Милица Јефтенић (1998)
ТЕСЛА
Село Смиљан, са тадашње аустријске стране,
те вечери 1856. у великом кругу
заобилазиле су црне вране.
У крви наука,
од младости ране.
Одупријети се не можеш
зори што хоће да сване.
На километре испред времена,
ношен жељом и моћи,
у рукама бусење времена,
нико ти други, сем тебе, неће помоћи.
Лишен оца,
одвојен од мајке,
спојен са природом
ковао је бајке.
Неометано ходајући кроз хорду
што погледом пали,
јурио је напријед
и кад му нису дали.
Заборављен од живота,
тек кад умреш сјети те се неко;
напуштен од свога,
покопаше га у туђини, прêко.
Непоштовање одлика је наша,
да зна за захвалност
не би паша био паша.
Никола Тесла,
име што кроз вријеме лети;
неизбрисив траг у овој прашини,
сијалица што најјаче свијетли.
ЗА ЉУДЕ ОД БОЈА
Сваком од нас припада боја,
што временом каже
од којег смо соја.
Ово је пјесма посебног кроја,
ријечи писане за људе од боја;
за њих и њихове руке,
за кист, за угљен,
цвијећем окићене куке;
за друкчију свијест
што се тешко прихватити да;
за пријатан гест,
за живот кован на жару сна.
СМРТ ЈЕ ЗБОГОМ
Пишем писмо анђеловом палом брату,
пишем ал’ не знам гдје да шаљем,
на ком ли је небеском спрату.
На земљу је пао,
ал’ на дар добио је крила;
отишао, оставио све
и постао небеска вила.
Писмо пишем,
ал’ одговору се не надам.
Реченицу једну памтим:
,,Ако одем, ту више не припадам.”
Знам ја добро, граница је јака,
што дијели ово мјесто од небеског крака.
Кривит’ неког ја не могу,
јер одавно мој неко
припада небеском своду.
За ове године много пута ја пожељех
да се винем у висине,
ал’ увијек двије стране дијелих:
једну гдје је с нама био,
другу гдје мирно је снио;
зато будити га нећу,
у небесима нашао је срећу.
ПОПОДНЕВНА КИША
Киша је.
Сједим сам на улазу моје зграде.
По олуцима се ствара позната мелодија,
капљице ударају као шипка о бубањ.
Немам кључеве.
остали су ми негдје,
пар улица ниже,
на мокром асфалту.
Киша је, а ја сам бос.
Вода ми милује изгужвана стопала.
Како сам само остарио…
Црне флеке испод очију
полако настањују моје платно.
Киша је…
Потонуо сам као лош морнар
осрамотивши своје звање.
ШТА?
Шта се паметно може изустити
простим устима која ни свој језик не познају,
пензионисаним причалицама
што још увијек не посустају?
Шта се може урадити
кад је коријен гњил,
а крошња већ у пуном цвату?
Шта је са рибама
кад се море разболи,
са онима који се
са посљедњим уздахом сусрећу
и онима који га лукаво заобиђу,
те првима препусте трнце његовог грубог додира?
Шта се може помислити послије пар размијењених ријечи
које не мијењају ћутњу,
послије којих би радије ћутњу,
онда кад птице лијежу,
ушушкавају се у гранату постељу?