ВРТЕШКА
Ноћ. И само ноћ која постаће дан.
Дан. И само дан који постаће ноћ.
И туга. Која увијек биће туга.
Непрестано се вртимо у круг.
Друг. Који некад бијаше странац.
Странац. Који некад бијаше друг.
Да ли икад ће стати вртешка ова
На коју тако наивно сједосмо
Очекујући срећу?
О, како срећа поста тешка…
Недостижна. А вртешка опет нас врти
У круг, у круг, у круг…
Тако све до смрти.
Па чак и тад:
Дан који постаће ноћ.
Ноћ која постаће дан.
Тада вртешка стаће.
Као на жељезничким станицама
Са воза сићи ће путници, а укрцати се нови.
И воз опет креће
А вртешка се опет врти
У круг, у круг, у круг…
ДЈЕЧАК КОЈИ ПРОСИ
Много важни људи у одијелима сивим
Улицама града корачају журно.
Мрки, слични мртвацима живим
На све око себе гледају тмурно.
И они не виде сунце
Јер маре само за своја посла.
Они не виде небо
Јер погнута глава до груди им дошла.
Опрез! Послије призора овог наступа мигрена!
Поред звука гласних сирена
И досадне градске буке
Ту и тамо чује се покоја псовка разјарена
И види слабашан стисак руке.
Чују се и телефони што звоне
И хладно, мрзовољно „хало“.
И није битно ко зове.
Никоме до тог није стало.
Опрез! Од призора овог срце се топи!
Усред гужве, метежа и буке
Стоји дјечак мали, дјечак боси
С осмијехом на уснама и пружене руке
Он проси.
Та пружена рука, шта она жели?
Да ли само новац или и неког
С ким срећу да подијели?
И шта раде те ноге босе
На асфалту мокром и хладном?
Да л’ оне смјело и храбро пркосе
Стопалима што обувена ходе градом?
Спуштен бива покоји новчић у пружену руку
Док добују тихо прве капљице кише.
„Новац је вријеме“ , људи кажу.
Али чега заправо имају више?
И киша све јаче пада.
Обрве и одијела сива журно с улице бијеже.
Дјечак боси сад улицом влада,
А његова рука још се не стеже.
И чудна сцена наступа сада:
Он диже главу ка сивом небу
И захваљује Богу на топлом хљебу
Којег нема.
Он диже главу ка сивом небу
И захваљује Богу на скупом одијелу
Којег исто нема.
Тад главу спушта и гледа
Пут назеблих руку и стопала болних
Па је опет диже и захваљује Богу.
Зашто?
Јер постоји.
КАКО ДАЉИНА СВЕМУ ДАДНЕ ЉЕПОТУ
Одлучих да учиним све што је у мојој моћи:
Да одем
Да се искрадем у мрачној ноћи
Да пођем
Дани одмичу
Ласте одлазе, остају врапци
Ласта и ја бићу
Јер већ одавно сви су ми странци
И одох, главе пуне снова
Који у мени већ одавно постоје
Можда ново мјесто, лица нова
Учине да осјећам се боље
А тек кад одох, схватих
Како жарко желим да се вратим
Да видим лица нова, а и знана
Уживам у киши без кишобрана
Ту, под топлим крилом завичаја.
Да газим мокрим улицама
Боса, са смијешком за сваког странца
Да пјесму своју испјевам птицама
Срећна! Као пас без ланца.
Мораћу отићи. Опет доћи ће тај дан
А одлазак носи тужну ноту
Али тјеши ме што сада знам
Да даљина свему дадне љепоту!
ПАС
Гледаш у мене као у Бога
Њушка твоја је балава одавно
Гдје моја, ту и твоја нога
Репом машеш и пратиш ме стално.
Сувише си озбиљан за једног пса.
Коску ти бацам, ни да оњушиш нећеш.
Зар толику љубав представљам ти ја,
Кад нипошто поглед са мене не скрећеш?
Шта желиш да ти кажем?
Шта виде у мојим твоје паметне очи?
Да л’ осјећаш да осмијехом ти лажем?
Шта да ти признам ове ноћи?
Ја вечерас опет крај тебе сјешћу.
Зашто? Више није ни важно.
Испјеваћу ти можда најтужнију пјесму
О људима који вољеше ме лажно.
Причаћу ти, главе погнуте
О свему што некад било ми је мило.
И већ видим, уши твоје биће подигнуте
А њушка спуштена у моје крило.
ТЕБИ
А вољела сам те најприје
Тихо
Бојажљиво
Плахо
Без везе.
Баш тако.
Нисам хтјела својим да те зовем
Нисам хтјела да те зовем уопште
Мислила сам да си успутна станица
А ти си у ствари био неисписана страница
Која чека моју оловку
Да је такне
Нажврља
И празнину смакне.
У ствари те нисам ни вољела
Више си ми се допадао
Свиђао ми се начин на који причаш
И како се смијеш глупостима
А најчешће сам себи,
Јер
Боже,
Увијек си био највећа глупост
У овом паметном свијету
Пуном интелектуалаца
Који журе
Који лете
Који зуре…
Ни у шта.
А ти си журио на кафе
И летио у висине
И тада зурио у мене
Мада ћеш порећи
Знам да хоћеш, јер поричеш увијек
И нисам вјеровала теби, али није ни битно
Ионако не вјерујем ником
Па ни самој себи
А онда
Онда се догодило нешто
И сад те волим
Гласно
Храбро
Сигурно
С разлогом.
Баш тако.