни од чега само да Тодора што више компромитује, па ће на основу измишљених сплетки Тодор бити ухапшен одмах након повратка из Киншасе, због чега ће се и Тодоров шофер Милутин наћи у немилости локалних властодржаца, док ће Тодорова жена и деца бити избачени из своје куће.
У измишљању и ширењу трачева и интрига, али и у многим другим нечасним поступцима, начелнику Максиму највише помаже Милутинова жена Мира (Весна Пећанац), која ће чак и свој брак схватити као партијски задатак, па ће на Максимов захтев напустити Милутина и започети живот са шофером новог директора предузећа.
Једини који се нескривено чуди Тодоровом хапшењу и једини који покушава да макар искаже противљење због таквог поступка власти, јесте управо Милутин, који због своје принципијелности не губи само посао и жену, него ускоро бива избачен из куће у којој је живео, а доживљава и поругу дојучерашњих колега, комшија и пријатеља.
Посебан и веома емотиван сегмент приче јесте нестварно частан однос између Милутина и Тодорове жене Марике (Савина Гершак), јер иако је Марика са децом принуђена да уточиште потражи у Милутиновој кући усред дивљег насеља, иако ће Милутин и Марика потом морати и одатле да се иселе и да заједно саграде нову кућу, усред неког другог дивљег насеља, ипак ни тада између Марике и Милутина неће доћи до љубавног или сексуалног чина.
А сигурно ће и сâм гледалац пожелети да Марика са својим спасиоцем Милутином заснује нову породичну заједницу, која би сигурно била сиромашна, али барем не би била оптерећена лажним и пролазним сјајем (таква се жеља једноставно мора јавити током гледања сцене купања детета, која је у рангу идиличног библијског призора), но уместо тога, Марика ће морати да се одрекне своје части уласком у начелников кревет, мада треба запазити да она то чини тек кад припадници службе безбедности запрете Милутину да ће срушити страћару коју је тек изградио, а иначе Марика није пристајала на начелникове сексуалне уцене кад су се тицале искључиво ослобађања њеног мужа Тодора из затвора.
И све се на волшебан начин враћа у првобитни поредак, јер је Тодор пуштен са робије и поново је заузео директорску функцију, мада под условом да робију уопште не помиње, а Марика се са децом вратила у своју кућу (очигледно свесна да убудуће неће смети да оно што се десило спомене чак ни свом спасиоцу Милутину), док Милутина пред старом кућом не чека само жена Мира, него га чека и аутомобил којим поново треба да вози директора Тодора.
Тренуци током којих Милутинова жена Мира убеђује свог мужа да поново буде Тодоров шофер делују помало надреално, јер се и она понаша као да се у међувремену ништа није десило, али проблем је што Милутин не може тек тако да се врати старом начину живота и да заборави неправду коју је доживео.
А кад директор Тодор буде пред радницима предузећа изјавио како се управо вратио из Киншасе – премда сви знају да је након повратка из Киншасе провео неко време на робији – Милутин ће отићи право у Тодорову канцеларију, па ће неколико пута, и то сваки пут са све већим бесом, запитати Тодора где је боравио дотад и зашто не каже да је био на робији, на шта ће Тодор упорно одговарати да је боравио у Киншаси.
Изнервиран Тодоровим лажима, које су иритантне управо зато што су очигледне, Милутин ће физички насрнути на свог директора, па ће на самом крају филма дефинитивно бити избачен из фирме и остати усамљена јединка која није умела да се прилагоди општим и неупитним правилима система.
Треба, међутим, истаћи да нагли преокрет, захваљујући коме је Тодор враћен на директорско место, не долази као директна последица пристајања Тодорове жене да поклекне пред начелниковим сексуалним уценама, него се као својеврсни deus ex machina наметнуо Четврти пленум, познатији као Брионски пленум, па је зато начелник Максим, из страха да се и на њега не одразе смене које су већ захватиле државни врх (а нарочито безбедносну службу), одлучио да ослободи Тодора и да његовој породици дозволи повратак кући.
Оно што је посебно занимљиво, то је да тек кад буде споменут Четврти пленум, постаје јасно да се радња филма дешава 1966. године, а иначе је дотад време радње малтене неважно, јер је заплет такав да се могао десити било које године од стварања до распада комунистичке Југославије, али и након самог распада државе и званичних идеолошких промена у свакој од осамостаљених република, јер константни друштвено-политички троугао – у чијим угловима стоје по један властодржац, један конформиста и један доследан човек – опстао је и након свих револуција, преврата и чистки.
Сигурно ће многи приметити да Милутиново поштење и искреност јесу на граници наивности, можда и тврдоглавости, па се лако може помислити да је Милутин заиста сâм крив за своју пропаст, пошто се непромишљено буни против система који се ионако не може срушити.
Међутим, разлог Милутиновог неуспеха и пропасти није у томе што постоји неко као што је бескрупулозни начелник Максим, него у томе што је много таквих као што је Тодор, а који ће из страха од државног, партијског и обавештајног апарата изрицати очигледне лажи чак и пред онима који желе да им помогну да се ослободе тог страха.
Зато се директорова изјава „Био сам у Киншаси“ наметнула као доминантни мотив, односно као симбол помирљивости, али и страха да би било какав другачији поступак значио онакву пропаст какву је доживео принципијелни Милутин.
Да ли се Тодор, на основу дотадашњег болног искуства, уплашио да је чак и Милутин послат као провокатор, или се уплашио да ће одбацивањем прихваћене лажи доживети Милутинову пропаст, или једноставно сматра Милутина идиотом коме ништа и не треба објашњавати ако је Милутин већ решио да истраје у својој суицидној доследности – о томе ће гледалац моћи да размишља док се Милутин буде полако удаљавао од капије предузећа, која својим изгледом несумњиво асоцира на затворске решетке, мада се у датом случају ради о решеткама унутар којих је, под одређеним условима и уценама, загарантована зона комфора.